B92 Blog

Blog, kakav ga već neko vreme poznajemo (i rado mu pristupamo), ulazi (očigledno) u još jednu fazu neophodnih izmena, promena, dopuna i svega ostalog što je neophodno za bilo koji sektor, a nekmoli za internet, tu skoro "živu tvar" koja nam omogućava virtuelnu komunikaciju. (otuda u editoru novi "dugmići" za odbir kategorija sopstvenih tekstova)

I poslednjim novotarijama na BLOGb92 "bejah posvetih" tri posta u želji da, igrajući se, lakše i brže upoznamo upotrebu tada novih mogućnosti za pristup i "upotrebu" i BLOGb92 i u tom momentu nastajućeg FMb92.

B92.fm, i - kaj sad?

Blogove će svi pisati, i - kaj sad?

FM b92 Blogger`s List (update service)

U tom smislu - eto i meni i svima vama i četvrtog teksta koji nastaje usled još uvek nejasne informacije (koja je kao i svaka nejasna informacija brzinom ovećeg požara prostrujala blog-zajednicom) da nove opcije i novi design BLOGb92 izgleda podrazumeva i prestanak dosadašnje mogućnosti da članovi FMb92 pišu svoje tekstove na svom korisničkom FMb92 nalogu.

U Narodnom muzeju Zrenjanin, 6. novembra 2009. sa početkom u 19 časova biće otvorena izložba „Japanske grafike – slike efemernog sveta“ čime započinju Dani japanske kulture koji će u Zrenjaninu trajati tokom novembra, a u okviru manifestacije „Godina Japana u Srbiji“. Izložbu će otvoriti ambasador Japana u Srbiji, Nj.E. Tošio Cunozaki.

Izložba predstavlja kolekciju od 34 ukijo grafike iz 18. i 19. veka u vlasništvu Ninka Radosavljevića koji živi u Parizu i veliki je zaljubljenik u ovu vrstu umetnosti. Omiljene teme ukijoe stila su: teatarska grafika kabuki pozorišta, čuvene lepotice iz kvartova zabave, pejzaži, slike kalendara (surimono), istorijski događaji i scene bitaka. Sam pojam ukijoe (“plutajući svet”) izražava prolaznost, uživanje u životu, život u sadašnjem trenutku. Krajem 19. veka,

Malopre me prodavac kancelarijskog nameštaja podseti na tektonske pomeraje u obrazovanju - reče kako njegov sin sve češće zadatke za domaći donosi na USB memory-sticku, a tako vraća i sam domaći nazad u školu.

Naravno, dete ima kompjuter i broadband kod kuće.

Pošto je pamet sirovina koja se najviše traći, a bez obzira na traćenje dečija pamet nam je najvažnija, ne što će nam uglavnom oni pokrivati mnoge zdravstvene i socijalne troškove u budućim krizama, nego zato što ih volimo i brinemo se za njihovu budućnost u sve bržem i pametnijem svetu, opet mi privlači pažnju prosto kritična potreba da svako dete ima umrežen kompjuter kod kuće.

Znam da se ponavljam, ponavljam se i samom sebi, ali što reče jedan prijatelj nije još uvek problemati;no ovo ponavljanje pošto pametnom čoveku ne treba ponoviti jednu te istu stvar više od sedam puta.

Američki mediji uveliko nagađaju šta bi mogao da bude motiv za vojnog psihijatra Nidala Malika Hasana da potegne oružje i pobije 13, a rani još tridesetak ljudi u američkoj bazi Fort Hud, u Teksasu.

 Njegove kolege psihijatri uglavnom se slažu da masovna ubistva ove vrste predstavljaju "popuštanje ventila" pod neizdrživim pritiskom nagomilanog gneva. Za sada, teško je reći da li je taj gnev zaista bio izazvan nezadovoljstvom zbog američkog vojnog angažovanja u ratovima u Iraku i Avganistanu.

