Išao sam tada u Beograd, valjda poslom nekim. Seo sam na prvo sedište do vrata. Do mene je seo jedan puniji čovek, držao je novine u ruci. Autobus je krenuo. Provera karata. Došao je red na mog "saputnika" da pokaže svoju kartu. Kondukter je hteo da mu odcepi  oba dela i čovek je u momentu planuo i krenuo da ga optužuje za to. Pomislio sam da je čovek pored mene neki, tako reći, seljak. Nakon duže svađe sa kondukterom, izborio se za očuvanje svog "delića" karte. Krenuo je da čita novine, glasno je komentariosao novinske članke i uz psovke privlačio pažnju celog autobusa. Čak sam ga i ja gledao sa čudjenjem, doduše bio sam malo i uplašen. U jednom trenutku taj čovek je odložio novine, a onda se okrenuo prema meni i krenuo da mi priča o egu i superegu... Nisam ga razumeo, ali je on to i uvideo i krenuo da mi priča o Zigmundu Frojdu, najvećem psihologu svih vremena... Krenuo je tako da mi objašnjava neke pojmove koji su mi bili totalno nepoznati. Vozač i kondukter su nemo zurili u nas. Tada sam bio još "zelen" i trudio sam se da razumem što više stvari. Onda je krenuo sa filozofijom života. Pričao mi je o uspehu, surovoj borbi za preživljavanje, ne fizičko preživljavanje, nego duhovno, ono uzvišeno, daleko od svih gluposti koje proizvodi ova "Velika Mašina". Onda je izašao na Autokomandi i ja sam do autobuske stanice razmišljao o njegovoj besedi, dok su vozač i kondukter ogovarali tog čoveka. 

Tada nisam razumeo tog čoveka u potpunosti.