Zbog primernog vladanja i odličnog uspeha na kraju školske godine, „Queeria“ je odlučila da me za nagradu biznis klasom pošalje na zasluženi odmor u „Excelsior“ hotel u Dubrovniku. Nagradu sam oberučke prihvatio i jedva dočekao da pobegnem u neku prijateljsku zemlju gde će se moja izdajnička i stranoplaćenička duša odmoriti od slobodnih radikala koji nagrizaju naše društvo kao što Domestos nagriza nežne domaćinske ruke. Kad bolje razmislim, prijateljska Hrvatska je odličan izbor za beg od srpske stvarnosti, naročito u trenutku kada „nas“ tuži za genocid.

Ali, kao što odlično znate, život u Srbiji nas na neki način obogalji i od nas stvori osobe s invaliditetom ili bolje rečeno osobe sa srpstvom. To srpstvo se, kao neki parazit, zakači za nas i osim što nam sisa krv ogleda se i u veoma glasnom govoru, inaćenju, prkosu i naravno preteranom korišćenju reči „bre“ (kokoške kokodaču, krave muču, ovce bleje, a mi Srbi brecamo). Tog parazita postajemo svesni tek kada napustimo teritoriju („genocidne?!“) lepše naše, a posebno je vidljiv ako odemo u prijateljsku Hrvatsku. Mislio sam da smo mi izdajnici i strani plaćenici špricani protiv tih parazita, ali sam se duboko prevario. Prvo što sam učinio kada sam ušao u hotel „Excelsior“, sasvim nesvesno sam pitao recepcionera da li imaju goste koji se lažno predstavljaju da su iz lažne, nepostojeće i nepriznate države koja nosi lažno ime Republika Kosovo. Recepcioner mi je odgovorio da imaju nekoliko albanskih gostiju koji tvrde da su iz nezavisne države Kosovo. Besan i revoltiran sam zatražio da ih ODMAH izbace iz hotela ili ću ja morati da otkažem svoju rezervaciju i napustim hotel. I tako sam u sred Dubrovnika, sa sedamnaest „Louis Vuitton“ kofera u rukama ostao na ulici bez hotelske sobe. Nadam se da će mi taj patriotski gest doneti državno priznanje koje će mi lično uručiti Vuk Jeremić.

Гост  Ms. Ivana.K.

Gig

    Idem sutra na poslovni put, a jos se nisam oporavila od onog prethodnog.

Gradjanski list, 4.6.2008 

Drage/i,

zadovoljstvo mi je da vas obavestim, da je nakon zahteva dvadesetak nevladinih organizacija za lgbttiq i ljudska prava, a na inicijativu Labrisa,

u danasnjem izdanju dnevnog lista Politka objavljeno izvinjenje lezbejskoj i gej populaciji:

""

Редакцијски коментари
Љиљана Смајловић
Говор и предрасуде

Двадесетак невладиних организација обратило се јуче „Политици” са захтевом да се извинимо лезбијској

autor teksta je: 

Doc. Dr. Phil. Davor Džalto

Kakav se kulturni obrazac nudi građanima Srbije? Sa kojim obrascem se prosečan građanin identifikuje?

Da bih objasnio dominantni kulturni model u Srbiji uzeću nekoliko paradigmatičnih slika koje se mogu videti u medijima ili u popularnim kulturnim sadržajima, kao i u savremenim adaptacijama tradicionalnih društvenih manifestacija.

Prva slika je slika Srbina kao sredovečnog muškarca (mlađi i stariji su moguće varijante) sa naglašenim viškom kilograma (velikog stomaka), neurednog, sa manjkom

Kada spavam ništa ne vidim, samo osećam. Osećam mirise, čujem zvukove. Onda mi ti zvukovi i mirisi prave slike od kojih su sačinjeni moji snovi. A kada se probudim, oči držim širom zatvorene kako bih osetila mirise i zvukove jutra. Kada sam bila mala to je bio miris topole pored prozora kuće moje Nane pomešan sa zvukom lišća koje je jutarnji povetarac temeljito prebirao dok su gugutke čavljale svoju jutarnju mantru. Zimi

Gost bloga: Mayo1

Ovo pišem iz pozicije čovjeka koji je malo više od pola života živio u SFRJ, a ostatak u današnjoj  Republici Hrvatskoj. Grad je isti: Osijek. Odmah da kažem da, kao Hrvat, nisam bio niti progonjen niti ugrožen i da mi je Titova Jugoslavija bila sasvim OK mjesto za život.  Nisam nikada sanjao tisućgodišnji san, kao ni moji prijatelji, poznanici, školski drugovi i kasnije poslovni kolege i poslovni partneri. Bio sam zauzet -  [dobrim] životom.

Hilde, Gilda, Johanna, Linda, Saskia i Karina su siromasne ali zato nista manje plavokose studentkinje opste medicine (summa cum laude), buduce neurohirurskinje, koje - nestideci se manuelnog rada - financiraju same sebi svoju naobrazbu radeci nocima na benzinskoj stanici tik izvan piktoresnog svedskog gradica N-sterholm.

I ako ih teska sudbina lepotica bez roditeljskog staranja i jos teza socijalna situacija sela koje polako izumire (s nevinoscu) pritiska na sve strane, k`o tesne gace, da izvinete, ove drugarice ne haju za probleme, vec vredno uce i jos vrednije krce sebi put ka boljem zivotu peruci sajble skandinavskih putnika namernika.

