Čini se, kao da je krajnje vreme bilo, da dođe jesen i da sva ova letnja buka prođe. Ljudi se vraćaju kućama sa uverenjem da će se posle odmora, bolje osećati. Nisam nešto siguran, ali neka im bude onako kako žele.Meni inače nije bolje, i verovatno i neće biti bolje.

Čini mi se da je struktura ovog društva u kome živimo, najviše nalik vreći peska, koja stoji uspravno samo zato što je čvrsto vezana.Da nije tog čvora koji nas guši odozgo, sve bi se pretvorilo u prah i pepeo. U ništa!

Razmišljam o tome kako mnogo stvari čine život razvijenog sveta različitim

Ljudska priroda nas obavezuje da delimo s drugima samo ono najbolje što imamo jer smo stalno u potrazi za ljubavlju, za prihvatanjem. Ipak, ono što sam radio, moja dela, samo su vrh planine koji štrči iznad oblaka ili ostrvo nasred okeana: sunce ga obasjava, sve izgleda kao da je na svom mestu, ali ispod površine krije se ono nepoznato, tmina, neumorna potraga za samim sobom.

Nema, naravno, mnogo smisla govoriti o sopstvenom delu iz domena struke. Radije ću nešto o nečemu ličnijem:

Nedavno sam bio u jednom gradu zbog jednog važnog, velikog posla, tehničke prirode.