Na ovaj blog me je inspirisalo jedno skorije otkriće o svetlećim noćnim obacima, i jedna pesma Cid Cormana, koja mi se danima vrzma po glavi:

The appearance of
snow. It is as if
everything I

had thought possible
suddenly occurred
and nothing happened.

Pri odgovarajućim

This is personal.

Moj glas je bio sve što oduvek posedujem. A nikada nisam znao da pevam. Horski sluh je najbolje što sam postigao. Besprekorno znam kada neko falšira, ali ne i da otpevam. Moja sestra peva drugi sopran, ali meni nije dato. Ja pevušim. Ceo svoj život imam aferu sa svojim glasom. Nikada vezu.

Opet, perfektno zviždim. Nikada ne pogrešim ni za ton. Ni za pola. Moja sestra je rekla da je to čudno. To znači da znam, ali da neću. Da čujem i mogu, ali nešto izda. Da se ne prepustim. Pustiti. Čudan glagol. Kako da imam, a da pustim u isto vreme?

састав на тему . . .  пролазности љуцке

зорка, имаће 72 ујуну, некад баш лепа рођакиња  штојој се отац перица самоубијо окрушку караманку свешањем удругој башчи, а удала се  за ,сада је покојни од енфизема плућа, војно лице

Jesam li vam već pisala koliko volim i obožavam čokoladu? Bez svega mogu, spremna sam da istrpim sve dijete, mogu da izjedem i onaj gorko-kiseli grejp bez dodataka,

Pre nego izadjem, svako jutro pogledam kroz prozor, jer sa njega vidim celu ulicu na padini, da li je krenuo autobus, kako bih kroz ne probudjeni mozak provukla info, koliko mi treba da se sjurim do stanice.

Tu sad postoji faktor raspolozenja mog malog sina, koga prvo vodim u shkolu i zauzetosti lifta, koji sada svi stanari besomuchno dozivaju u istoj histeriji stizanja na vreme.

Pre ovog momenta, predhodi jutarnji ritual, koji je to davno prestao da bude i vishe je refleksno obavljanje radnji po zvukovima: pip, pip, pip,...visoko frekventni poziv digitalnog , mrskog

Smatrao sam interesantnim i korisnim da u seriji tekstova sa čitateljima našeg bloga podelim nekoliko delova iz knjige dr Miroslava Volfa, „Isključenje i zagrljaj“ koja predstavlja teološko promišljanje identiteta, drugosti i pomirenja. Odlomak kojeg ovde prenosim na slikovit način opisuje način na koji se sistematski pripremaju uslovi za kreiranje etničkog konflikta i sukoba. Paralelizam sa situacijom koja je prethodila sukobu u bivšoj Jugoslaviji je očit, pa je samim tim značaj ovog odlomka i veći za sve naše čitatelje.

Miroslav Volf je profesor je teologije na univerzitetu Jejl i direktor je Jejl centra za veru i kulturu (Yale Center for Faith and Culture). Poznat je po radu na poljima sistematske teologije, etike, rešavanja konflikata i pomirenja. Studirao je na Evanđeoskom teološkom fakultetu u Osijeku, Fulerovom teološkom fakultetu (Fuller Theological Seminary) u Pasadeni, Kalifornija i doktorirao je na Univerzitetu u Tibingenu, Nemačka. Danas jedan od najpoznatijih teologa u svetu. Njegovu knjigu Exclusion and Embrace koja je prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Isključenje i zagrljaj“ američki časopis Christianity Today uvrstio je među 100. najboljih verskih knjiga 20. veka. Pre nekoliko godina održao je predavanje na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu.

Dragi prijatelji, drage prijateljice, obaveštavamo Vas da je Queeria – centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti (Kvirija centar) iz Beograda, pokrenuo kampanju:

Zašto ova kampanja?

Osam godina od kako je naše društvo ušlo u proces demokratizacije, održavanje Gej parade - ulične manifestacije koja je u brojnim gradovima Evrope pokazatelj uvažavanja građanskih prava i sloboda - u Beogradu još uvek nije moguće.

Takođe, statistike pokazuju da svaka četvrta gej osoba doživi nasilje u javnom prostoru, najčešće na ulici.

I

GE

U petak je General Electric objavio izveštaj za I kvartal 2008. i crne slutnje - najave da će se kriza iz finansijkskog sektora preseliti i u druge sektore su se obistinile. Posle objavljivanja poslovnih rezultata akcije GE su pale skoro 13%. Tako je za 6,5 sati trgovine akcijama druge po veličini svetske korporacije "isparilo" 34 milijarde dolara.

Prvi tekst koji pisem na blogu zapocinjem u 22:30 po lokalnom, engleskom vremenu, 13. aprila 2008, posle jednog napornog, ali vrlo ispunjavajuceg dana. Danas sam pretrcao celih 42km i 195metara londonskog maratona…

Ali da krenemo od pocetka. Necu mnogo da pisem da mi je trebalo par godina da dobijem mesto u ovom, kako su organizatori danas vise puta pominjali, najmasovnijem maratonu na svetu, ali mojoj sreci (i zabrinutosti)

Olimpijske igre 2008. postale su svetska tema ovog proleća, mnogo pre zvaničnog letnjeg, svečanog otvaranja u Pekingu.

I, nažalost, nisu tema zbog najava izuzetnih sportskih rezultata ili najave velelepnosti objekata grada domaćina (mada je i o tome bilo zapanjujućih vesti), već zbog političkih protesta i napada na olimpijsku baklju i sportiste koji je nose. Izuzetne sportiste, po pravilu, sportske legende ili one od kojih se i u Pekingu očekuju neverovatni rezultati.

Od istorijskih početaka, Igre su u našim, modernim vremenima, prerasle u pokret i sasvim sigurno - jedan od najznačajnijih planetarnih događaja koji, jednom u četiri godine, zaokupi celokupnu svetsku pažnju takmičenjima sportista u raznim disciplinama.

Svetlo olimpijske baklje simbolično obilazi svet u olimpijskoj godini, ritualno se i ceremonijalno pali na početku tog puta kojim "olimpijski plamen" pronose sportisti od grada do grada, s kontinenta na kontinent, da bi najsvečaniji deo ceremonije otvaranja bilo paljenje baklje na stadionu i njeno gašenje pri zatvaranju Igara.

Simbolično - svetlo te baklje označava da Igre traju, nekada je značilo da i ratovi prestaju i da se pod njenim svetlom sportisti takmiče, nadmeću ko će sve više, brže, bolje....

Trideset NVO najoštrije osuđuje privođenje šefa dopisništva Bete Dinka Gruhonjića tokom akcije novosadskog Otpora u centru Novog Sada, 11. aprila 2008. godine. Privođenje Dinka Gruhonjića koji je predsednik Nezavisnog udružena novinara Vojvodine i istaknuti borac za slobodu medija jasan su znak da su vlasti u Srbiji nervozne i zbog toga koriste represivni aparat i krše osnovna ljudska prava.

Podsećamo, da je Dinko Gruhonjić od marta 2007. godine žrtva ozbiljnih pretnji upućenih preko internacionalnog neonacističkog sajta „Storm Front“ i od strane drugih klerofašističkih

da nam živi, živi, Filip

Srednja generacija se sigurno sjeća velikog makedonskog filma Stoleta Popova “Srećna nova 1949”, sjajne umjetničke anticipacije novog totalitarizma i zla koji će prekriti balkanski region samo par godina kasnije. A o tim počecima 90’tih, ovih dana, nakon predsjedničkih izbora u MNE, govori i Mark

When I was a boy in the Iowa cornfields (actually we lived in a house), the making of fried chicken happened with blissful regularity. My sister and I would be whisked from kitchen to kitchen to consume fried chicken. I have a distinct recollection of telling Lula that her chicken tasted better than the Colonel's.

Immortality achieved.

With this as a background, I must admit that since those bucolic days of yesteryear until only very recently, I had not paid a single visit on Colonel Sanders (now a license rather than a name) or Kentucky Fried Chicken (as we once knew it, now a mere abbreviation, KFC). During these more than 30 intervening years, this purveyor of extra crispy and coleslaw was off my Fast Food Radar (which, by the way makes, the Hubble Space Telescope look like a Kinder egg sneak-a-scope).

And then the Colonel came to Serbia.