Ali kada jednog dana vragolasti sundjerak odluta iz Gildine nezne rucice, kojom tek sto je zavrsila pisanje eseja iz cistologije, pravo medju zdrave i jedre Hildine grudi, ove drugarice, uvek spremne na salu i malo humora, otkrivaju da duge noci na benzinskoj pumpi ne moraju biti neophodno dosadne. A kada se u kucu do njihove stanice doseli crnomanjasti Bjorn, sin lokalnog bogatuna i prvak zapadne Svedske u plivanju, devojke ce otkriti da postoji vise nacina da im sundjercic i malo sapunice omoguci ne samo akademsko napredovanje nego i razne druge zivotne plezentarije. A Bjorn je poveo i drugare sa treninga...

 листајући ероцкими дневник  

пре 110 година, а на сутрашњи дан, навршило се било столеће како је + Giacomo Girolamo Casanova  ,синоним латинског љубавника један од најколоритнијих личности Еуропе 18 века ,који је исту, у својим Мемоарима, описивао ,али с погледом из кревета.могуће да ме осетљивог на бивше датуме то усмери листању мојих непримерених забелешки и доконог ево штами  данас , сексологу-теоретичару ,погледa кратковидог,  пажњу привуче .

Dugo je najgledaniji kratki film o Banjaluci, na svjetskim internet portalima, bio onaj kad dva učenika tuku trećeg, dok ostali drugari to gledaju i mirno jedu svoje kifle.

Ovih dana novi filmski uradak svijetom promoviše naš grad.

U ovom, veoma gledanom, filmu učenik na času šamara svoju nastavnicu a njegovi drugari, koji to snimaju, se veselo klibere.

Cjeli razred mirno posmatra ovaj tužni performans.

Novi film je svojevrsna nadogradnja prethodnog i ako ima razuma moramo se zapitati-Šta će biti u sledećem ?

Koju vrstu progresa nasilja

Svako veče, baš negde pred spavanje, čika Maksa je imao običaj da izađe i parkira šamlicu ispred prozora svog dvorišnog stana, na stočić stavi metalni tanjir sa parčićima hleba osušenim u rerni, pribor za šivenje i crvene gaće. Krpio je danima i godinama, a da niko od komšija nije znao da li to čika Maksa ima samo jedne gaće, da li su mu sve gaće crvene ili mu je dosadno, pa krpi gaće da bi se ostali stanari nervirali u neznanju. A

Sinoć na Utisku nedelje tema beše nasilje nad decom i među decom, ali sve se svelo na opasno poučan razgovor o vaspitanju dece i odraslih, generalno. Profi spuštačica slušalica g.đa Olja Bećković sabrala je stručnjake za vaspitanje (pedagog, psiholog, pop) na debatu. Zakasnio sam nisam pohvatao imena, ali svašta se tu pametno reklo.

Deca se ne vaspitavaju kaznom i batinama, kaže divna gospođa psiholog, Milena Jerotijević, inače,

Dragi blogeri, zbog velikog interesovanja za ovu temu, odlučio sam da na mom blogu ugostim nekoliko blogera sa prostora Hrvatske. Verujem da ću na ovaj način doprineti poboljšanju atmosfere dijaloga i razumevanja. U sledećih nekoliko tekstova, svoju vizuru o sukobu i pomirenju podeliće sa nama sledeći blogeri: Dobronamijeran, Suzi quatro i Mayo1

Gost bloga: Dobronamjeran

Moj djed je bio šuster. Godine 1927. služio je vojsku kao mornar u Boki. Zbog sukoba s jednim narednikom, bio je premješten u Zemun. Moja baka se rodila u siromašnoj obitelji i kao služavka, došla je kod rođake u Zemun i zaručila se za jednog mladića. Moj djed je nakon vojske počeo raditi u Zemunu u tvornici dječije obuće “Mira”. Upoznao je moju zaručenu baku. No, kako je on tvrd i tvrdoglavi ličanin, tako je odlučio moju baku i oženiti. Zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti u tome je i uspio. Nakon Zemuna, promijenili su jos dosta mjesta idući trbuhom za kruhom, te su se na kraju skrasili u Borovu, koje je tad nicalo kao naselje uz tvornicu Bata. Lijepe katnice od fasadne cigle sa 4 stana, bile su zaštitni znak naselja. Imali su dvije ćerke: moju mamu i moju tetku, sestre bliznakinje. Ludilo rata prevaljalo se preko njihovih leđa. Skladno su živjeli do 1974. godine kad je umrla moja baka. Djed je u očaju nakon sahrane pocijepao košulju,tada sam vidio tvrdog i ponosnog ličanina kako, prvi put u životu plače. Djed je umro nakon pet godina a tada sam ja plakao i lupao glavom o zid. Plakao sam i za bakom, za njenom ljubavlju prema meni i često su mi i jedan i drugi dolazili u san.

U potrazi za ličnom srećom.

Priroda, evolucija, sloboda i humanizam

Šta je to liberalno? Slobodno? Prirodno? Neoliberali i desničari se pozivaju na individualno i prirodnu selekciju, levičari na kolektivno i humano. Šta uopšte znači prirodno?