poštovani gospodine Ivice i gospodine Aleksandre, te gospodine Patrijarhu Srbije Irineju niški,

 vaša država, odnosno država kojom Vi rukovodite, probudila je ove noći moju petomesečnu bebu i mog šestogodišnjeg sina iz najspokojnijeg dečijeg sna, nasiljem i zlom. probudila ih je i 6.1 i probudila ih je i 31. 12, u košmaru, nasiljem. Vi, gospodo, pretvarate se da rukovodite dostojno državom koja je potpuno huliganska. huligani su i građani, i huligani su i vernici koji smatraju da mirnog Hrista treba obeležavati eksplozivom. Vi ćutite, gospodo, i dajete nasilnicima odrešene ruke, jer Bože moj, važan je mir huligana a ne naših mališana... Hristos je jedared rekao da ne smete dirati mališane, jer... nagrabusićete, gospodo, posebno poslednjeimenovani gospodin, i to po direktnoj komandnoj odgovornosti. da razmotrimo. roditelji ste (izuzev gospodina Irineja, koji smatra da je normalno i poželjno proslavljati tihe crkvene praznike upotrebom eksploziva), verujem, pokopčaćete  razloge mog gneva.

сећам се, када смо доперјали у изру, тамо, јуна 1999. (мада сам ја већ увелико био шуњалица овде још далеке и бистибојсне, саботажне 1995.), да су нама, избеглицама из демократском америком бомбардоване србије приредили дочек у прес-клубу аеродрома, и да је ту један од представника наше емиграције, данас виђени припадник јеврејске заједнице у србији одржао говор, који смо склепали успут у авиону. у суштини, тамо смо, с врата неба, накрпили одлазећег премијера, бибија нетанјахуа, због тога што је прихватио албанске избеглице, а нас, српске јевреје је истретирао као грађане друге класе. биби је отишао с тог шоуа за медије црвен и бесан као рис, успут рекавши "склоните ми овог малог милошевића", отишавши демонстративно са сцене у заборав.

imam masu problema sa b92, sa njihovim ideoloski obojenim izvestavanjem naustrb objektivnosti, medjutim, takva kakva je, jos uvek znaci nesto, zahvaljujuci novinarima poput olje, jugoslava, brankica li se zvase ona cura iz insajdera?

nategnuto, pod tudjom cizmom, b92 jos uvek uspeva da odrzi kakav takav nivo.

 medjutim, drugu stvar sam hteo...

deklasiranost srbije na različitim nivoima ne prestaje da iznenađuje i poražava. ne znam sa kojim ciljem je objavljen tekst na sportskim stranama b92: da li sa ciljem da se navede zvezdina uprava da reaguje, da se urazumi, da li bilo ko iz nekog eventualnog državnog rukovodstva da je u mogućnosti a da se i on navede da reaguje (mišković?); kako bilo, šta god da je po sredi, ostavlja utisak žestoke mučnine.

 Čapri: edi_va + serge

Yoav Shamir je režiser dokumentarnog filma koji prikazuje mlade Izraelce, muškarce kao i žene, koji posle odsluženog vojnog roka od tri godine, većinom provedenog u kriznim regionima, odlučuju - da za vojni rok odsluženu platu od 15 hiljada ILS (2680.79 EUR) - potroše na put u Indiju. Tamo taj novac investiraju u sve moguće vrste opijata. Većina njih je u neprestanom tripu. Slavi se od jutra do mraka, iz dana u dan.

možda balkan jeste prirodno stanište za stvaranje, razvoj i postojanje mržnje, ali je podjednako tako prirodno mesto na kojem nastaju najčudnije i uzvišene ljudske tragedije.

klopka je fiktivni prostor duha, slika iz moderne balkanske zemlje, kazamata srbije. u toj fikciji jedan mladi roditeljski par biva pogođen strašnim udesom - njihovo dete oboli od retke srčane bolesti i na pragu je smrti. jedini način da dečak ostane u životu jeste da mu na srcu bude izvedena operacija. operaciju te vrste rade samo u berlinu, naravno za novac, za veliku sumu novca koju jedan običan roditeljski par, nastanjen trajno u kazamatu srbiji, može samo u snu da priušti sebi i svom obolelom detetu.

Iskandare,

nisam ulazio u komentare pošto mi je bio smor od zla i mržnje kojima odišu, ali svašta,

maklo Ivana Denisovicha, šta sada? što bi se sada ti sklanjao?

Rekao sam sebi da se neću baviti ovom temom, ali sam kao dvostruki mladi roditelj, dakle, kao neko na kome direktno počiva trenutna nacionalna politika Vlade, ipak izgubio filozofski mir i odlučio da prašim po ovome. "U Srbiji treba da se rađa više dece i to je jedini uslov opstanka Srbije i srpskog naroda", ukazao je Dačić s ljubavlju deci okupljenoj na nekakvoj kopiji Muzičkog tobogana. Ne mogu a da ne poručim Premijeru i njegovom društvu, odabranim rečima da ne širim netoleranciju pošto nije moj privatni kanal obraćanja - dakle, gospodine Dačiću i drugari, terajte se u tri lepe... suštine i na izvore postojanja!

Često me možete čuti da govorim ružno o komunistima, pretežno zahvaljujući ovoj ženi, međutim moj odnos prema iskrenim komunistima nije takav. Kada govorim ružno, govorim o internacionalnim komunistima koji su nafilovani postmodernom netrpeljivošću prema Izraelu (jednostavno, ne možete mrzeti Izrael i biti moj prijatelj), te o jugoslovenskoj komunjarskoj desnici koja je upropastila i ojadila onako lepu zemlju, a sada i o srpskoj (i regionalnoj) koja nastavlja da tetoši poslejugoslovensku realnost, kamuflirana (loše, kako bi rekao gospodin K) u etnofiletizam i ekstremni nacionalizam. No, nisam hteo o jugoslovenskoj komunjarskoj desnici, već o pravim i iskrenim komunistima.

Dominantna društvenopolitička snaga u Nazaretu već dugi niz godina je Hadaš, Hazit Demokrati le Šivion, Demokratski front za jednakost, arapsko-izraelska komunistička partija. Nedavno je reizabran za gradonačelnika  gospodin Ramiz Džaraizi, u teškom i napetom odabiru protiv svog dojučerašnjeg saradnika Alija Salama. Ono što je interesantno i osobeno da komunisti Nazareta nisu protiv religije! Razlog za to je pragmatičan - jednostavno ne možete živeti u gradu poput Nazareta i zaobići njegovo religijsko nasleđe.

 Ovako izgleda Nazaret i kada su proslave 1. maja, Praznika rada i grada Nazareta