 Prema medijskim izveštajima Hasan je pobožni musliman i redovno je odlazio u džamiju. Takođe je poznato da je nedavno dobio naređenje za prekomandu u Irak i da je bio veoma uznemiren zbog toga. Kako da ne bude kada je do pre kratkog vremena radio u vojnoj bolnici, pomažući fizički i psihički teško traumatizovanim povratnicima iz tih ratova. Može se zamisliti kakvih se sve strahota tamo naslušao.

 Ali, kako izgleda, postoja

Istog datuma, 9.novembra, kada je 1918. - Nemački car Vilhelm II abdicirao i Nemačka  postala republika,  1938. godine kada se desila mračna  “Kristalna noć , 9.novembra 1989.godine pao je Berlinski zid.

Bio je to kraj hladnog rata, ali nažalost, na neki način, i nagoveštaj vrlo vrućeg rata na Balkanu, a 9.novembra 1993.godine hrvatski domoljubi su srušili stari most u Mostaru.

Prođe eto 20.godina od pada Berlinskog zida. Evropa i ne stoji tako loše, a mi sami najbolje znamo kako stojimo, šta smo uradili od 1989-1999., a šta od 1999 do današnje 2009.godine. Jedno je sigurno - da je bilo više pameti u prvih 10 godina bi se mnogo manje razrušilo i razgradilo, a u drugih 10 godina mnogo više izgradilo. Neminovno, promene su zahvatile i nas više nego mi njih, a da li je dobro ili je moglo bolje odgovor bi mogao biti u stilu one Dudekove kad su ga pitali da li mu je Regica bila nevina pre braka a on rekao “Vrak bi ga znal, neki kažu da je , a neki da nije».

Da li se može govoriti o  revoluciji ili restauraciji ?

Preporučujem tekst dr.Todora Kuljića u današnjoj Politici.

“РЕВОЛУЦИЈА ИЛИ РЕСТАУРАЦИЈА

Osmatračnica sa koje posmatram osamdesete se konačno uzdigla na visinu sa koje mogu da priuštim priču o tom vremenu. Shvatio sam i smisao „istorijske distance": ona nastaje kada postoje čitaoci koji nemaju pojma o vremenu o kome pišete. Kao u anegdoti koja poredi čitanje i hodanje po ćupriji na Drini, pisati za one koji su ćuprijom hodali riskantan je posao. No, zadovoljavam se time da postoje oni koji je nisu prešli, i ne čekajući da oni koji jesu pomru, počinjem.

Priča o osamdesetim biće ponajviše priča o muzici koja je pratila to vreme. Nama se tada činilo da ga je i oblikovalo, a devedeste su nas oslobodile te zablude. Ono što je, krhkije nego što se trsilo, proklijalo osamdesetih, nije uspelo da se ukoreni, i Bane Bumbar generacija formirana polovinom šezdesetih je uzela stvari u svoje ruke. O tom potom.

Mora od početka

Pre neki dan, mislim da je to bilo u subotu, na moje veliko iznenađenje, pojavi se, u okviru profila «jeremija92», opcija «Napiši novi tekst». Ne verujem svojim očima. Pogledam ponovo –  piše, to što piše. Al opet, ja i dalje ne verujem. Pozovem prvo ženu i kažem: «Pročitaj kako je napisano», ona pročita, pozovem zatim decu, pa komšije, slučajne prolaznike... i svi pročitaju isto što i ja. «Konačno!», uzviknem koliko me grlo nosi i snaga dozvoljava - «I ja sam autor». Kao što red i običaji nalažu, pozovem prijatelje da se pohvalim i da ih počastim. Šta da vam pričam, lumpovalo se do ponedeljka ujutro. Nije mi žao. Kad su se svi razišli, sednem da pišem svoj prvi post - habilitaciju, inicijalizaciju, disertaciju, pristupnu besedu ili kako god da se to zove. Ne ide. Istuširam se, popijem kafu, i dalje ne ide. Uhvatila me nekakva trema, veća nego na maturskom, diplomskom, magistarskom i doktorskom ispitu zajedno. Iskusan, kakv jesam, shvatim da je reč o kreativnoj blokadi. Krenem da je lečim, usput, opisujući svoje muke. Opišem te svoje muke i preko moje nove opcije na blogu b92, proverim, ispravim, proverim, pa ponovo ispravim ... i tako više stotina puta. Na kraju moj prvi post objavim. Čekam da se pojavi na naslovnoj strani među VIP velikanima bloga b92 i prostim blogerima autorima i mislim se ko bi mogao biti prvi komentator.  Pokušam da odgovorim na pitanje koga bih ja to poželo kao prvog? Mučim se odgovarajući sam sebi na to pitanje i na kraju zaključim da bi najbolje bilo da se svi jave pa makaar sa onim «čestitam i preporuka». Ne samo da se niko nije javio, nego ni moj post se nigde nije pojavio, sem u mom blog profilu. Kasnije sam čuo da su svi na blogu b92 dobili istu tu opciju, a eto ja sam mislio da sam izabran. Zahvaljujući dobrom čoveku g. Čeru, pruža mi se prilika, da moj nevidljivi post, učinim vidljivim.

