Tadija Janičić: Bajke za nevaljalu decu (slike i skulpture)

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, Novi Sad, www.msuv.org
Otvaranje: četvrtak, 8. maj 19h
Kustos izložbe: Nebojša Milenković
Trajanje izložbe: 8. maj - 1. jun 2014.

 

 I pored brojnih tehnoloških otkrića i pronalazaka smišljenih da mu olakšaju svakodnevno funkcionisanje - čovek današnjice deluje nesigurnije no ikad u svojoj novijoj povesti.

Ispražnjena značenja i velike ideje (koje su u međuvremenu potrošile svoje pokretačke potencijale) njegov život svele su na svakodnevni napor prevazilaženja zjapa koji stoji između potreba i mogućnosti - odnosno ispražnjenosti unutrašnjih i neselektivne prenatrpanosti spoljašnjih svetova i sadržaja. Kriza vremena u kom živimo prevashodno je kriza ideja i ona svakako nije zaobišla ni umetnost. Šta, dakle, u takvoj konstelaciji ostaje kao moguća (poželjna) strategija umetniku/umetnosti našeg vremena? Da li je to davanje odgovora na ionako konfuzna i do kraja ne uvek sasvim lako/jasno dokučiva i čitljiva pitanja - ili, moguće, pokušaj da se pomenuta potraga artikuliše nastojanjem da se praznina o kojoj je reč: omeđi, artikuliše, dokuči, ograniči, savlada, prevaziđe, relativizuje, ignoriše, ironiše…

Slikar Tadija Janičić odlučio se, promišljeno, za ovaj drugi pristup.

     

        -Džejn, da li bi na našem putovanju po Evropi prvo želelela da vidimo Sikstinsku kapelu ili Luvr? Pitao sam je odmah po povratku sa Nijagarinih vodopada. Moje pitanje je imalo svoju dugu predistoriju. Džejn, mlada studenkinja umetnosti, maštala je da u nekom potkrovlju Monmartra slika i živi. Zaljubljena Džejn je želela da zajedno odemo u Veneciju. Sredovečna Džejn je želela sve to zajedno plus ulicu Sv. Onorea u Parizu sa svim svojim raskošnim izlozima. Otići u Italiju i Pariz bio je san većine studenata naše generacije. Odlazili su samo bogati. Godine su prilazile, a ja sam Džejn svake godine uveravao kako će se njen san ostvariti sledećeg leta. Videti Sikstinsku kapelu i Luvr za Džejn je bilo i pitanje profesionalnog dostojanstva, jer Džejn godinama uspešno vodi malu prodajnu galeriju na Brodveju.

To nije baš slika. Više crtež, malo olovka malo tuš. Na kartonu koji sa zadnje strane ima fleku, od nekog lepka mislim. Nikakav poseban karton. Sa one strane gde je slika je ona bela podloga, a sa druge strane ona obična, boja kartona. I fleka, naravno.

 

 '' Uprlo sunce u morsko dno,

ribe se znoje - biće zlo.

Au, čovječe, ala si kolosalan...''

Ministar obrane Republike Peščenica, Ljudina, gospodin Ševa.

 

 

televizor

U "Supermarketu" je izbacivac/prodavac karata rekao da smo dosli na pravo mesto, jer veceras je José James tu, i otvoreni su do 4 ujutro, i on je jazz senzacija... - tako veliki covek a uzbudjen kao devojcica. Zakljucili smo moj friend i ja da mu u toj kombinaciji treba verovati.

Pritisaka uvek ima. Zovu. Uglavnom mole, ali moj posao je da u takvim situacijama budem "srca kamenoga". Još nisam dobijao ozbiljne pretnje, a nemaju čime da me ucenjuju. 

      

 

1. juna 2007. godine, na putu od Ženeve ka Helsinkiju

 

Prethodnih dana pričao sam nekolikim ljudima o nesuglasicama koje sam poslednjih meseci imao sa jednom mladom koleginicom.

