B92 Blog

Sinoć, između dve predstave na Sterijinom pozorju, sretoh dvoje prijatelja, za koje mi je u glavi zauvek vezana fraza "mladi bračni par". I, setih se vremena kad taj mladić nije imao sedu kosu...

DAMA SA PETROVARADINSKE AUTOBUSKE STANICE

U  godinama kad mi je jutarnje buđenje bilo samo susret sa novim danom,  stvarnost je počinjala na medjugradskoj autobuskoj stanici u Petrovaradinu.

Uobičajeno nepredvidiv raspored prolazaka autobusa primoravao je na raniji dolazak. Nakon izvesnog vremena, počela sam da uočavam ponavljanja i pravilnost  tog ostrva ljudi koje se premešta s noge na nogu, giba, ćuti i čeka. Postepeno sam zapažala lica koja se ponavljaju, komade odeće, uobičajene gestove i poglede.

... Nervozna gospođa sa visokom punđom, koja je svaku popušenu cigaretu bacala kao da će je opeći i odlučno je gnječila "tvist"  okretom pete leve cipele - za kišnih dana je nosila tamnoplavi mantil na kome je o crnom končiću visilo loše pričvršćeno dugme u vi

UMETNIK ZLATNE PRAŠINE

Postoje ti neki ljudi koji umeju sa životom. Postoje i oni drugi, koji umeju sa pojedinim segmentima života: oni-koji-umeju-sa-rečima, oni-koji-umeju-sa-novcima,  oni-koji-umeju-sa-emocijama... Uopšte, postoje razni ljudi, koji umeju sa raznim stvarima. Neki od njih se nazivaju specijalistima, neki umetnicima, neki ekspertima... Neki nikako, jer imaju tu nesreću da su virtuozi u oblastima koje nemaju svoje posebno ime. Oni najčešće ostaju neimenovani i neprepoznati.

... Uvek sam volela one scene u crtanim filmovima o Petru Panu, Pepeljuzi, Pinokiju i sličnima, kad (Dobra, Plava, ili neka druga) vila zamahne čarobnim štapićem iz koga krene spiralni vrtlog zlatne "čarobne prašine" i Petar Pan poleti, Pinokiju se smanji nos, Pepeljugi se styling tako drastično popravi da, pomodarstvu skloni Princ "padne",  čim dotična stane pred njega. Slične scene viđaju se i u igranim filmovima, posebno u onima za decu i ljude koji nikada nisu maštali da postanu ter

  Dragi prijatelji, računajući da je ovih prolećnih dana najprijatnije ćutati i nešto čituckati, šaljem Vam ovu priču, od pre par godina. Nadam se da će Vam prijati.

AKO DERETE KENGURA, PA KOŽA ZAPINJE, KRENITE OD REPA

Krenemo, tako, jednog predvečerja, moj čovek i ja, da prošetamo kejom, do Štranda. Toplo, početak juna. Dunav se lenjavi, klinci trčkaraju, mlađarija se ljubi po klupama, mesec odskočio pa sija... Razgovor krene pa zamre, valjda nesposoban da konkuriše Dunavu i od mraka posivelim krošnjama drveća.

Koračamo i mahinalno čitamo grafite ispisane po izbetoniranoj stazi,  "Ja volim Novi Sad", "Teda, volim te k'o teglu meda", i slično. Čitamo i osmehujemo se.  "Ako derete kengura.." promiče ispod naših patika i mi zastadosmo, kratko se pogledamo i - vratimo se. A tamo, na asfaltu, stvarno piše:"Ako derete kengura, pa koža zapinje, krenite od repa".

Onda je usledio dugi pogled, pa ćutanje. Na kraju, progovorih: "Šta to

Otvoreno, mada pomalo blogovski virtuelno,  pismo Nenadu Čanku

Nenade,

pišem ti, evo, računajući, nekako, da imam prava na to.

To pravo mi, pre svega ostalog, daju sećanja. A knjiga mojih sećanja, u kojima ima i tebe, prilična je.

I, vidiš, Nenade, u ime tih sećanja...na antiratne proteste iz ranih devedesetih (sećaš se, kako nas je malo bilo pred Većem, a još manje pred komandom garnizona?), Somborsku gradsku kuću (jel' se beše zvao  Odred "šoškoćanin", onih koji su sa oružjem na gotovs i neverovatnom drekom stajali naspram nas?); na dane u Staroj Moravici; magnoliju, 7 vrsta kulena i 8 vrsta sira u Kovačici; na one istetovirane futoške radikale sa kašikarama u holu Arene (viđaš li Slavka? jesi li skoro bio za Svetog Nikolu na Cetinju?); na onu povijenu staricu koja nam je ljubila ruke i plakala... odnosno: "u ime svih nas iz devedeset i neke", pitam te: ODAKLE TI PRAVO?

Odakle ti pravo, čoveče, da odeš tako daleko (i od sebe i od na

Četvrtak je, i ja i dalje držim reč. Po dogovoru: dok Vi čitate, ja ću pisati (ni četvrtka dalje!).

