B92 Blog

 Čapri: edi_va + serge

Yoav Shamir je režiser dokumentarnog filma koji prikazuje mlade Izraelce, muškarce kao i žene, koji posle odsluženog vojnog roka od tri godine, većinom provedenog u kriznim regionima, odlučuju - da za vojni rok odsluženu platu od 15 hiljada ILS (2680.79 EUR) - potroše na put u Indiju. Tamo taj novac investiraju u sve moguće vrste opijata. Većina njih je u neprestanom tripu. Slavi se od jutra do mraka, iz dana u dan.

Tekst: Antonacci

Fotografija: Olivera Miletić

Lihtenštajn, Levi, Hiršl, Šajnberger, Kon, Buhvald, Vigenfeld, Vajs, Fišer, Alt, Kraus, Filinger, Gros, Flajšman, Rozenberg, Morgenštern. Istorija jevrejske zajednice u Sremskoj Mitrovici duga je i nažalost, čini se, završena: podaci iz poslednjeg popisa pokazuju da ovde Jevreja više nema. (Dogodilo se pre nekoliko godina da sam ugledao jednu partu sa devojačkim prezimenom Rozenberg, ali to je sve.)

            Ako zaustavite nasumično izabranu mlađu osobu na ulici i upitate za nekog od mitrovačkih Jevreja, svako će vam odgovoriti da o tome ništa ne zna, jer o tome da su Jevreji uopšte u Sremu živeli, danas ne postoje gotovo nikakvi dokazi koji bi bili vidljivi meštanima. Kada su se moja baka, njena sestra i majka skrivale od Nemaca - što je posve jedna komplikovana i tužna priča za sebe - spas su našli upravo kod jedne od jevrejskih porodica, trgovcima kostima Morgenšternovima. Baka mi je pričala da se sa njihovim devojčicama često igrala, ali da su one tokom jedne noći četrdeset prve u tišini nestale zauvek. Baš tako: preko noći, u tišini.

Svestan pomalo da pišem hiperneteističnoj publici, pritom, zahvaljujući ulozi Srpske pravoslavne crkve u oformljenju državnosti Republike Srbije tokom poslednjih dve ili tri decenije, takođe i vrlo neprijateljski nastrojenom auditorijumu kada su teme vezane za pravoslavlje po sredi; upuštam se nevoljno u ovu temu, jer mi se čini svakako da će krajnji doprinos moje teme biti, kada se svede poslednji račun, još manja doza tolerancije prema Pravoslavnoj crkvi. To, međutim, nije moj cilj.

Zato pre svega želim da se ogradim od takvih ljudi. Moja poruka je upućena normalnim ljudima iz Srbije, kojima nije frka od prošlosti i nije ih blam što imaju neke bake i dede koji su nekada slavili slave i koji znaju da imaju, duhovno govoreći, pravoslavno poreklo, bez obzira na to ko su i gde su sada trenutno.

deklasiranost srbije na različitim nivoima ne prestaje da iznenađuje i poražava. ne znam sa kojim ciljem je objavljen tekst na sportskim stranama b92: da li sa ciljem da se navede zvezdina uprava da reaguje, da se urazumi, da li bilo ko iz nekog eventualnog državnog rukovodstva da je u mogućnosti a da se i on navede da reaguje (mišković?); kako bilo, šta god da je po sredi, ostavlja utisak žestoke mučnine.

švrljam ja tako kod drugara po fejsbucima, pa naiđem na priču o joci špijunu.

Serbian spy's trial lifts cloak on his CIA alliance

As Milosevic's intelligence chief, Jovica Stanisic is accused of setting up genocidal death squads. But as a valuable source for the CIA, an agency veteran says, he also 'did a whole lot of good.'

By Greg Miller
March 1, 2009

pandorina kutija

pre možda par godina pogledao sam u srpskim elektro-medijima vest u kojoj je pisalo kako se srpska državna delegacija u poseti Izraelu susreće se ovdašnjim zvaničnicima, i između ostalih sreće i predsednika društva, ili lige, srpsko-jevrejskog prijateljstva. ne bi to bilo ništa po sebi čudno: šef diplomatije Vuk, inače poprilično osetljiv na boljševike-nacionaliste (i uopšte, veoma osetljiv na nacionalizam osim ako ga ne ispoveda on sam, Vuk Drašković, sveštenik nacionalizma u Srbiji); susreće u Izraelu nekoga ko je naklonjen Srbiji a visoko kotira u supermoćnom sistemu izraelske državnosti. taj neko, da upotrebim termin bivšeg šefa diplomatije, nacional-boljševik je i zove se Avigdor Liberman. nimalo slučajan izbor za jednu srpsku vladu u kojoj je osnovna poluga vlasti veseli i simpatični dvojac Koštunica-Ilić: em razume čova ćirilu, em je iz voljenog Sovjetskog Saveza rodom, em je faši... pardon, nacional-boljševik.

