okej, pre svega, izvinjavam se čitaocima što smaram sa ovom temom, ali evo, nekoliko poslednjih dana i pominjanja problematike i očigledno živog, ne čak ni besnog, ali vrlo animiranog repliciranja ljudi, uključujući i ovo poslednje, očekivano arogantno (pogledajte samo poslednji komentar upućen blogerki sonji m) od strane gospodina savetnika predsednika republike i člana predsedništva ds nebojše-ehabiojecooltip krstića;

upućuju sve na to da nam ova tema svima negde okupira misli i opterećuje nas.

iliti, pod radnim naslovom: šta treba da se dogodi pa da arogantni DS-političari dobiju, ponovo, moj glas na predstojećim izborima?

Glavni utisak kada se ulazi u Srbiju iz Evrope, sa Zapada odnosno, bilo kopnom bilo vazduhom, jeste da se ulazi u veoma, veoma siromašnu državu. O tome svedoči duboki, opipljivi mrak koji vlada između Surčina i Beograda, ili teška tmina sa prigušenim, siromašnim uličnim osvetljenjima na tri jedine tačke od granice do prestonice severne provincije: samo oko Subotice, Bačke Topole i Vrbasa. Oko svega drugog gospodari duboka tama, noću, a danju su to tužne, ruševne, posivele, posivele ruine. To je glavni utisak, kada pristižete sa evropskog tla železnicom koja je celim putem kroz kontinent besprekorno stizala i polazila na vreme dok je na 90 siromašnih kilometara srpske teritorije uspela da napibirči 30 minuta kašnjenja?! - utisak Srbije, duboko zagazivše u XXI stoleće.

Pre nego što se upustim u dalju introspekciju, pošto vidim da je u Srbiji omiljeni sport prebacivanje odgovornosti s jedne na drugu stranu a ulazimo u izbornu godinu, želim da moje polazno stanovište bude kristalno jasno - za jedinog i odgovornog krivca za očajno stanje u državi doživljavam i vidim isključivo dežurnu vlast - Demokratsku stranku iz Beograda (sa specifičnim iskrivljenim  urođeno isfoliranim akcentom pri izgovoru poslednje reči ;) ).

nisam nekako objasnio šta me je navelo da ubacim prethodni mrežni unos, ali mi se činio dovoljno škakljiv tako, sam po sebi, pa sam ga ostavio. očekivano, izazvao je lavinu nezadovoljstva i otvorenog gađenja, što i nije bilo iznenađenje uzev u obzir ideološki profil učesnika na ovom kanalu. ono što ne mogu da procenim je da li se ta mrežna (utvarna, nestvarna, anonimna) skupina istomišljenika ophodi prema problemu sa iskrenom (ideološkom) zatupljenošću - što bi bilo tužno i vredno profesionalne posvećene čovečne brige; ili se pak ophodi sa iskrenim licemerjem - što apsolutno nije vredno mog dragocenog vremena i pažnje; ili se ophode sa iskrenim i otvorenim neprijateljstvom - što jedino mogu da prihvatim bespogovorno, kroz optičke noćne nišane IDF-a, ili već nekako, ali ipak mogu. poštujem iskrene neprijatelje.

 tema...

razlog za ponovno bavljenje ovom temom je jedno novo ponašanje, meni te samim tim i bližoj okolini, nepoznato - ili da kažem drugačije, poznato ali neprihvaćeno iz različitih razloga, ponašanje ogledano u palestinskom laganju sebe. uzeću za primer par situacija koje su se odigrale upravo kod njih, na njihovom terenu, dakle nema tog "baby cry" izgovora, "izraelci su nam uradili ovo, izraelci ono".

ali ne bio ja ja kada ne flejmovao, na ovu temu.

iliti dvoličnost, 

kako smo govorili nekada mi na periferiji beograda za nedosežne vračarske i dedinjske razmaženice. daleke su jer su dvolične. ipak, ova tema nije o nostalgičnim danima hodanja mokrih cipela gradom kroz kapriciozne i skoro mistično sentimentalne ulice beograda u drugim danima,  nešto drugo je po sredi.

čitam vest, "suzne bombe, protesti, vojska, gumeni meci", i skoro da bih se zakleo da je neka vest iz izraela s početka prve ili druge decenije poslednjeg milenijuma. međutim, razgledam pažljivije aktere... 

