B92 Blog

e pa, čudni su putevi prirodnji... danas sam na poslu sreo jednog Izraelca, dobar momak, lep i nosi neke fine minđuše u ušima i ima plave, duboke i prozirne oči da se čoék mož u njih ogledati ká u planinsku rijeku, što bi rekó Njegoš...

taj momak je bio jedan od onih retkih preostalih ljudi na planeti nam dragoj izmrcvarenoj koje kad sretnete jednostavno znate da su neiskvareni i da u njima nema zlobre, sračunatosti, pozadinskih misli, lažne naklonosti, i čega sve ne, pokvarenjštine mnoge tako tipične za našu ljudsku sortu... dakle, jednostavno, tople i duboke oči što za sobom odaju blagu i prijatnu ličnost.

Samo se gomilaju vesti o udesima i nesrećama na putevima u Srbiji. Prvo vest o Dači Ikodinoviću, pa onda o ovim ljudima iz Danasa i Otpora, o čemu Ivan piše u Sećanju? Danas stravična vest o turistima iz Poljske? Ne znam o čemu se radi; da li je reč o tome da vrućine više i brže umaraju ljude i da im je pažnja i koncentracija u saobraćaju znatno umanjenija nego obično zbog žege?

Da li se radi o katastrofalnom stanju na srpskim putevima? Ili o širem društvenom problemu: o haotičnosti i bezakonju u saobraćaju, o haotičnosti i bezakonju u našoj zemlji uopšte? Ili je samo ovaj misteriozni gospodin sa moje slike odlučio da provede leto kod nas u zemlji i naplati neka davnašnja neotplaćena zaduženja? Šta se dešava? Iz dana u dan nova, strašnija, vest prestiže drugu što nije ni uspela još da mine i zaboravi na svoju bol, nije ni postala svesna još uvek svoje nove realnosti - da li se radilo o prestanku života, ili o buđenju iz kome u stanju doživotnog hendikepa.

Dača Ikodinović i Deki Savić su mi drugari iz najranijeg detinjstva. išli smo zajedno u osnovnu i igrali smo rukomet za repku osnovne i uvek prolazili na gradsko gde bi nas po pravilu tukle školske ekipe koje su davale igrače u rukometnu školu Stari Grad. Dača i Deki su odmalena igrali vaterpolo u Partizanu i umeli bi da zabijaju golove sa pola terena na rukometnim tekmama. Deki Savić je uvek bio veći od sve dece za dve glave i kada bi se rukovao sa nekim, tom nekom bi posle još pola sata bridela ruka...

Deki je stariji dve godine, i već u sedmom osnovne je primljen u kadetsku repku tadašnje Jugoslavije i u juniorski tim Partizana. od početka je bio sasvim normalan i neopterećen lik, bežao je sa časova kao i svi i dolazio da pijemo pivo u šteku iza škole. jednog dana je doveo Daču koji je tada bio u šestom osnovne i rekao da i on igra u Partizanu vaterpolo i da će biti strava igrač... ostali su mi tako urezani u pamćenje, dva nasmejana dečaka, krupnija i razvijenija od sve ostale dece, momci koji će uzeti u vaterpolu sve o čemu običan čovek može samo da mašta... Dača i Deki, uvek nerazdvojni, i u bazenu nerazdvojni, ko zna možda su oduvek i bili dva dela jednog istog bića...

dok se prekodunavski Srbi muče da odrade posao i izbegnu godine nacionalsocijalističke vladavine, u Voši se oseća pun ukus savezničke pobede. razmišljam o tome kakve bi implikacije za Vošu bile ako Sile Osovine ipak dođu u Beogradu na vlast.

čini mi se da je odaziv nekako bio neuobičajeno slab (osim ako se srpski Zgubidani ne pojave poslednjih pola sata, posle prve jutarnje kafice, oko 19h naveče), kada se uzme u obzir da je srbija tobož na nekakvom epohalnom istorijskom raskršću.

