2017-12-15 21:09:26
Kultura| Muzika| Umetnost

[95] Naos

bojan ljubomir jugovic RSS / 15.12.2017. u 22:09

   19296.pngNaos predstavlja centralni prostor grčkog hrama okružen zidovima u kojem se obično čuvala skulptura božanstva kojem je hram posvećen a takođe predstavlja i naziv instrumentalne kompozicije koju su pok. Laza Ristovski (1956-2007) i Saša Lokner izdali na svom zajedničkom istoimenom albumu iz 1994. godine. Oba muzičara zaista nije potrebno posebno predstavljati a budući da mi je nedavno naš bloger Maksa poklonio izuzetno zanimljivu knjigu novinara, pisca i bubnjara Ivana Ivačkovića "Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika" (peto izdanje, Laguna, 2016.), koja je osvojila nagradu "Desimir Tošić" 2013. godine, citiraću samo kratku slikovitu Ivačkovićevu ocjenu Laze, s kojom se u potpunosti slažem, preuzetu iz poglavlja posvećenom Bijelom Dugmetu: "Pokojni Ristovski, jedan od najboljih i najpopularnijih jugoslovenskih klavijaturista svih vremena, tada [1976. godine] je bio član kragujevačke grupe Smak."

 
2017-12-15 11:33:40
Sex| Zdravlje| Životni stil

I tako

mikele9 RSS / 15.12.2017. u 12:33

Idem ja, klecavih kolena, više teturam na nesigurnim nogama, pažljivo izbegavam svako pa i najmanje uzvišenje, grbu na putu, i rupe naravno, pazim da ne stanem na neki kamičak koji bi mi poremetio hod ali idem, hodam, koračam. Živ ne bih bio da svaki dan ne izađem, razloga se uvek nađe, kupovina ovog i onog, po ženinom spisku ili onako kako zapamtim, ili samo da koračam, šetam, vrlo često svratim u neki od mojih kafića, popijem topli Nes ili produženi s mlekom, rešim nekoliko ukrštenica, pa nazaj kući. Sve pešaka, skupi se tu ponekad tri, pet a kad

 
 
20286763_10213865942065614_5323271115170034395_o.jpg?oh=f0e6dfe5504d8ae6283330cad1847e8d&oe=5AD7844F
 
Razgovor sa Oliverom Miletić je nešto što planiram već dosta dugo. Njen život je razapet između dva kontinenta i brojnih obaveza pa su se naši razgovori često završavali sa "da, trebalo bi što pre to da uradimo". U tom interkontinentalnom vremenskom
 

Već duže vreme želim da podelim sa vama jednu priču koja je toliko inspirativna, da nakon nje ne ostaje mnogo mesta za izgovore zbog neostvarenih snova. Pročitajte storiju koju sam (najzad) priredila, pa procenite i sami:

img_4830.jpg

Emma Rowena Caldwell (1887-1973) bila je seljančica iz Ohaja, jedno od petnaestoro dece u siromašnoj porodici. Udali su je u njenoj devetnaestoj, u nadi da će je tako spasti teškog života. Ali, umesto bajke o srećnoj

 

 

Znala sam da se Engels rodio bogat a da je Marks bio siromašan, ali nisam znala razmere te bede dok nisam pročitala knjigu Fransisa Vina «Marksov Das Kapital».

Od sedmoro Marksove dece, detinjstvo je preživelo troje. Žena mu je stalno bila trudna ili bolesna. Život mu je bio neuredan, noću je radio, danju spavao, u istoj onoj kuhinji u kojoj se kuvao ručak i radio domaći. Spavali su na smenu a prežiljvavali uglavnom od prijateljskog dobročinstva Fridriha

 
2017-12-12 11:33:28
Reč i slika

Ogoljeni budžet

Vojislav Stojković RSS / 12.12.2017. u 12:33

Screenshot-from-2017-12-10-10-14-50.png

 

Dugujem izvinjenje uredništvu sarajevskog "Oslobođenja" jer sam letos umesto njima dao prioritet jednom nedeljniku a oni su na najbolji način propratili ovogodišnji Nišvil.
Moj saradnik Ćira je pak letos uživo pred tv kamerama pocepao primerak "Narodnih Novina" (jedinog niškog dnevnog štampanog medija) rezigniran što godinama ne objavljuju da je u Nišu održan jedan

 
blogeru Maksi i svim ljubiteljima dobrog humora

transkript.19285.jpg      Sredinom dvijehiljaditih, kada sam iz banjalučkog naselja Obilićevo prešao u Rosulje, vrlo miran, tih i gotovo periferijski dio grada sa pokojim stambenim nizom zgrada i mnoštvom jednoporodičnih kuća načičkanih oko slijepih ulica blizu groblja Sv. Marko, živio sam sam u stanu bez interneta i televizora. U to vrijeme sam, pored čitanja knjiga i slušanja muzike, uglavnom pratio radio i to zagrebački Hrvatski radio koji je i onda imao bogat i zanimljiv program, posebno iz oblasti kulture, a meni je definitivno najdraži bio njihov dramski program. Tada sam poslušao ni sam ne znam koliko radio drama a neke od njih sam čak i snimao na kasete da bih ih kasnije, jednostavnim postupkom spajanja izlaznog kabla iz kasetofona sa priključkom za mikrofon na računaru, digitalizovao da ih lakše mogu slušati na kompjuteru. Posebno su mi bile drage radio igre dva manje poznata autora koja ću ovom prilikom, iz poštovanja prema njihovom pisanju, spomenuti: Stanislav Pejković i Sergej Mioč. Njihove radiokomedije ("Kako je komunizam prepila Antuku Šišmana", "Vratija se Šime", "Otpisani" i druge), uglavnom smještene u dalmatinski kraj sa specifičnim govorom Dalmatinaca i njihovim britkim humorom, i dan danas za mene, bez imalo pretjerivanja, predstavljaju prava mala remek-djela radiofonijske umjetnosti. (Da kojim slučajem imam saglasnost vlasnika autorskih prava vrlo rado bih ih učitao na internet da ih podjelim sa drugima jer mislim da su zaista vrijedne pažnje.) Naravno, pored u startu odlično napisanih komada kao i reditelja radio igre, koji dodatno obogaćuju dijaloge nekim zvučnim efektima atmosfere i pratećom muzikom, velika zasluga ide samim glumcima koji samo svojim glasom moraju uvjerljivo da iznesu napisane role i u tome leži glavna čar ovog audio stvaralaštva.

 

(5.12.2017.-11.12.2017.)

* * *

- Pitali su me po milioniti put u životu: "Kako se zove taj instrument?"

(a ni ja ne znam tačno da li ovo što sviram da nazovem "dupla gitara" ili "gitara sa dva vrata")

[u stvari znam: "dupla gitara", zato što sviram po celoj njenoj "površini", istovremeno po oba vrata, dok bi se na "gitari sa dva vrata" sviralo malo na jednom vratu, pa malo na drugom vratu]

gdhkdtxhfggggg.JPG

 
2017-12-05 12:25:35
Društvo

Među njima se odvijao sledeći razgovor

pape92 RSS / 05.12.2017. u 13:25

920x920-2.jpg

Među njima se odvijao sledeći razgovor.

- Sve smo ih zarobili, komandante

- Pobijte ih.

Ovaj se razgovor odvijao između nikad identifikovanog nemačkog oficira i njegovog podređenog, negde u okolini Han Pijeska aprila 1941. Među zarobljenima je bio i moj deda. Moja majka je ostala siroče, i verujem da se i dan-danas takvim oseća. Na jedinoj sačuvanoj zajedničkoj fotografiji je vidim ispred našeg vinograda u

 
2017-12-04 22:14:44
Gastronauti

Pasulj

Saša Zorkić RSS / 04.12.2017. u 23:14

Jednogodišnja biljka, mahunarka iz porodice bobova, Phaseolus vulgaris, poreklom je iz Južne Amerike. U Evropi se prvi put pominje 1542. godine, a na Balkan je stigla iz Italije u 17. veku. U našim krajevima zove se pasulj i grah.

pravilna_boja_pasulja2.jpg

Pravilna boja pasulja 

Postoje izvesne nedoumice oko gore navedenih podataka jer se u nekim izvorima tvrdi da je pasulj bio poznat još Pitagorejcima, a i da se pominje u Ilijadi. Inače za pasulj

 

tono.19283.jpgDok pripremam intervju sa jednim zanimljivim filmskim autorom iz Beograda, evo prilike da objavim jedan stariji, nadam se interesantan, razgovor koji sam vodio sa drugim autorom kratkih filmova iz Barselone koji je originalno u engleskoj verziji svojevremeno obavljen na portalu Q-Sphere u organizaciji našeg dragog blogera Milana Novkovića iz Londona kojem se ovom prilikom i javno srdačno zahvaljujem (ukoliko sam to propustio u našoj internoj komunikaciji) što mi je pružio priliku i ukazao čast da, pored drugih blogera, pišem za njegov portal. Razgovor sam preveo na srpski i prenosim ga uz minimalne korekcije.