Znam da će mnogi kad čuju ovu vest reći - pa dobro, to je sasvim u redu. Treba stimulisati strane ulagače, grinfild investicije, otvarati nova radna mesta i posticati razvoj privrede. I upravo na to Palma kao politički populista, računa. Pričaće o svojim aktivnostima kao autentičnom domaćinskom receptu koji osigurava razvoj, pa još diskretno napominjati da je sve to dao "braći Rusima" koji su inače naši spasioci i uzdanice, potom u muzej voštanih figur

Gledam nešto svoje foto albume iz vremena kada sam još trenirao košarku i zapažam da sam na fotografijama nestvarno manje konstitucije nego sada. Prvo što upada u oči i meni i mojoj supruzi da na slikama iz prošlosti nedostaju vrat i ramena. Naravno ima ih ali su bitno manji.

Za vizuelni utisak veličine i krupnoće jedna od najbitnijih mišićnih particija su svakako ramena. Dobro je što su masivna i jaka grupa mišića pa mogu da podnesu vrlo ozbiljan trening čime mogu da se uvečavaju i oblikuju u željenom smeru.

U pripremi je zakon o zaštiti potrošača. Zaštiti slabijeg. Najljući protivnici zakona su turističke agencije sa Jutom na čelu i bankarski sistem sa Narodnom bankom Srbije na čelu. A izgleda pridužuju im se i trgovci. A bogami i javna preduzeća da ne kažem javni monopolisti. Bilo je 25 javnih rasprava. Interese potrošača zastupa ... Ispada EU direktive zastupaju interese potrošača. Njih 15. Mislim direktiva.

Antifa punkrockskahiphop spektakl, u subotu 7. novembra, Rusinski Coolturni Centar (Jovana Subotića 8, Novi Sad). Cena, sitnica: 250 rsd. Vikend je pa valja biti mlad, lud i antifašista a pri tome slušati super muziku i kvasiti grlo cugom po neverovatno popularnim cenama...

9. Novembar, Dan borbe protiv fašizma i antisemitizma ove godine pada 7. novembra.
Iz slobodarske Rijeke stižu nam legendarni punk rock ludaci PASI da otpraše i dupeta išutiraju svim prisutnima. Lokalna ska atrakcija MAMURLOOK preti da preraste lokalne okvire a ti dođi da vidiš zašto. Bečejci JKMAMKK, prekaljeni tiski antifašisti punk rock fele, dolaze da pomognu saborcima iz NS i šire a NSLO, mlada hiphop ekipa ima da pobaca nekoliko ubitačnih rima.

JEBEŠ FAŠIZAM!