ALTERINTRO: ZGOOBIES HAVE SAVED THE DAY! :)

ako je odaziv 50% od 6,5K, a desničarski blok ima stabilan odaziv svoje biračke vojske, oko nekih 2K, dakle, 3,5 - 2K jednako 1,5K; značilo bi da smo pukli kao duleci na izborima, da će doći do dvogodišnje ili četvorogodišnje regresije stanja u društvu koje itako brodi ponornicom nizvodno...

ili, kada prijateljice noći nisu toliko ženstvene koliko se na prvi pogled može pomisliti...

ponovo sam sa grupom, ovog puta iz zagreba i slavonije.

pisao sam prošlog puta o tome kako sam sa dubrovčanima imao isti problem, ali kako je taj problem relativno bezbolno prevaziđen - dovoljno je bilo da sednemo skupa, razmenimo par priča o životu te da postane jasno da sam okej osoba iako govorim "po ekavski".

međutim, sada ponovo problem uzrokovan načinom na koji govorim svoj jezik. moram ipak da napomenem da se radi o perifernom problemu - svega njih troje, četvoro od pedesetoro, se žale na ekavicu. mislim, okej, mogu ja da se foliram i govorim svoj jezik "po ijekavski" i lupetam nekakve hrvatske reči, ali samom sebi sam smešan tada, a i blam je, pošto lupam neke reči koje uopšte ne postoje. dakle problem je periferan, i ne želim da radikalizujem čitavo hrvatsko društvo zbog par izolovanih slučajeva. sa druge strane, nije ni okej preći im preko toga, jer su se, potpuno bez ikakvog rezona okomili na najpogrešniju osobu, i to samo zbog načina na koji ja pričam naš zajednički, srpsko-hrvatski jezik.

 KK Partizan igokea Beograd

Partizan je, upravo, izbacio iz Kupa evropskih šampiona vladajućeg prvaka Evrope Panatinaikos i plasirao se među najboljih osam timova Evrope.

Partizan, tim sa valjda najmanjim budžetom je u najboljih osam. Partizan, predstavnik oronulog basketa kod nas, veliki KK Partizan je ponovo u evropskoj eliti.

možda balkan jeste prirodno stanište za stvaranje, razvoj i postojanje mržnje, ali je podjednako tako prirodno mesto na kojem nastaju najčudnije i uzvišene ljudske tragedije.

klopka je fiktivni prostor duha, slika iz moderne balkanske zemlje, kazamata srbije. u toj fikciji jedan mladi roditeljski par biva pogođen strašnim udesom - njihovo dete oboli od retke srčane bolesti i na pragu je smrti. jedini način da dečak ostane u životu jeste da mu na srcu bude izvedena operacija. operaciju te vrste rade samo u berlinu, naravno za novac, za veliku sumu novca koju jedan običan roditeljski par, nastanjen trajno u kazamatu srbiji, može samo u snu da priušti sebi i svom obolelom detetu.

pošto je čini mi se neukusno pisati bilo šta drugo u ovom vremenu kada je, kako kaže č. jovanović, situacija u zemlji katastrofalna, preneću jedan tekst koji sam dobio od penfrenda a učinio mi se interesantnim, i vezan je za ovu našu teskobnu zbilju. ne vredi podsećati da je demokratija u srbiji na korak od kolapsa. ne vredi ni razmišljati šta će zemlji doneti nikolićeva, dačićeva, koštuničina i ilićeva vladavina. bez ikakvog motiva sem da se provede koji trenutak još u očekivanju najgoreg (dugoočekivanom i, dosad, slalomima demokrata izbegavanom stupanju radikalne stranke na vlast), tekst iz katoličkog komšiluka...

Zločin i kazna?

Pozornost svjetske, osobito političke javnosti u nedjelju i ponedjeljak 17. i 18. veljače bila je usredotočena na »rađanje« nove europske, kakve-takve države - neovisnog Kosova. Premda je to »rađanje« popraćeno brojnim tjeskobama koje će po svoj prilici još vrlo dugo trajati, kakvo-takvo osamostaljenje nekadašnje autonomne pokrajine u SFRJ vjerojatno je posljednji čavao u lijes umjetne državne tvorevine - Jugoslavije u kojoj je i većina u hrvatskom narodu, kao i u drugim narodima, desetljećima uzdisala i sanjala svoju slobodu izvan te tvorevine.

Srbin, poreklom sa Kosova.

nastanjen u novom sadu. mladić neki, student sa pmf-a.

student otišao da zapali malo ambasadu. "zdravo, mama i tata, idem ja da zapalim malo koju ambasadu u Begišu..."

tragično. propast.

Obećao sam prijateljima iz Dubrovnika da ću pomenuti na 92-ojci ovu lepu sedmicu provedenu uz njih, pa... da ispunim obećanje.

Dosta je mastila utrošeno da se u Srbiji novijih vremena, međ nama Srbima, pokuša napraviti kakav draft, opštenarodni zakonik koji će nam ukazati kojim putem se najbolje stiže do pokajanja, do svesti o počinjenom zlu, do pogleda s žalom unatrag i do preuzimanja i prihvatanja teškog balasta odgovornosti za ono što je počinjeno.

Zaista puno je truda utrošeno, organizovane su brojne tribine, radionice, pravljene brošure, organizovani hepeninzi, dolazili su gosti iz sveta da nam objasne šta je tolerancija a šta nije; nekim ljudima je ta obuka pučanstva veštini pokajanja čak postala i životna preokupacija... ako ne i opsesija.

Nije da nema značaja u tome što je rađeno, no ipak mislim da čovek tu vrlinu miroljubivosti, sklonosti k miru, ili poseduje ili ne. Ako je poseduje verovatno se rodio s njom i verovatno će je za života još više oplemeniti. Ako ne, verovatno je i da sam čin lobotomizacije neće uspeti da usadi veštinu pokajanja i miroljubivosti u određenu pojedinačnu ličnost. Razgovaram često sa suprugom koja je i sama bila deo tima u jednoj neprofitnoj mirovnoj organizaciji i bavila se dečicom iz ratom ugroženog područja u Slavoniji, pa se ne mali broj puta osvrnemo na to kako se pojavio mali milion nekakvih agenata i menadžera uvredljivo za našu inteligenciju - i ona i ja smo od samih početaka bili protiv Miloševića i rata i imali smo obitelji i prijatelje s one strane vatre.

Nailazim na sajtu na puno malicioznih komentara upućenih na Novakovu adresu, zbog današnjeg performansa, i nekima se čudim premda uglavnom ne mogu da verujem koliko su naši ljudi kadri da budu maliciozni.

Pre svega, je l' Novak možda nekakva mašina koja je opštezadužena od strane dušebrižne nacije da neprekidno bude perfektna? Ili je možda samo mladić koji je u postojbini autora rečenice iz Jankovog tatuaža pao u tešku groznicu, raskoljnjikovsko-miškinovsku groznicu, što ga na nemilosrdan način pretvara iz heroja u tragičnu žrtvu sopstvenih nastojanja?

mrak, srbija.

Prvi put sam Kejva i Sidse čuo neke davne 1988. Većina mojih drugara iz osnovne je slušala Bajagu, Čorbu, Magazin, i tektek bi se našla po koja normalna duša da je volela EKV, The Clash ili The Ramones. Ploča koju sam imao u rukama se zvala Kicking Against the Pricks. Na toj ploči nisu svirali Sidsi Sidsi i Kejv Kejv, svirali su obrade starijih bendova i muzičara, ali taj zvuk je toliko bio neobičan, jedinstven, psihodeličan i setan, da se činilo da je nastao baš od samih Sidsa. Uprkos svemu, prestao sam da imam trinaest godina tog davnog proleća. Kicking against the pricks ultimativno su označili za mene čin preokreta, čin odrastanja, svojevrsnu bar mitsvah, obred u kojem dete biva pogruženo u misterioznu psihodeliju postajanja čovekom. Moje interesovanje za školovanje srazmerno je počelo da opada. Domaće zadatke sam radio tek da neko ne posumnja da sam poludelo dete, ali moja sva pažnja postala je okrenuta trenucima posle nastave, ugodnim trenucima samoće kada nikog ne bi bilo kod kuće da me ometa u uživanju i snenom prepuštanju liri Kejvovoj i odanih njemu Sidsa...

ne, ne dolazi nam 'rist u posetu, već preцednik dubija. ali, dubija u današnjem jerusalimu je daleko uticajnija i važnija ličnost nego momak od pre dve 'iljade godina koji je za sebe tvrdio da je sin, ni manje ni više neg' - božji?!

