2015-02-20 17:50:51
Moj grad| Nostalgija| Roditeljstvo

Mediteran noću

Srđan Fuchs RSS / 20.02.2015. u 18:50

Posle Gimnazije, buraz Aleks me je zaposlio u TV Bastilji, kao asistenta snimatelja, s tendencijom da završim studije kamere na FDU, i počnem polako da gradim karijeru snimatelja. Nisam delio Aleksov entuzijazam za kameru, ali mi je bilo zanimljivo da se kao lejt tinejdž švrćkam po Begeu. Pisao sam tada poeziju, sviruckao sa drugarima iz grada nekakav garažni pankrok – tj. oni su svirali a ja sam bio zadužen za liru i majkrofona. Bilo mi je drago da sam uz Aleksa, on se tada vratio posle trogodišnjeg gluvarenja po ratištima, posle dve godine na Grbavici i na prvoj liniji sarajevskog fronta. Bilo mi je drago da smo tu, zajedno, po Begeu i da radimo neke bezbrižne stvari: snimamo ptice selice na Kališu, građevine, spomenike. Ponekad ga je Informativna slala na ozbiljnije lokacije po gradu, tipa prostorije SPO-a u Knez Mihajlovoj, ili u šesnaesterac SPS-ove vrhuške, u prostorije Naftagasa na vrhu Beograđanke (da l' beše samo Studio B bio iznad njih, ne pamtim?). Da stvar bude gora, šef službe za odnose s javnošću Naftagasa je bio naš rođak, tojest žena tog čoveka je bila sestra naše mame. Čudio sam se koliko je taj lik, PR NIS-a, postao ljigus spram vremena kada smo bili klinci, kada su ljudi pošteno obavljali svoje funkcije i nisu tresli milione na jadu nacije, kada smo ga se sećali kao gotivnog i učenog teče-drugara... U prostorijama SPO-a nisam mogao da verujem u kolikog kreleta je prerastao Vučina – slikao je samog sebe na muralima zidova stranačkih prostorija, u stilu, njegov lik pored Hristovog, apokalipsa srpske nacije i on, Vuk, na krilima heruvimskog lika koji dolazi s Arhistratigom Mihailom i Samim Obrazom Nerukotvorenog Lika Hristovog, i oni svi zajedno u paketu donose Spasenije Serbiji?! Nisam mogao da verujem da takav SPO može proizvesti bilo šta dobro, koliko god ubedljivo pred kamerom zvučao onaj njihov portparol, Aleksandar Kovačević, il' kako se zvao?!

 

 

Ranije sam opisivao leto početka kraja moderne jugoslovenske i neuspostavljanja srpske državnosti. Izašli smo na letovanje 1991. kao normalna deca, deca sa nekim nadanjima, a vratili smo se kao sumorni starmladi ljudi, ljudi čije će horizonte zakriti teška crna zavesa očaja – kao i crno nebo nad hercegnovskim zalivom, tog avgustovskog poslepodneva, kada smo isključili Azru i Gdanjsk 80-e da bismo jasnije čuli teskobne vesti o prvim oružanim sukobima u Republici Hrvatskoj i u jugoslovenskom bratoubilačkom ratu. Stajali smo na toj terasi nad ustima bokokotorskog zaliva, posmatrali nadvijajuće se crnilo nad našom zemljom i nad sudbinama mnogih ljudi moje, i prethodne, i potonje generacije – crnilo što će mnoge sudbine južnoslovenskog prostora progutati zauvek. Niko se nije smejao. Ugasili smo vesti, pustili ponovo Azru, neodređeno svesni da niko od nas neće videti ovaj bend na koncertu, ikada više. Devojke su bile očajne, i mi smo bili očajni, ali smo kao momci pokušavali da ih ohrabrimo, svesni da ni sami ne nosimo u sebi snagu bilo kakve nade više. Mene su ophrvale sumorne misli, crne koliko i more i nebo Boke Kotorske tog dana. Neće me napustiti sve do kraja maja 1999. godine, i konačnog apokalipsisa jedne zemlje, jednog režima i jedne epohe.