Mrzim zimu. Mrzim leto. Ja bih nešto između, niti mnogo vruće, niti mnogo hladno. Ako može za poneti. Sneg i hladnoća me nimalo nisu obradovali, ali na svu sreću nije potrajalo. Zato sam iskoristio ovaj polu topli period da malo prošetam. Volim da prošetam Tašmajdanskim parkom i da uživam u zelenilu. Šetao sam se polako, nogu pre nogu i uživao u svakom koraku. Kad u jednom trenutku iz žbuna iskoči razbojnik.

- Iju, silovanje, ciknuh glasno.

- Nije bre silovanje, reče razbojnik.

- Što? Šta mi fali? Šta ti hoćeš da kažeš?!, rekoh uvređeno.

- Ćut bre, derpe. Ovo je pljačka. Daj tu Louis Vuittone tašnu.

- Šta si rek'o? Louis Vuittone?

Te reči su u meni izazvale neverovatan bes. Toliki bes da sam razbojniku raspalio takvu šamarčinu, da nije znao šta ga je snašlo.

- Louis Vuittone!!! Stoko jedna neobrazovana. Ovo je Gucci tašna. Kakav si ti to razbojnik kad ne znaš da razlikuješ tašne. Ti si sramota za svoju profesiju. Hajde sad marš odavde da te moje oči više ne vide i da se vratiš tek kada naučiš šta je Gucci, a šta je Vuittone. Marš.

Razbojnik se pribrao od šamarčine i počeo da beži držeći se za obraz.

- I sledeći put kad te uhvatim da kradeš tašne, da si naučio da ih razlikuješ. Jel jasno?! - dovikivao sam za njim i pretio kažiprstom.

Upropastio mi je šetnju. U kakvoj mi to državi živimo kad ni razbojnici ne umeju da razlikuju Gucci od Vuittona. Strašno, apsolutno smo propali kao društvo. I mi hoćemo u EU?!

O vladajućem obrascu (mišljenja) – ili kako izgleda (društveno poželjan) srpski intelektualac današnjice...

Mislim da bi danas narod koji zovu srpskim morao da shvati da je njegov jezik mali, i da je i on sam mali (ima nas oko šest miliona, a samo grad Meksiko ima 22 miliona). Izgleda idiotski da mi vodimo politiku kao da smo imperijalna sila koja samo što nije pokorila Evropu, umesto da naučimo kako da Evropi pokažemo svoje manastire, freske,... i budemo zaista ugostitelji, što se nekad ovde zvalo gostoljubivi. Ako to ne naučimo, jedino što će nas vezivati sa čovečanstvom biće samo smrt. Ovog puta naša, ali to nije stvar umetnosti. To je stvar bontona i građanske kulture. Ne udvarati se sopstvenom narodu, ako su njegovi snovi bolesni.
                              Vujica Rešin Tucić, Smrt je naša tradicija, 1999.

ODGOVORI NA PITANJA: TEZE ZA TEKST...

● Koje su (dominantne) ekonomske, političke, duhovne, moralne ili intelektualne ideje i obrasci kojima se rukovode institucije i(li) pojedinci koji trenutno vladaju ovom zemljom – odnosno oni koji bi to društvo trebali da menjaju? 

                   Кол'ко Марко тежио на правду, /Тол'ко моли Јевросима мајка: /«Марко сине једини у мајке! /Не била ти моја рана клета, /Немој, сине, говорити криво /Ни по бабу ни по стричевима, /Већ по правди Бога истинога; /Немој, сине, изгубити душе; /Боље ти је изгубити главу, /Него своју огр'јешити душу». (Урош и Мрњавчевићи)

Da li volite Kraljevića Marka? A Hasanaginicu?

A opet, kad malo bolje promislim, možda je tome doprineo čla

Sedim nešto ovih dana sa gomilom ljudi (uprkos gripa) te slušam kako se žale na šefove. Ako im je verovati, svi šefovi su loši.

Ako je po logici moje majke, prosvetnog radnika od karijere, da "nikad nisu krivi profesori nego učenik jer ne uči pa mu niko ne valja" onda je situacija obratna, odnosno "medj' slepcima ćorav kralj."

Bilo kako bilo, ja sam rešio da im/vam/nam nekako pomognem.