vidim i cujem da ljudi pisu da nisu dobili glasacke listice, ili da su dobijali nekakve nepostojece ljude i imena u svoja postanska sanducad, ili da nisu dobijali u svoje vec u komsijsko sanduce, u svakom slucaju, ja nisam dobio biracki listic, prvi put od 1993.

 

 

stvarno,

nisam uspeo da vidim ko su bili крелци koji su uspeli da isprovociraju jedno od najmiroljubivijih bica ovde,

 
2016-04-14 07:13:29
Ljubav

love word za brata Iskandara

Srđan Fuchs RSS / 14.04.2016. u 08:13

Iskandare,

 

nisam ulazio u komentare pošto mi je bio smor od zla i mržnje kojima odišu, ali svašta,

maklo Ivana Denisovicha, šta sada? što bi se sada ti sklanjao?

 

Србија, откако се шлихта Новом  Риму, постала је безобзирна, oхола и рђава држава.

 
 

200px-1893_La-Libre-Parole-antisemitischmoram priznati da mi je jedna od najtezih stavki da kontrolishem gnev u poslu kada vidim projavu antishemijuta. dosla su cudna neka vremena, svedoci II svetskog rata polako nestaju, i sve je manje ljudi koji vam mogu prichati o tome iz prve ruke. imao sam tu srecu u zivotu da, ipak, sretnem ljude koju su mi preneli delic tog stravichnog iskustva, i nekako, svasta sam mogao trpeti tokom ovih godina, dok, kada je sluchaj sa antishemijutom, fitilj prosto-naprosto sagoreva u sekundi.

 
Желео сам да пишем нешто о деструктивном исламистичком култу Смрти којег сам срео на терену, али сам дигао руке од тога, као унапред неомиљена појава, па реко' дај дер да филозофирам о Србијишки, када сам већ ту, а од дуга времена.
 
 

Eto mene opet na terasici, pa razmišljam, čime bih mogao da nanerviram naš postskojevski narod, pa reko', dajder malo tamo gde je najslabiji - u odanosti otadžbini. Razmišljam, eto, koji deo srpske nacije mi se najviše dopada? Pošto smo svi pomalo samoljubivi, najprirodnije mi je nekako da kažem da smo mi Panonci najpametniji, najmiroljubiviji, najsocijaldemokratskiji, najpametniji, najmarljiviji i, uopšte sve najnaj. Pravimo najmekšu rakiju.

 

Evo, sedim na nekoj kool terasici pokraj Sionske gore, gde volim da cugam i kuckam, dok idu dani i dok ne sakupim kintu za svoju Српску кахвану, a vidim spalo slovo na nekada slavnom Potpalublju na Doksa, Filipa, Elisa i Nikoloa, reko'ajde malo da se ulogujem dok me ne šutnu odavde. 

Elem, Srbija se smara predizbornom groznicom, Žuti se opet animirali da brejnvošinguju po starom običaju, Crnocrveni su izgubili ljudske živote u Libiji, živote naših jadnih diplomatskih radnika, usled sopstvene nesposobnosti i nepismenosti da upravljaju tako dragocenom tvari kakva je Država. Ameri se drndaju na Ruse, Rusi su ušli u vojnu avanturu iz koje se mogu izvući jedino ako potegnu iz atomskog štoljpija i pretvore lahko svet u olovnu pečurku, Ameri pičke podržavaju iz nekog razloga beslovesni saudijski režim s njegovim nastojanjima da svet pretvori u Novo Globalno Hitech Srednjevekovlje. Sisa Krstić banuje mnoštvo mladih i kvalitetnih umova. Ali nisam hteo o sisama.

 

Nemam osećanje mržnje prema vinovnicima Holokausta. Moja baka je pričala retko kada o ovim događajima, a otac nikada. Jedino što je izbacio nemački i mađarski iz upotrebe, i u životu nas nije nikada odveo u svoj rodni grad, Slavonski Brod. Što se samog Muzeja Holokausta tiče, prema njemu imam odnos sakralnog ćutanja. Njegova težina je toliko specifično teška da ni fizika to ne može da utvrdi - 400 megajedinica ljudskog bola? Pošto ne raspolažem vagom za precizno merenje količine ljudske patnje, ja u Jad Vašemu jednostavno - ćutim. Nedavno sam iznenadio, tako, jednog generala, stranca, u gostima. Očekivao je jedan sat političke indoktrinacije. Pošto sam ja prolebdeo kroz muzej, ćuteći, on se začudio i upitao me ko sam, i i odakle sam. Odgovorio sam, да ли се сечаш како било нам је пре, после свега, ша сад остало нам је, мој Београде...  odgovorio sam, Bege, naravno. Mi smo slobodarski tip ljudi, a ne indoktrinatorski.

Да нас ране више боле

него зуце иза школе 

него звуци оне строфе кад сам морао да одем

Ал' сад сам опет овде

ал' све нам се изгубило

посекли су кестен где сам некад тебе љубио

Не миришу липе

нема старе виолине

нема Циганина седог да за моју тугу брине; 

pomislio sam u sebi dok su generalove reči usiljene ljubaznosti bledele u bezvučju učiteljske metode u meni, koju sam odabrao za rad sa narodom koji denacifikaciju nikada osetio nije...