Kada treba nekom srce dati

tesko je na tom putu stati.

Odmoriti se treba malo

jer mati nije bilo lako

ovom svetu tebe dati.

Stani malo sa tim pucem

pokusaj to drugim kljucem.

Ne znas stvore,

ima tvora sto ziveti mora

hrani se slikom tvojom,

pije te kao vodu.

Hej ti stvore od kristala

ovo nije sala,

zar ne osecas ovog tvora

sto svuko te do pola.

Tvor je pun zla

jer osto je bez tla.

Dobri stvore stani malo,

bez sa puta samo malo,

pravi mesta tvoru

Ta mrsavica mala

jednom je predamnom stala

da recituje ime smelo

ko da je to neko delo.

Uz to

ruku sto mi pruzi

oduze mi malo mira

onog mira sto se duzi

kada ti se nesto pruzi.

Lice njeno belo

smeskalo se celo

izmamilo mi ruku

ko da sam u puku.

Stisak njen obuze me ceo

al ko da nije smeo

da mi bude veo.

A mrzelo me velim

da nesto besedim

jer ova je mala

mozda neka sala.

Evo sada stojim

i zbunjeno molim

da mi mala bude

Pisem pesmu ko da pustam cesmu
misli same lete,nikako da slete.
Sa tom pozudom ja se borim
al ko da ne postojim.
Nema njenog krika u naletu mog lika,
pozuda mi smrca jer ce da se otrca.
Sa tim likom ja se borim jer cu da izgorim,
al priroda je tako htela,
mada nije smela,
da se sretnu dva tela,
telo sto ga srce zulja 
pod pogledom punog mulja.
Od navike da bezim,sada ja se sklanjam
u senci njenog lika punog lepih slika.
Stojim u tom mrklom mraku
da napipam kvaku,
kvaku sto mi ruku zulja 
ali vadi me iz mulja.

Neko nemari za vreme,

neko nemari za sne

a ja nemarim za pse.

Ta je rasa malo cudna

ali nije mnogoljudna.

Taj stvor je nocna mora

al cuvati se mora.

U dvoristu kuce laje

da bi gazda znao sta je.

Pas je lice verno

ali covek lice bedno.

S uzicom se druzi ali se ne tuzi,

jer on je lice verno ali nikad bedno.

Kad mu kosku treba dati

ume signal repom slati.

Coveku je veran drug

jer drugom nema kud.

Cesto covek kuce biva

jer mu drustvo ne da mira.

Tesko

To vino sto ulazi na usta

tera da joj kazem osecanja pusta.

Pijanci oko mene lagano mi se smese

al ne znaju dusu da mi tese.

Ona ne zna da je ova dusa pusta,

da je prasina sada gusta,

da ne zna govoriti ni stihove stvoriti.

One ne zna,

kad gitara svira mene to u srce dira,

oci mi se sjaje ali nesto taje,

taje njenu krhku sliku sto ima odraza u mom liku.

Ona ne zna da kusati je slatko njeno telo glatko,

da pogled njen srce moje pije

a dosta mu nikad nije.

Iscekivanje i nadu ne podnosim

Cudno je to,

popustiti pred njenim osmehom,

pa zakasnela stidljivost,

pa njoj neprimetan drhtaj tela pod njenim pogledom,

pa iznenadna odlucnost,

za koju karakter ne zna,

prekinuti prisutno nespokojstvo

i potraziti mir tamo gde je ona samo u mislima

pa pljusak zadovoljstva,

pa zelja proziveti minuli trenutak PONOVO.

Cesto se pitam ko su to dvoje?

Ko je taj sto po oblacima leti a nikako da sleti?

Ko je ta sto strci a nikako da potrci?

Ko su to dvoje?

Onaj sto svoja osecanja krije

i ona sto ih sije.

On sto ga srce zulja

dok ona nesto mulja.

Ma ko su to dvoje? 

 Cesto mislim kad skazaljke se spoje

da ostanemo samo nas dvoje.

Cesto mislim kad

Posustao sam,

napisao sam svoju tajnu misleci ostace pokrivena.

Ne sluteci javila se ona,ali, zedna nastavka.

Bacio sam mrezu ponosa,dopisao,ponovo posustao.

Pocela je polako da me zapitkuje i nesluteci da je u pitanju ona.

Isla je u meni zeljenom pravcu ali je vodja bila ona.

Pronasla je sebe u mojim mislima,ostavila me okrznutog njenim.

Ostavljen tako u cudnom stanju,pravila mi je drustvo misao:

da