Današnji četvrtk je tako hladan, vlažan, siv i mrzovoljan, da bi jedanaesta Božja zapovest mogla da glasi "Kad osvane tako turoban i besmislen dan, čovek mora da pokuša da ga preokrene u nešto normalno, ili bar osmehnuto". Poštujući tu, i neke druge (takođe izmišljene Božje zapovesti), poklanjam Vam ovu priču, tipujući na to da Vam izmami makar jedan (polu)osmeh:

Ako hoćete stabilan brak - pazite šta kupujete na pijaci

Trista dinara je beznačajna suma. Ali može da napravi haos u životu. Da razori brak, otuđi najboljeg prijatelja, razočara kuma, uvredi kumu, demorališe decu...

Posebno je problem, ako tu beznačajnu sumu potrošite nepromišljeno. Recimo: odete na pijacu i umesto kilograma jagoda, glave karfiola i pola kilograma spanaća, vi kupite majicu sa likom Ajnštajna[1].

Četvrtak je, a ja sam čeljade od reči:

PRIČA O BOSANCIMA I MAGIJI

U vreme pre nego što su ratovi postali naša stvarnost, a pokisle kolone izbeglica naša  svakodnevica, Bosna je za mene bila Sarajevo, a Sarajevo - Baš Čaršija, jutarnja kafa sa rahatlukom u Morića hanu, jedan stan sa više slika Mersada Berbera neko stolica, "Bijelo dugme", kasarna na Lukavici sa mojim zbunjeno osmehnutim bratom na kapiji, hotel "Nacional" u kome je moja porodica odsedala od vremena pre "onog rata", bakarni tanjiri, brzometna razmena viceva o Lalama i Bosancima u "prvom kafiću na Balkanu" i pripreme za odlazak na Vlašić.

Vlašić mi, opet, nikada nije bio Bosna. Vlašić je bio planina-ostrvo, mesto gde pobegnem od rodbine, skijaša, gradova i priče, planinarska kućica u kojoj gazda Luka, domar-konobar-kuvar-lokalni-umetnik prebira žice na šargiji i peva o vremenu junaka i devojaka koje imaju cvet u kosi  a ibrik u ruci, torba puna skica drveć

Pre neki dan, dobila sam (zaslužene!) kritike zbog sasvim neprimerene neaktivnosti na Blogu.

Naravno, bilo mi je neprijatno (mada su razlozi za nejavljanje bili sasvim realni). Osećala sam se kao dete koje je nedeljama kenjkalo što "samo ono od sve dece u komšiluku" nema bicikl, a kad ga je (konačno) dobilo, ostavlja bicikl da čami i skuplja prašinu u nekom hodniku/garaži/šupi, umesto da ga vozi ...

E, u to ime, rešila sam da se opravdam/izvinim/zamolim za oproštaj/pokažem da me ima/kažem da vas sve na blogu volim (mislim ozbiljno, mada priznajem da je neke ljude malo teže voleti nego neke druge). Evo kako:

SVAKOG ČETVRTKA,  OD DANAS, PA DOK NE DOSADI I MENI I VAMA, SLAĆU PO JEDNU PRIČU!

(znaću da je dosta kad vidim da ih niko ne čita, ili kad mi pošteno kažete nešto kao:"aman, dosta je! bićemo dobri, nećemo pljuvati na pod i nećemo te više nikad ni za šta opominjati!")

I, tako, evo prve priče:

BABA, VRATI SE....

Moja baba je v

Otišla Slovenija, otišla Hrvatska, tiho se izvukla iz "zagrljaja" Makedonija; raspala se/ujedinila/otišla i Bosna, otišla Crna Gora, a, nakon svega - otišlo je i Kosovo. A nije da nas nije koštalo. Celo to "odlaženje" koštalo je i "nas" i "njih" i ljudi, i sudbina.

Od svih "konstitutivnih" delova SFRJ, koji su, po Ustavu iz 1974. godine, imali pravo na "samoopredeljenje do ocepljenja" - ostala je samo Vojvodina. I to u momentu kad postaje moderno "odeljivati se" (paralelno s tim, postalo je, valjda, moderno i "ne dati nekome da ode").

Nije da nemam pametnija posla, pa prizivam podele.  Ja samo ponekad čitam novine. I brinem. A kad to isto, što me zabrine u novinama, čujem na RTS (dobro, nije baš da čujem, jer ih ne gledam i ne slušam, ali čujem da su "kaz'li", pa odem na njihov sajt, pa pročitam)...E, onda se zaista zabrinem. Tamo stoji ovako:

Nije problem kad je đavo crn, već kad je anđeo siv, ili još gore -kariran.

U vreme počivšeg Miloševića bilo mi je normalno da on, i ljudi oko njega, rade loše, besmislene, štetne i glupe stvari, jer su bili upravo to - zlo sa kojim se treba izboriti/crna strana stvranosti koja preti da nas uvuče u sebe i poništi. Kao što mi je  bilo normalno da se mi (neki drugi i drugačiji ljudi) borimo protiv njih, baš zato što su takvi. I bilo je za očekivanje da ćemo se uvek razlikovati - belo i crno; dobro i zlo; pametno i glupo; vaspitano i nevaspitano... 

Jula 2008, čini se, da su se te suprotnosti toliko preplele da više ni đavo nije crn, niti su anđeli beli. Svi mi izgledaju pomalo karirano. 

Ne, neću pisati o pomirenjima (rekli smo sve o tome, zar ne?), već o nečemu što manje pada u oči, a boli (me) podjednako: povod za ovo moje ponoćno pametovanje je (urednički) komentar u vikend dodatku "Danasa" pod naslovom "Svetogrđe lažnog gorskog cara" (