Beta, B92

Nekoliko vozača automobila iz Bora prijavilo je Policijskoj upravi u Boru da je na novom putu Bor-Zaječar videlo lebdeću pojavu u obliku žene sa bidermajerom, potvrđeno je agenciji Beta u policiji.

Osobe koje tvrde da su videle tu pojavu vozile su se različitim automobilima, a u policiji je rečeno da oni nisu jedini koji su im rekli da su videli tako nešto. 

Jedan od očevidaca je opisao da su videli ženu u venčanici koja je držala bidermajer i pružala ga ka kolima. "Svo troje smo bili užasnusti prizorom. Pružila je ruku na svega pola metra od automobila koji se kretao. Umalo da sletimo s puta", rekao je sagovornik agencije Bete. 

Kako je rečeno, istu pojavu su videle i osobe koje su se vozile automobilom koji ih je pretekao i koji ih je potom sačekao na ulazu u Bor kako bi proverili da ne haluciniraju. 

U policiji je potvrđeno da je bilo nekoliko prijava sličnog događaja ali da policijska patrola na tom nenaseljenom mestu nije primetila ništa neobično.

 Rob Cobb: „An idea is like a virus, resilient, highly contagious and the smallest seed of an idea can grow. It can grow to define or destroy you".*

U pokušaju da u poplavi misli pretočenih u raznovrsne forme izražavanja na Internetu pronađem neku dovoljno zanimljivu, da me nadahne i ulepša mi dan, čitam i pratim sve: vesti i komentare, blogove i komentare, ono što postave moji prijatelji na socijalnoj mreži i komentare, gledam fotografije i čitam komentare ispod, komentare na komentare. Nisam mogao da ne primetim da se svi žale na sve: na druge ljude, društvene pojave, vremenske prilike, nedostatak novca, ljubavi, ljubaznosti, solidarnosti, pameti, mudrosti i poštenja u svom okruženju. Beznađe se, poput uljeza, odomaćilo u (kolektivnoj?) podsvesti do te mere da se kroz naše misli i reči ono izliva u nas same i svet oko nas, već i mimo naše volje, stvarajući tako zagađenje, uporedivo sa neprestanom i prekomernom emisijom CO2 i drugih štetnih gasova u Zemljinoj atmosferi. Za razliku od zagađenja koje proizvodi industrijsko društvo, kojim preskupo plaćamo cenu razvoja i „opšteg blagostanja", unutrašnje fabrike otrova zvanog Beznađe, koji nastaje kao proizvod procesa u našem unutrašnjem, duhovnom „kazanu", možemo i moramo zatvoriti sami, bez pomoći organizacija i pokreta za zaštitu Planete, bez panela u Ujedinjenim Nacijama, bez oglašavanja i advertajzinga, kampanja i video-spotova.

da razbijem ovu sramnu šutnju

na prvoj palubi broda bloga b92

edit: umrla je i ejmi. 

 “Ne poznajem Amy Winehouse, ali se iskreno nadam da će neko blizak njoj intervenisati i pružiti joj pomoć. Ovo je zaista srceparajuće.”  - moby

uvek sam pokusavao da objasnim sebi to zaista cudno raspolozenje kada sam prvi put cuo ejmin glas. ono je variralo izmedju neke vrste neznog saosecanja, i sokantnog predosecaja bliskog kraja, nesto sto sam prvi put osetio kada je kobejn overio u rimu, i posle sa dugim nizom prijatelja koji su padali kao snopje pod pritiskom heroina, ili vec nemoci da akumuliraju i apsorbuju ochaj devedesetih i izadju iz njega kao chvrshci i sjajniji ljudi, odnosno ne izadju nikada, nikuda. potonu...

ejmi tone, i to je tuzno, pretuzno.

 Nekoliko trenutaka Amy je izgledala svesno i srećno dok je pevala neke od svojih najvećih hitova.

u mračnim predikcijama trenutne eskalacije između izraela i palestine, muči me jedno pitanje: na koji način, tačno, bi trebalo dogovoriti mir sa zelenim nindžama? okej, nije sporno da je neophodno palestincima dodeliti državnost. ali, o čemu mi tačno govorimo?