kada kažemo "društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva", teško da ovaj sklop može u nekom relativno normalnom brodolomniku iz 90-ih da ostavi nekakav nasmešeni utisak. neizbežno se čovek seti nesrećne Klare (Mandić), pa čaršijskih priča da je Izrael sakrio gazda-Jezdu u svoje vreme, pa čak i glasina - kojima, uzgredno, nikada nećemo verifikovati validnost - da je deo novca koji je nestao iz državnih blagajni i sa narodnih računa 90-ih našao svoj put i do Izraela. no, razume se, sve su to čaršijske priče, i ništa se od svega toga nije odigralo, sve je bio samo ružan san... mislim se jatako, kada nailazim na ovu vest o srpskom drugaru Libermanu, ponekad želim da se probudim u novom danu kada će i taj gazda Liberman postati kao i svi ti miloševići, gazda-jezde, draškovići, koštunice-ilići... ružna uspomena, tragično sećanje, noćna mora što nestane kada se prenem iz lošeg sna... hoće li nestati tek tako?

Potrošeno 20 miliona za četiri dana

Predsednica Skupštine Srbije Slavica Đukić-Dejanović izjavila je da je Skupština za četiri dana potrošila 20 miliona dinara, a poslanici još nisu ni počeli raspravu po dnevnom redu.

evo, navršava se uskoro deset godina. u tih deset godina štošta se izdešavalo, а život se pomerio sa mrtve tačke i lagano počeo da napušta domen zatočenosti u jednom te istom danu što se neprekidno iznova odigravaо, i uvek sa svojim neizmenjenim, vlažnosivim, tmastim, socrealstičnim zbornikom pravila. Srbija, mothafoo Nineteen Ninety Nine.

Stari Toranj je za mene lično značio mnogo toga. on je, od kada znam za sebe, ograničavao liniju horizonta i uvek je bio tu negde kada bismo kretali u svoje neumorne hajke po Rakovičkoj Šumi (actually, pre epohe komunizma znanoj kao Manastirskoj, nakon te epohe kao miljakovačkoj, i nakon svega, ćutke, skriveno iza mnogih imena i lutanja, opšteproslavljenoj kao Дарквуд).

for dina, irena, vuča, roman, buljbas bros, salle, pok. mileta,

i za mnoge druge, darkvudovske ljude

video sam na drugoj temi kako je izgledalo odrastanje 60-ih i 70-ih u beogradu.

nisam mogao da ne osetim ljubomoru zbog tog video-zapisa,

kad,

slučajno,

dobih glas danas od prijateljice iz ulice nestavše u ne znam kom trenutku dana mrmota

- što devedesete uistinu jesu bile za moju generaciju;

otišav put bordoa i romantičnog baskijskog primorja.

dok sam joj pisao pismo iz nekog razloga sam našao sebe u deset godina starom,

nepremošćenom čini mi se,

osećanju dok prisustvujem rušenju starog tornja na avali

(pao je brzo, nije se previše mučio, posle prvog bljeska je još uvek stajao, posle trećeg ne više).

bez suvišnih reči, moj slušnovidni zapis odrastanja te generacije.

boravio sam u nedoumici da filozofiram nešto na dve teme: jedna o portretu idealnog fašiste, druga o ulozi religije u razvoju ljudskog društva, kada sam naišao na potresnu vest o ubistvu. zato se neću baviti samo suvoparnom temom praistorije čovečanstva ili filozofiranjem o tome šta danas znači da je neko fašista i da li tog nekog, kao individualiteta ili kao grupu, možemo oslikati, napraviti fotorobota iz kojeg će se jasno videti kako izgleda jedan ili grupa fašista 2009. godine; nego ću ipak pogledati na ubistvo i to iz perspektive određene religiozne moralne odredbe. moja pozicija je leva, tačnije, spiritualno leva - kako se to uobičajava danas reći u određenim, misleno i idejno dragocenim krugovima; premda bi se prema pojmu "spiritualno" valjalo ophoditi sa ekstremnom obazrivošću.

o ubistvu: