Desetoro glumaca sedi za jednim dugačkim stolom na sceni i mesi testo za hleb.  Testo se zatim stavlja u upaljene pećnice iza njih. Pored svakog od njih stoji jedan tumač koji komunicira sa glumcima na jeziku gluvonemih i prenosi replike publici. Publika ne može videti glumce, a ni čuti nas koji tu sedimo. Ne samo što su gluvonemi, već su i slepi u isto vreme.

Nalazim se u najnovijem pozorištu Tel Aviva, Nalaga'at. Ta reč prevodu otkriva nešto što je jedinstveno s tom scenom: „Izvoli, priđi i pipni". Ovim trima rečima predstavljaju nam se sredstva komunikacije

Ovo ce biti jako dosadan i dug tekst i verovatno ga necete razumeti.

To je ok.

Crkva.
Nasa crkva je kao sto su mnogi naglo skoro primetili, malo drugacija nego sto je mnogi zamisljaju, njeni koreni idu malo dalje od pevanja pesama po hramovima. Nekima je mozda cudno sto crkva sa dva pisma promeni volju skupstine i vlade.

Mozda ovaj tekst to malo pojasni.

Nevidljivi svemirski bog je stvorio sve, a mi imamo monopol nad verom jer nas taj isti bog mnogo voli...

Soba je imala sedam kreveta. Planirana je za jedan manje ali kako je četvrto odeljenje zagrebačke traumatologije u Draškovićevoj bilo u obnovi valjalo je rasporediti pacijente po sobama na ostala tri odeljenja. Bila je to ženska soba i sve stanarke su, osim Dine, imale više od šezdeset godina. Ono što ih je pak sve spajalo bile su bizarnosti njihovih povreda. Kada, ruka, lom. Pertla, skočni zglob, lom. Stepenice, podrum, ruka, lom. Stolica, sijalica, ključna kost, lom. Polustepenik, suton, skočni zglob, lom. Pad sa motora, kuk, lom. Dina je isto pala sa dvotočkaša, onog bezazlenog. Ona nikada ranije nije pala sa bicikla. Ništa nije slomila ali je nečujno pokidala sve ligamente u levom kolenu i morala je biti hitno operisana. Bio je to jedan od onih glupavih padova kakvi se mogu videti na nekom smešnom kućnom videu. Najveća šteta od ovog pada, ispostaviće se, biće pauza u snimanju njenog prvog kratkog filma, o nesanici, za koji potpisuje scenario i režiju. Pauza usled potpune nepokretnosti, usled tišine pokreta.

            Tako je Dina ležala u tišini, zurila u plafon i u svoje zavijeno koleno, u neku preopširnu Frenzenovu knjigu i u tetrapak Happy Day soka od pomorandže koji joj je doneo prijatelj iz Beograda misleći na vitamin C koji pomaže obnovu vezivnog tkiva kao i da je to zgodna pošalica; srećan dan, smešno, ne? Mogla je da sačeka sa padom nekoliko sati pa da vic bude još uspeliji i da se ubogalji prvog aprila. Zurila je i u svoje sapatnice koje su mahom spavale, posve tiho, odmarajući se od života. Jedino mesto gde se žena može odmoriti i bez griže savesti skinuti breme koje dobija rođenjem, je bolnica, a uganuće zgloba ili prelom kosti, koje vode na ortopediju, najsrećnija su moguća opcija. Dovoljno strašna da se od žene, iako je u bolnici, ne može ništa zahtevati a opet dovoljno bezazlena da je oporavak u najvećem broju slučajeva izvestan. Može se čak i produžiti nekom prepisanom banjom, mada će većina žena, čim svi ekstremiteti u određenoj meri profunkcionišu, nanovo biti uvezano nazad u svoj polni dolap.

            Razmišljala je Dina o toj tužnoj istini i pooštravala do pred sam kraj kadrove u glavi. Dolap, bunar, manjež... Zamislila je magarca sa obrijanim nogama.

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

Maši im dok odlaze...

 ... izgleda da je došla godina i vreme za novu kapitalnu investiciju ... da najzad proširimo ovu baru ...

Autor: Rodoljub Šabić

Rešenjem 07-00-00440/2009-03 od 28.05.2009.g. koje je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti doneo u postupku po žalbi Udruženja akcionara i poverilaca Kompanije robnih kuća „Beograd", naloženo je Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja da im dostavi tražene informacije tj. dokument sa spiskom radnika kompanije RK Beograd u stečaju, koji su, u skladu sa zaključkom Vlade 05 br.401-230/2008 od 22.01.2008.g. ostvarili pravo na posebnu otpremninu koja je isplaćena preko Nacionalne službe za zapošljavanje, uz prethodno

Učinilo mi se da sam u njemu našao osobu sa kojom će mi lakše proteći meseci koji su bili pred nama. Bili smo kolege po struci, iako sam ja pored Likovne završio i Pozorišnu Akademiju. U početku je tako i bilo. Prvi izlazak u grad, u Sombor, iskoristili smo da posetimo kuću Milana Konjovića. Posle smo otišli u Slon da klopamo i popijemo. Već tada sam bio zapanjen koliko je mogao da popije i kolika je to želja bila za pićem! Pio je samo crnogorsku Lozu, nije nastavljao

U profilu, negde pri kraju, napisao sam da moja žena ne čita ono što pišem, čak i ne voli moj način pisanja, izbor tema...To dakako nije cela istina! Postoji određena vrsta osmeha, pogleda, koji mi kazuje da je nešto ipak pročitala i pre nego mi to sama kaže.

o putevima i linijama...
zakrivljenim.

   Vesela je bila stidljiva devojka, smernog pogleda iza naočara, crvenkasto- braon kose do ramena, tankih usana koje su znale da se pretvore u sjajno sunce, nežne konstitucije, zatvorene u rolku i maksi haljinu. Nije bila govorljiva i kada nešto kaže bilo je tihim glasićem koji je pre priličio monahinji nego mladoj ženi punoj strasti, života, ljubavi...

Gost: Anonimni_autor

Mislim, već i vrapci na grani znaju da je Anonimni, u stvari, moj dragi Žmu, koji je, evo, napisao neku vrstu prequila "Vilinskoj sagi". Pa eto, dok ne nađem vremena da se pozabavim sopstvenim beleškama i pisanijama, kačim malo njegovih.

Dakle, kako je i zašto došlo do saveza između Džilova i vilenjaka i zašto je I.M.I.R krenuo ka Teri...  

Kao i ranije, idemo polako, deo po deo...  

NEVOLJE NA LEDENOM MOSTU 

U jednoj od bezbroj kula koje su se izdizale nad prelepim vodenim vrtovima Bororovog dvorskog kompleksa u Zaparu sedeo je Geltazar Gator, car Evelona i zaštitnik svih elfima naseljenih oblasti koje su se nakupile tokom skoro dve hiljade godina kosmičke ekspanzije njihovog rodne planete.