Strašno me mrzi da pišem nešto u zadnje vreme pa ćete mi oprostiti što će i ovaj tekst da izgleda kao neopeglane dugačke gaće Ministra za infrastrukturu. Dakle, odmah na početku da se izvinim što će doleprotežući napis da bude pun malih logičkih nekoherentnosti, skakanja sa argumenta na argument i drugih literarnih zbrzavanja. Pa zašto kog đavola onda uopšte pišem pitate se vi. Pa zbog odgovornosti pred Bogom, Rasom i Nacijom, a ponajviše jer je ostalo samo tri dana do događaja koji je povod ovog pisanija. A glupo je da o nečemu pišem kada je voz već prošao ako hoću

Starac zbunjenog izraza lica hodao je putem koji vodi za Knjaževac. Nije bio svestan svojih postupaka. Nije znao kako se zove, niti gde se nalazi, niti šta je trebalo da radi... Nije znao da li da se vrati nazad, da li da legne ili sedne, ili možda skoči u jarak. Katatoničnost situacije je prekinuo beli auto koji se zaustavio kraj njega. Staklo suvozačevog prozora se otvorilo, a odsjaj uglačanog broša na grudima je na trenutak preleteo preko očiju umornog starca.

- Jesi li ti Vule?
- Erm... Jesam...
- Znaš da imaš onu neplaćenu kaznu i da moraš da ideš u Zaječar