29.06. 2013. 

Prvo pa... nije muško! Prvu svirku, prvog dana turneje po ne-turističkim mestima, koja će trajati oko 2 nedelje, prekinuo mi je jak pljusak: svirao sam 2:45, a mog'o sam 'ladno još 2 sata (šteta, subota je). Inače, imam iskustva u proceni kada će tačno da počne da pada kiša. Ono, slušam gromove i gledam munje na nebu, pa sviram do poslednjeg momenta, imajući u vidu da mi treba par minuta za brzinsko pakovanje i još nekoliko za bežaniju do kombija.

Ovoga puta sam se preračunao za oko 1 minut, pa sam od radnog mesta do svoje "kuće putujuće" doooobro

Bilo jednom jedno, bilo koje, javno preduzeće.

Ali, pre svega, znate li šta je to javno preduzeće? Ako ste naivni, reći ćete da je u pitanju državna firma čija je obaveza da upravlja nekim javnim dobrom, recimo vodom, putevima, prugama, osvetljenjem ili skloništima. No, ako ste iole odrasli, onda znate da je to jedna efikasna simbioza partije na vlasti i sindikata. Partija na vlasti nagrađuje svoje članove za uspeh na izborima postavljajući ih na zgodna direktorska mesta u javnom preduzeću, a predstavnici sindikata, u zamenu za lezilebovanje, ne talasaju nad nesposobnošću postavljenih direktora i aktivno, kroz radničke-sportske igre, kase uzajamne pomoći, sindikalne pozajmice i vaučere za letovanje i zimovanje, drže radnike pod kontrolom. Sve ovo plaćaju radnici ovog javnog preduzeća, kao i svi ostali radnici, kroz budžet ove naše, ili čija li je već, despotije.

Svaki direktor ponaosob kraducka u većoj ili manjoj meri, novogodišnji promotivni materijal se sakriva i traži kvartalno doštampavanje, gorivo se cisternama danonoćno doprema do službenih pumpi, novac se pere kroz ogromne račune za velike nabavke i ostale rehabilitacije; stručnih radnika ima dovoljno, sitnoj boraniji se sistematski i po Zakonu o radu isplaćuje molitveni dodatak za započinjanje bilo kakvog posla, magacini su još uvek puni opreme i rezervnih delova, privatne firme pristaju da izdaju potrebnu robu na lepe oči u nadi da će ući u taljenje sa državom, trenutni premijer i/ili ministar povremeno vikne DA NE MOŽE TAKO VIŠE i slično. Ukratko, idila.

Juce si pomenuo da je razlika izmedju vrhunskih igraca vrlo mentalna stvar. Danas je protiv Federera razlika bila samo 3 ili 4 poena, sta je bio tvoj glavni adut da mec dobijes?

Psiholoska stabilnost u vaznim trenutcima. Obistinilo se ono sto sam na neki nacin ocekivao, a to je da par poena odluci pobednika, i to je na kraju tako i bilo. I ako sam poslednja dva meca protiv njega dobio bez izgubljenog seta, opet sam znao da ne smem da imam velike padove u igri jer ce ih on vrlo lako iskoristiti, i on je to i pokazao u drugom setu. Imao sam srecu da napravim taj

Moram da se pohvalim da sam poprilično imunizovan od srpske dnevnopolitičke ujdurme, ali neke doze, mogu da ubiju i konja, a ne čoveka.

Jedna od stvari, koja je ostavila poseban utisak na mene u filmu o legendarnom Radivoju Koraću (svaka preporuka i večno pitanje - kako se toga niko ranije nije setio?) je priča o slavlju nakon plasmana u finale Olimpijskih Igara u Meksiku 1968. godine, kada Vladimir Cvetković govori o tome kako se najnoviji hit Bitlsa „Hey Jude" slušao čitavu noć, a da su reprezentativci toliko glasno pevali da pola olimpijskog sela nije moglo da spava.

Kako to dobro (čak i naivno) zvuči iz današnje perspektive. Dobra stara vremena. Sada se čovek prosto uplaši od bilo kakvog uspeha i opštenarodnog veselja.

Milan Nikolić

Prošle nedelje je jedna žena održala vatren govor podsećajući svoje "sestre", mlade Muslimanke, na svetost i važnost hidžaba, tradicionalne ženske religijske nošnje. Nastupi tog tipa, mislim na tonalitet, afektiranje, pa onda i na sadržaj izrečenog, obično se karakterišu kao predstava čiste ostrašćenosti, ali u tom glumljenom zanosu, ima mnogo grotesknog i karikaturalnog.

Milan Nikolić

Došao sam kod profesora Ratka Božovića da razgovaramo o njegovim novim knjigama. Ima ih dve. I jedna i druga su zbornici. Prva, Šapa u ruci, donosi priče profesorovih savremenika, kolega, prijatelja, bliskih ljudi koji su opisivali odnose sa svojim najvernijim prijateljima – psima. Druga, Moje simpatije, zapravo je profesorov zapis o ličnostima koje su prolazile kroz njegov život ostavljajući upečatljiv trag za sobom. Motiva više nego dovoljno, da nas usmere ka velikim dilemama vremena, da večitu ljudsku dramu problematizuju u aktuelnim okolnostima, u dominantnom kontekstu koji je nemoguće prevazići.

*
Svakim danom otkrivam koliko je Kigrizija lepa zemlja. Ne mogu da se načudim kako sam pre pet godina propustila da njome više pedalam, ne računajući kratku turu koju sam napravila oko Isik Kul jezera. Prisećam se da sam bila bolesna i da su oba planinska prevoja koji su i granični prelazi sa Kinom, gde me je put dalje vodio, već bila zavejana, pa sam odustala od njih i krenula drugim putem. No nije samo moja ruta bila kratka, nego je i moj utisak o toj zemlji ostao površan. Ako mi je neko od drugih putnika i rekao da je Kirgizija fascinantna, da je s punim pravom zovu azijskom

Draga moja,

Pariz me je dočekao umoran i siv. Zatrpan niskim oblacima. Teturao se kao mamurna skitnica, doduše dostojanstvenog držanja i u skupom odelu, ali pomalo zalutala u mračne ulice zaposednute senkama nekih ljudi što često psuju i preglasno pričaju. Sjaj prošlih godina mogao se naslutiti po gordim pogledima koje mi je upućivao kroz kapljice što su se kao suze slivale niz prozor hotelske sobe. Njegov pogled gord, a moj setan.

U kafiću nije bilo skoro nikog. Ništa čudno, bilo je tek 9 pre podne. Svega dva tri stola na kojima su, nagnuti nad novinama, sedeli tipovi sa plastičnim kašičicama u ustima. Moj čovek sedeo je odmah do prozora sa tri telefona ispred sebe koje je stalno poravnavao i proveravao ekrane. Do njega je sedela plavuša peglane kose, loše prepumpane gornje usne, premalenom košuljom ispod bundice koja je isticala neprirodno napumpane grudi. Našminkana kao da je tek došla sa splava na kome je pevala, umornih ali pažljivo iscrtanih očiju. Nasmejala se vrlo neprirodno kada smo se upoznali. Tačnije napravila je grimasu koju sam shvatio kao osmeh. Zubi A1, čisto da upotpuni sliku.

Objavljujemo još jednu priču:

1. Moja slika je dobila ram

Glasanje se odvija davanjem preporuka (klikom na oznaku „PREPORUČI" u dnu komentara).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici bloga B92.
Rok za glasanje je 72 sata od trenutka postavljanja.

Uskoro nova tema za mesec april.

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.