prigodom posete uvaženog gosta, ako ne bogu ravnog onda sasvim barem podjednako važnog a ako ne i sa većim ingerencijama u realnom životu pa samim tim i važnijeg [još ako uzmemo u obzir da je bog u najvećoj meri ljuцka iz-misal, dubija mu ondak definitivno dođe kao važnija ličnos' od boga] gosta; dubijini domaćini su pali u pravu mahnitost od paranoje da boga tojest dubiju zaštite tako da mu ni trepavica sa oketa ne zanedostaje.

u ovom trenutku sam glava porodice, iako sam najmlađi u njoj, ali način na koji se odigrala tragedija postavio me je na takvo mesto.

što se tragedije tiče, vratiću se na trenutak pred kraj osamdesetih, i napred kroz godine. moj postradali brat, rođen 1968. godine, bio je umetnik po talentu i inspiraciji. 1988. godine se zaposlio kao asistent kamermana u filmskoj ekipi rajka grlića, uglednog jugoslovenskog reditelja. naredne dve godine je radio u filmu, te se upisao na akademiju FDU, na katedru za kameru. iste godine kada se upisao na akademiju, postao je blizak mlađim ljudima iz Demokratske stranke, iz kruga Dragoljuba Mićunovića i počivšeg Zorana Đinđića. naredne, 1991. godine, primljen je na konkursu za honorarnog, a potom i profesionalnog snimatelja TV Beograd. iste godine su počeli ratni sukobi na prostorima YU, dok je moj brat pobedio na konkursu agencija newsweek i AFP, te otišao kao njihov fotograf i snimatelj na stratišta YU sukoba, uz izvanredna primanja za standard tadašnje zemlje, i prilično mladalački nepromišljeno, uzev u obzir da je uz sebe već imao novorođenu kćer i mladu suprugu...

današnji utisak je bio skroz obojen prisustvom bloga ovoga, pored toga što je bio prava poslastica za raznorazne fanove novinarskog posla (a na neki način može i blog, baš se videlo, biti uključen u ovaj posao).

čak je i jedan kolega bloger bio gost, uz dvoje medijskih superstarova.

utisak nedelje je, naravno, bila banditerija iz aranđelovca. ali, super je bilo što su nam ljiljanu (smajlijević ;) ), smernu ljiki, pogodile neke stvari koje su se ovde dešavale, konkretno, ona Biljanina SRB ;) tema sa onim drugarima na fotomontažama. tako nam je ljiljana nazvala Biljanu, pazite - mazinom mazom Evrope.

E pa, draga i drage braćo i sestre Srbi i Srpkinje, spremate l' se polakice u rat da pođete? Znate l' vi kako kletva veli?

Veli: "Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i koljena,
a ne doš'o u boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškog ni djevojačkog!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni pšenica bjelica!
Rđom kap'o dok mu je koljena!"

Ako do sada niste imali neki preterani smisao u životu, od sada bi trebalo da ga steknete: rađajte sinove i šaljite u vojsku, jer je to super nešto! Nema veze što će vaša deca morati da idu da ginu da zaštite tuđa dupeta, da prosti ovaj fin narod ovde, ali to je super nešto, nije na vama da razmišljate, ima ko da misli umesto vas, a vi samo naštancujte sinove pa da idu da ginu za otadžbinu: za našu svetu crkvu, svetu zemlju srpsku, svetog kneza Lazu, svete oce Amfilohija, Irineja, Artemija, Pahomija, i tako, razne još neke gotiva svete oce, svetog Deda Vladiku Nikolaja, svetog prepodobnog Voju Koštunicu, svetog Bokija Lepog - rađajte sinove pak šaljite na vojsku, braćo moja i sestre, Srbija se umirit' ne može...

... e da, i Peđa Queer ono dete što je donirao da šalje u vojsku, a ne tu nešto mnogo da se razmišlja. ;)

Taman kada pomislim da ne postoji ništa u zemlji Srbiji što me može izvesti iz takta i narušiti moje osećanje smirenosti, uvek se pojavi neka nova nota arogancije i meta[/delta?]racionalnog bezobrazluka ispoljenog od strane osoblja koje predvodi ovu zemlju.