Sedam sekretara i sedam samuraja, sedam grehova i sedam patuljaka, sedam vrhova i sedam mora, sedam gora i sedam čuda, sedam veličanstvenih … sedam osmina, (…ubijeno) sedam boraca nove libijske vlade, (…od penzije) sedam vekni hleba više … basta!

A kako mi ipak nije bilo dosta googlovanja za smislom broja sedam,

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar.

Gost-autor Saša Rajkov 

Dosta prašine se diglo ovih dana povodom usvojenog predlloga jednog zakona, a priznaćete, ne mare često građani Srbije šta u zakonu piše. Radi se o novom, šestom po redu Zakonu o legalizaciji, odn. „ozakonjenju objekata”, o kojem ovih dana raspravlja Skupština. Sporan je Član 5. koji kaže: 

http://www.youtube.com/watch?v=PR2fFtIReVU

Franche-Comté

jedna od najmanjih provincija u Francuskoj (po teritoriji malo veća od Crne Gore), južno od Elzasa uz samu granicu sa Švajcarskom, skrivena od masovnog turizma (za 2 dana uočila sam samo nekolicinu vozila sa ne-francuskim registracijama), obiluje ali bukvalno, na svakom koraku prirodnim lepotama: crnogoričnim šumama, vodopadima, i livadama na kojima pase čuvena rasa krave Montbéliard. 

Stvarno bi neko trebalo nesto da kaze, ali situacija bas i nije preterano pogodna za to, razmisljao je dugo mali procelavi coveculjak u masi koje je stajala na pozornici...

Dramatična društveno-politička nedelja u Srbiji privodi se kraju, a teško je i pobrojati sva pitanja koja je otvorila. Divljanje huligana na ulicama Beograda, a dva dana kasnije na fudbalskom stadionu u Đenovi, poklapa se sa trenutkom primetnog ubrzavanja procesa evropskih integracija Srbije i mnogi stručnjaci, mediji i predstavnici vladinog i nevladinog sektora taj „tajming“ dovode u vezu.

Vlasti u Srbiji, kako prenosi naš dopisnik iz Beograda, najavljuju radikalne mere protiv odgovornih

 Da li želimo da saznamo kraj, kao vremensku odrednicu? Da li iko zna kako kraj izgleda, kad započinje, kada se završava, i da li kraj ima svoj kraj? Zašto toliko težimo kraju, da se nešta završi, okonča, kada i ne znamo kako to izgleda, da li ima miris, boju, oblik…? Najnoviji roman Lazara Karanovića, “Lazare, iziđi napolje“ teži da nam da odgovor, ali ga ne nalazimo jer se krije u nama, a teško je prodreti u sopostvenost.

 Ipak, on nas dovodi sasvim blizu, uz pomoć vetra, kerova, džordževa(pacova)…koji su u bliskoj, rodbinskoj vezi. Vetar je stalno prisutan. Čovek ga ne priznaje dok ne zaduva, dok ga ne oseti  kao prepreku, onda pokušava da mu se suprotstavi, shvatajući da je nemoćan on u njemu traži  utočište.

   Boli  nepoznato, baca u neizvesnost, magluštinu tmurnu gde ne možemo da se vidimo, razaberemo, dodirnemo.. gde samo dah i uzdah naslućuju težinu.

   Nemamo meru za kamen da se popnemo iznad tog nedoživljenog, uraganskog, razdirućeg tako majušnog , a tako ogromnog, pola vasione dodiruje. Da se popnemo za sekund izbavljenja, premoštavanja toga uznemirujućeg, neznanog tvorca  trena ustalasale tačke u nama.

   Izgubljeno se osećamo kad trnci krenu od malog prsta, u stomaku jurišaju, pogađaju nenadano, al’ sigurno, u grudima po koji eksplodira, u grlu zastane, premišlja se ,  na temenu pokušava da izbije i objavi pobedu.

   I, nemilo se osećamo u neprepoznavanju sebe kao slučajnosti, prolaznosti , večnosti što se nada.

ГЛУМАЦ НА ПОЗОРНИЦИ

Професор nsarski (у тексту BIBLIJA LJUBITELJA KRATKE PRIČE код horheakimov -а, у коментару под насловом Dva kratka incidenta) подсетио ме је на причу коју сам писао на “задату тему”:

Нсарски пише:

Incident drugi: Ovo je pominjano kao briljantni početak jednog diplomskog rada na Yale school of drama (nju su posećivali, T. Williams, Salinger i ostali lumeni). Ovaj student je napisao početak drame koja nikad nije završena niti izvedena. Ali, kažu profesori škole, da je ideja odlična i nažalost nezavršena. U pitanju je drama, naravno.

Dakle, izvesni aspiring glumac dobije ulogu u nekoj predstavi. Predstava se odigra, pohvale uslede, i taj glumac, srećan zbog tog uspeha odluči da više ne silazi sa bine. Odluči da živi u tom pozorištu, na toj istoj bini, da mu tu donose hranu, da tu spava, da mu život tu bude...Kraj nikad nije napisan, ali su ga profesori sa Yale Univerziteta uvek isticali kao primer briljantne ideje koju niko ne ume istinski da dovrši.

Ту драму ја сам својевремено довршио као причу. Значи идемо, ево је:

ИЦА-КАПЕТАН ГОВОРИ...

ИЦА-КАПЕТАН није

 - из америчке Агенција за имиграцију и царине (ИЦЕ). Агенција за спровођење закона савезне владе Сједињених Држава задужена за спровођење имиграционих закона Сједињених Држава и истраживање криминалне и терористичке активности страних држављана који живе у Сједињеним Државама. ] ИЦЕ има две основне компоненте: истраживања о унутрашњој сигурности (HSI) и операције за извршење и уклањање (RUE).

А није ни познатији

 Icе Cube амерички репер, глумац, продуцент, сценарист и редатељ.

Каријеру је започео 1984. године као члан рап групе C.I.A., а касније се придружио рап групи N.W.A. коју је напустио 1990. године и изградио  успешну каријеру као музичар, глумац и филмски продуцент. Глумио је у многим филмовима. Ice Cube је у САД продао 15 милиона албума, а широм света 25 милиона.

Ице-капетана нема на Мрежи, ни свезнајући Гугл не зна за њега.

ОТВОРЕН КОНКУРС ЗА НИН-ОВУ НАГРАДУ ЗА 2022. ГОДИНУ:

Познати су и нови чланови жирија. Они ће још ове године радити са Теофилом Панчићем и Маријом Ненезић, којима истиче мандат

Часопис НИН обавестио је јавност, ауторе и издаваче да је конкурс за НИН-ову награду за 2022. и званично отворен. Имамо и новоизабране чланове НИН-овог

          Oduvek me je oduševljavalo to što reči imaju ponekad i beskrajno mnogo značenja. Zato je, pretpostavljam, prevođenje uvek bilo veliki izazov za mene: otkriti ta značenja, odlučiti se za jedno ili dva, jer se sve nijanse jedne reči nikada ne mogu prevesti.
          Odrastao sam na dva jezika. Postoje delovi moje familije koji na srpskom jeziku ne znaju da kažu ništa više od „Dobro jutro gospodine Popoviću" ili „lubenica"

.

.