INTERVJU: Tonjo Čousa

Tonjo Čousa (Toño Chouza), scenarista i reditelj iz Barselone je prvi gost na Q-Sphere portalu; neki od njegovih ranijih radova poput kratkometražnih filmova "Ljubav" (De L'amore, 2009.) i "Ujutro" (In the morning, 2010.), malih priča o ljubavnim parovima mučenim problemima veze koje su izražene poprilično nervoznim, nesmirenim stilom kamere iz ruke, sa rediteljevim posebnim interesovanjem za stanje svijesti i unutrašnji život protagonista - privukli su moja "umjetnička" čula i zaokupili mi pažnju. Ali ima tu još nešto. Prikaz nezavisne, erotične i sobom zaokupljene mlade žene koja živi sama - iz kratkog videa pod nazivom "Usamljena" (Seule, 2012.), pobjedničkog rada na Evropskom festivalu kratkog filma 2012. godine (Shortfilm European Festival) - upakovan u finu vruću estetiku, daje dijagnozu poprilično hladne prirode materijalistički orijentisanog svijeta u kojem živimo, a poslednji projekat, "Stvari koje nisu postojale" (Things which didn't exist, 2012.) predstavlja kratku, lucidnu i kompresovanu (gotovo slajd-šouovsku) autobiografiju jednog španskog izumitelja čija se životna priča čini toliko nestvarnom da je zaista teško u nju povjerovati.

 

(тешко онима који писанија узимају за животне приручнике)

удобно заваљеном у библиотечкој бержери, док маестро Гекић посредством цедеа маами облаке сећања из мојих присета клавир етидама Капустина ,

 

Kao što sam napisao u prethodnom tekstu (Leskovac-Beograd za 1 dan), nakon jednog dana odmora i sređivanje bajsa, usledila je najlepša, a vala i najteža avantura u mojoj nevelikoj biciklističkoj karijeri: put do Đavolje Varoši, preko planine Gajtan, pa natrag u Leskovac preko Prokuplja (sve ukupno 200 km).

Nakon Beogradske (2 puta po 300 km), sve ostale ture izgledale su mi nekako lagane i premalene. Kao kada, recimo, nakon finala SP u fudbalu, treba da gledaš

 

U predvečerje jugoslovenske katastrofe za beogradski nedeljnik Inervju napisao sam nevelik prilog pod naslovom Zločinci ante portas. U zaključku sam istakao, da neraščišćeni odnosi iz skorije prošlosti i socijalna klima devedesetih, daju dosta osnove za pretpostavku da građanski rat u SFRJ, ukoliko do njega dođe, ni ovoga puta neće proći bez ratnih zločina, te da će taj rat, pored drugih specifičnosti, obeležiti zastrašujuća svirepost jednog broja njegovoh učesnika. Nažalost, ove i slične pretpostavke su se obistinile.  Pogrešio sam samo u jednom: nisam mogao ni predpostaviti da  pred našim vratima čeka baš toliki broj svirepih zločinaca. Kasnije sam pokušao da pronađem odgovore, da razumem, ne da opravdavam ili osudim. 

Već u toku rata bilo je jasno da su granice međunarodnog humanitarnog prava probijene. Statut Međunarodnog vojnog suda u Nirbnergu, koji je verifikovala generalna skupština OUN Rezolucijom od 11.12.1946.g. kao ratni zločin kvalifikuje: ubistva, zlostavljanje ili deportaciju civilnog stanovništva, ubistva ili zlostavljanje ratnih zarobljenika, ubijanje talaca, pljačkanje javne i privatne imovine, namerno razaranje gradova i sela, ili pustošenja koja nisu opravdana vojnim potrebama. Bilo je, također, jasno da ratne zločine čine sve sukobljene strane. Međutim, na primeru ratova u bivšoj Jugoslaviji  starom, nepisanom pravilu po kome se  poraženima sudi kao ratnim zločincima, a na pobedničkoj strani pojedinci se za ista dela proglašavaju herojima, najmoćnija sila u istoriji sveta dodala je još nekoliko redova – o tome ko je ratni zločinac, a ko heroj mi odlučujemo, preko međunarodnih sudova i na sve druge načine.