Stvar je, nekako, ispala sasvim banalna. U vreme kada se sve desilo, bio sam u nekim svojim preispitivanjima, a ona verovatno opterećena poslom. Nekako, desio se trenutak. Iz najbolje želje predložio sam joj da jedan materijal drugačije uradi. Ona je to, kako mi kasnije reče, shvatila kao tutorstvo i moj pokušaj da omalovažim njen rad. U svakom slučaju, otresla me je rekavši da se šef složio sa materijalom i da joj ne pada na pamet da sa mnom o tome razgovara.

 

Zamislite da neko na ledini za nedelju dana podigne grad za 40.000 ljudi

Zamislite da u taj grad u tri dana stigne tih 40.000 ljudi, najpre 10.000 u jednom danu, a onda ostalih 30.000 dva dana kasnije

Zamislite da tih 40.000 ljudi dodje iz skoro svih zemalja sveta, svih mogućih rasa, boja kože, religija, kultura, zanimanja...

Zamislite da tih 40.000 ljudi, bez obzira na to svoje raznovrsno poreklo, 12 dana živi zajedno, veseli se, uživa, komunicira, sklopi bezbroj prijateljstava

Zamislite da onda za jedan dan ode 30.000 a sutradan i ostalih 10.000

Zamislite da onda pet dana kasnije osim ugažene trave nema ničega što bi podsećalo da je tu bio grad od 40.000 ljudi

Zamislite da tih 40.000 ljudi nastavi da održava kontakte sa barem po desetak drugih narednih nekoliko godina

 

Moguće?

Svakako. Desilo se to krajem jula i početkom avgusta ove godine. U Hajlands parku, pedesetak kilometara severoistočno od centra Londona, održan je 21. Svetski skautski džembori!

Klima, zima

Kijev sam posetio u drugoj polovini novembra. Zima 2007. godine nije bila baš mnogo hladna, ali je zasigurno bila hladnija nego prethodne. Prvih par dana bilo je sunčano, pa samim tim i hladnije vreme. Snega je bilo, ali je na svim ulicama bio očiščen. Bilo je negde oko nule, ali mi se činilo da je mnogo hladnije. Nekako, sve mi se činilo da se dobro osećam, ali svaki iole duži boravak napolju uvlačio je studen u kosti. Čudno. Koliko god je u arapskom svetu lakše podneti velike temperature zbog suvog vazduha, ovde mi se zima činila još hladnijom. Kada je krenula

mr. loader kaze

Bila je pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom a ispod, prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog botaničkog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda slede već poznata događanja zabeležena u istoriji planete, pećinu je naselio Praotac sa plemenom.

Zaista, izgled kuće ili bilo čega, čegrtaljke za decu na primer nema veze kakav je, samo da stvar ima prođu na pijaci ...  dotle je došlo !

 

Praotac je useljavajući se u pećinu i vršeći male, neophodne dorade a posle, tešući grane za onu nastrešnicu na ivici šume koja postade prvi trag o arhitekturi, imao neku ne sasvim jasnu, danas bi rekli podsvesnu, potrebu da učini građevinu pre svega korisnom ali i da to što dela bude i oku ugodno. Estetika u to doba nije bila još uočena i određena nekim pravilima pa Praotac nije  bio svestan njenog postojanja niti njene uloge jer je imao značajnije probleme u vezi opstanka, zadovoljavao se da izgled građevine bude usaglašen sa namenom, funkcionalnim potrebama, mogućnostima koje je nudio alat i upotrebljeni meterijal. Vremenom, nejasan osećaj vizuelne ugodnosti je postajao artikulisan, posebno kada je video komšisku građevinu tu iza brda, uporedio, ustanovio je da komšiska građevina prija gledanju više nego njegova, uočio je i tom prilikom prareferentu vrednost, vratio se do svoje nastrešnice i dopunio je. Posle je pozvao komšiju da vidi učinjeno delo i pradiskusija o ahitekturi je začeta tog praistoriskog predvečerja.

 Svaka sličnost sa ličnostima  čija imena  vam mogu posle gledanja stripića pasti na pamet je isključena. Ako vam ipak neko ime padne na pamet i dotakne vas, onda je to vaš problem, znači da ovu zajebanciju shvatate za ozbiljno, uzmite jedno pićence i ajde opustite se, sutra će biti neka nova ... Ama ovo su samo španska sela ... ! U Španiji, naravno ...