 

Nazaret, Izrael. Ovih dana se u izraelskoj liberalnoj javnosti podigla prašina oko govora Predsednika Republike Srbije 27. januara. Izraelske liberalno-leve, čitane i praćene u celoj zemlji kao i u Dijaspori, posebno u SAD, Haartes novine prenele su govor našeg predsednika na sledeći način:

 

Formativne godine svog dečaštva sam proveo na Vračaru. Samo detinjstvo, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoleća sam proveo na periferiji Beograda, u socrealističkim kvartovima radničke Rakovice. Mama je bila službenica Skupštine Socijalističke Republike Srbije te je sedamdesetih dobila od države stan u ovom, novoizgrađenom delu grada. Detinjstvo je bilo super. Naselje je bilo na samom rubu grada, na ivici miljakovačke šume, kasnije proslavljene kao Darkvud. Šuma nam je kao klincima pružala prostor za beskrajne akcije, počev od gerilskih ratovanja partizana protiv Švaba, igara Otpisanih i borbe Pokreta otpora protiv Okupacije (kasnije, proleća 1999. godine, Darkvud više nije bio tako bezbrižno mesto, kada su nas Ameri, nekadašnji saveznici, iznenadili i zajedno sa Švabama  počeli prosipati tepih bombi po sirotoj šumi, a sve zbog seksualnog skandala njihovog „liberalnog“ Predsednika). Bilo je i drugih akcija, poput prolećnih i letnjih gerilskih upada na imanja Poljoprivrednog kombinata Beograda i preslatkih krađa državnih dobara: bile su tu breskve, kajsije, trešnje, jagode, purenjaci, sve slađe od slađeg. Imali smo i opasnije akcije – ja lično nisam oduševljen tim akcijama, ali, što se kaže, ili si bio nindža ili si bio mindža– upadi na poligon za vežbe voždovačkog garnizona JNA, između nas i Banjole. No, sve je to bio deo Sistema, i nije moglo biti pankerskije akcije od zajebavanja, nerviranja i pravljenja štete tom Sistemu. I tako, sve u svemu, odrastali smo, zezali komunjare, voleli Red Star Belgrade, opuštencija.

 

izvinjavam se Cenjenom Publikumu ® Basara 

što štancam uzastopce mrežne unose, ali nije svaki dan Božić, a ima puno ljudi koji ga slave danas, ima i blogera koji slave, a ima boga mi i bliskih članova moje familije koji ga slave, a s obzirom da je reč o proslavi rođusa jednog od najozbiljnijih reformatora Univerzalnog Čovečanstva ® Berđajev odvajkada, te da je reč praktično o mojoj plavonebosvodnoj kancelariji, ne mogu se oglušiti na molbu gošpara (i dragog sajber-drugara) G. Crossa da objavim ovu Božićnu čestitku.

 

Ovo nešto što mi je Hoochie Coochie Man poslao je prosto toliko genijalno, da sam ja obuzet već neko vreme ushićenjem -

ovako izgleda Srbija viđena kroz oči enormno talentovanog američkog (jevrejskog) deteta, ugošćenog, očigledno s puno ljubavi kod srpskog deteta i porodice: 

IMG_3418.jpg?format=500w 

 

Nešto se jeste izmenilo nagore u hemiji ovog liberalnog metropolisa Orijenta - neformalna opuštenost, razgaćenost grada, kako ja volim da je zovem, ustupila je mesto napetom iščekivanju nereda i haosa. Jesu ljudi i dalje neuobičajeno opušteni, čak nekako gotovo i familijarno neposredni ili bliski, ali poslednjih 6 meseci eskalacije sukoba, netanijahuovsko-hamasovske eskalacije, jesu unele neodređeni nemir u žitelje ove liberalne prestonice Bliskog Istoka.

 

 
2014-11-26 08:32:43
Budućnost| Društvo| Mediji| Moj grad| Planeta

burn ferguson, burn

Srđan Fuchs RSS / 26.11.2014. u 09:32

teško je u ovakvim situacijama ne biti zlurad, zapravo više onako ispunjen osećajem satisfakcije, kao kada žrtvu serijskog ubice ili masovnog silovatelja konačno zapljusne osećaj da je ovaj zločinac konačno iza rešetaka ili na putu na električnu stolicu. zločinac je, razume se, vlada sjedinjenih američkih država, dok je žrtva običan mali čovek, čovek sa dna društvene lestvice, odbačeni i pregaženi mali čovek, kojega simbolizuje ovih dana žrtva ličnosti - mladog Brata Majka Brauna.

 

gotova mi sezona. prvi deo je bio neverovatno uspešan, ugostili smo čak i katoličkog mendelu ili kenedija, papu njofru, čoveka kojega će mafija sasvim sigurno slomiti ili likvidirati. svašta smo nešto radili. imali smo i sumanuti raketni rat, kao i nasilne sukobe oko vere, danas u xxi stoleću.

svedočili smo određenom otvaranju srba za drugačije moderne sadržaje, te otvaranju hrvata, i jedni i drugi s težnjom da prevaziđu vlastiti etnofiletizam.

 
2014-11-14 18:29:56
Društvo| Moj grad| Planeta| Reč i slika| Život

Беко

Srđan Fuchs RSS / 14.11.2014. u 19:29

рањен је човек, што каже Момчило Настасијевић,

 

standard_634337865556367500.jpg 

 

 Rod smo.

Kad umre čovek,
i moje srce rušno je.