 
2017-12-01 11:07:36
Ekonomija| Film| Literatura

Zlato iz Oza

jinks RSS / 01.12.2017. u 12:07

oz1.jpg

Malo je onih koji nikada nisu čuli za „Čarobnjaka iz Oza" ili bar delom nisu odgledali čuvenu holivudsku adaptaciju ove knjige. Setićete se, verovatno, i Kanzasa koji više nije u Kanzasu, uplašenog lava, dobrih i zlih veštica, kao i Mančkina koji veselo skakuću po putu popločanom zlatnim ciglama. Sad, na stranu i kuriozitet po kome „Čarobnjak iz Oza", u stvari, predstavlja i prvi holivudski spektakl snimljen u Tehnikoloru, poznat i po, za američke prilike možda donekle i neprimerenoj rečenici: „Ne postoji mesto na svetu kao što je dom" (mislim, ako se uzme u obzir činjenica da godišnje iz ostatka sveta uvoze na stotine hiljada radnika svih mogućih struka). Ipak, blog je o nečem sasvim drugom.

 

Gost autor: Zastupnik

 

Kraljevo – Vrnjačka banja – Trstenik - Kruševac

Probudio sam se sa prvim suncem, provirio iz šatora da utvrdim da li još sanjam ili je nestvarni šum vode koji je dopirao spolja - Ibar voda? Buđenje kao iz bajke – avgustovsko jutro a ja tamonegdeunekomgradu pored bistre reke.  Odmah sam počeo sa jutarnjom toaletom što je podrazumevalo i jutarnje kupanje u Ibru. Kad sam sve obavio i počeo sklapanje šatora i pakovanje, iz obližnjeg kafića me pozvao neki čovek na kafu. Rado

 

 

24129774_10212333000418185_8234552726082431749_n.jpg

Foto: Anthony Madden

 


"Profit je apsolutni Bog 21. stoljeća. I tu Boga nema, da tako kažem. Novcem koji nemamo kupujemo stvari koje ne trebamo, a da bismo živjeli u jeftinom izobilju čitavi kontinenti robuju plaćama od nekoliko centi za beskonačan radni dan. I dok tako izrabljujemo daleke zemlje, njihove izbjeglice zapljuskuju europske obale svojim malenim čamcima i 'prijete da unište naš način života'. Pa ih onda, kad možemo, šaljemo natrag u zemlje u kojima će ih za jaja objesiti njihovi diktatori koje toleriramo jer smo s njima u dilu o dijamantima, fosilnim gorivima i još sto čuda pomoću kojih, naprimjer, rade naši mobiteli. Oni koje mijenjamo svakih nekoliko mjeseci jer nam stvarno, stvarno trebaju novi."

Tena Štivičić

tena2.19268.jpgDobrim poznavaocima pozorišne scene Tenu Štivičić ne treba posebno predstavljati: ona je priznata hrvatska dramska spisateljica koja dugi niz godina živi i radi u Londonu i čiji su dramski tekstovi izvođeni na scenama brojnih renomiranih pozorišta širom regiona i Evrope. Za širu čitalačku publiku njena zaista impresivna biografija, koja uključuje mnogobrojne međunarodne nagrade i priznanja, biće ispisana na kraju ovog teksta u kojem ću se uglavnom baviti "sporednom" Teninom djelatnošću koja se sastoji u, sad već dugogodišnjem, pisanju kolumni za zagrebački ženski časopis "Zaposlena". Par tih tekstova su svojevremeno objavljeni i na Teninom blogu upravo ovdje na Blogu B92 krajem 2006. godine sa vrlo pozitivnim prijemom kod publike a vremenom su objedinjeni i publikovani kao zbirke kolumni "Odbrojavanje" (Profil, 2007.) sa predgovorom urednice časopisa "Zaposlena" Ane Gruden, "Vrag ne spava" (Profil, 2010.) sa pogovorom uglednog književnog kritičara Zdravka Zime i "Pepeljugino maslo" (Hena com, 2016.) za koju poznata književnica Dubravka Ugrešić kaže: "Tena Štivičić ovom knjigom pokazuje da je savladala majstorstvo kolumne."

 
2017-11-28 16:56:11
Kultura| Literatura| Život

Metakritika*

bocvena RSS / 28.11.2017. u 17:56
Vrlo retko analiziram prošlost. Previše toga sam potisla i isto toliko pretvorila u anegdote. O najboljim i najgroznijim događajima iz detinjstva i mladosti govorim nekim neprirodno mirnim glasom, kao da pričam o nepostojećoj osobi o kojoj sam čitala. Nanosi vremena toliko su distorzirali sliku, da zvuk sećanja podseća na kompjuterski generisan glas. To je neka izmaštana devojčica i devojka koja je bila mnogo iznad života koji joj se događao. Sebična, ironična, preglasna i ponekad gruba, poput ježa koji se sklupča kada oseti opasnost, a onda raširi ručice kada ga pomaziš po stomaku. Naizmenično sam bežala od drugih i predavala im se, čuvajući krhku celovitost osmehom ili režanjem.

O, kako sam bila nesigurna.
I tako jaka.
 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana