Fotografi su nekad, sa istom ozbiljnošću, kao stari majstori kičice, proučavali prizor koji su hteli da ovekoveče. Osmišljavanje motiva za fotografisanje bilo je jako važno. Takođe je bilo važno šta će se naći na staklenoj ploči ili celuloidnoj terci, a šta ostaviti izvan fotografskog okvira slike.

Proces razvijanja filma i pravljenja fotografije bio je skup i trebalo je da čovek bude zaljubljenik, da bi se u to upustio.

érojice

érojašice

éroinjkinje

i ovdašnja, tada pretežno komunistička, ekipa je takođe bila zauzeta proslavama i proglašenjima. 29. novembra 1947. u sedištu UN u njujorku izglasana je rezolucija kojom je omogućeno izraelu da uspostavi državnost. kao posledica strašne humanitarne krize koja je u to doba zadesila evropske jevreje, i umešnošću jevrejskog lobija, prevashodno u americi, izdejstvovana je 33:13 odluka o podeli tadašnje britanske palestine, sa deset uzdržanih - među kojima je bila i titova jugoslavija.

uzdržanost druga tita, starog sir olivera, nije međutim sprečila jugoslovenskog vođu da doturi izraelcima oružje, kupljeno u čehoslovačkoj, i zatim protureno vozovima do beograda i šibenika, i potom brodom do obala nove države na mediteranu, poplavljene tada u ratni sukob.

Jelena Kručičanin, profesorka srpskog: "Na fotografijama je Spasićev paviljon. Ovo je zgrada koja je podignuta u prvoj fazi izgradnje Beogradskog sajmišta 1937. godine kao zadužbina bogatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića (gornja fotografija preuzeta je sa sajta zadužbine http://www.zaduzbinanspasica.rs/galerija2-lat.html). Tada niko nije sanjao da će ovo mesto, samo nekoliko godina kasnije, postati - neko sasvim drugo mesto - najveći koncentracioni logor u jugoistočnoj Evropi. Ova zgrada je u Jevrejskom logoru (Judenlager Semlin), a kasnije i u Prihvatnom logoru (Semlin Anhaltelager) služila kao bolnica, koju su vodili lekari zatočenici... U ovoj zgradi dobrovoljno je radila kao medicinska sestra Hilda Dajč, studentkinja arhitekture iz Beograda... Poslednjih decenija Spasićev paviljon udomljavao je čuveni noćni klub "Posejdon"... Tamo se nalazi teretana... I restoran... A od skoro i "Savsko obdanište" - "MESTO U KOJEM ĆE SE VAŠE DETE OSEĆATI SIGURNO I VOLJENO" (fotografija ispod)."

Nemam osećanje mržnje prema vinovnicima Holokausta. Moja baka je pričala retko kada o ovim događajima, a otac nikada. Jedino što je izbacio nemački i mađarski iz upotrebe, i u životu nas nije nikada odveo u svoj rodni grad, Slavonski Brod. Što se samog Muzeja Holokausta tiče, prema njemu imam odnos sakralnog ćutanja. Njegova težina je toliko specifično teška da ni fizika to ne može da utvrdi - 400 megajedinica ljudskog bola? Pošto ne raspolažem vagom za precizno merenje količine ljudske patnje, ja u Jad Vašemu jednostavno - ćutim. Nedavno sam iznenadio, tako, jednog generala, stranca, u gostima. Očekivao je jedan sat političke indoktrinacije. Pošto sam ja prolebdeo kroz muzej, ćuteći, on se začudio i upitao me ko sam, i i odakle sam. Odgovorio sam, да ли се сечаш како било нам је пре, после свега, ша сад остало нам је, мој Београде...  odgovorio sam, Bege, naravno. Mi smo slobodarski tip ljudi, a ne indoktrinatorski.

Да нас ране више боле

него зуце иза школе 

него звуци оне строфе кад сам морао да одем

Ал' сад сам опет овде

ал' све нам се изгубило

посекли су кестен где сам некад тебе љубио

Не миришу липе

нема старе виолине

нема Циганина седог да за моју тугу брине; 

pomislio sam u sebi dok su generalove reči usiljene ljubaznosti bledele u bezvučju učiteljske metode u meni, koju sam odabrao za rad sa narodom koji denacifikaciju nikada osetio nije...

13 godina međusobnog nasilja došle su do novog vrha u julu 2014., sa izbijanjem operacije "zaštitni rub", što je dovelo do ispaljivanja preko hiljadu raketa na Izrael, do smrti desetine Izraelaca i stotine Palestinaca, te do dodatnog pojačanja boli, potištenosti i razaranja na obe strane. Posle višestrukih operacija Tsahala u Gazi nismo uspeli da rešimo problem upotrebom vojnih metoda. Mi, građani koji živimo u okruženju Gaze, osećamo na svojoj koži svakodnevno i godinama neprekidnu paljbu, život na rubu nasilja i uznemirenja kojem nema kraja.

Žrtva, ili rasista? Mržnja prema Sorosu postaje globalni fenomen

 prevod by срки

48% ispitanika u Izraelu smatra da je Soros, američki biznismen mađarsko-jevrejskog porekla, rasista, dok kombinovanih 52% smatra da je čovek žrtva ili da nije ništa od navedenog te da čoveka treba ostaviti na miru.

Istražuje telavivski portal i web-magazin, Jidijot Ahronot. 

hmda, izgleda da se zapalilo na kraju kod nas, kao što sam predosećao i najavljivao u prethodnim tekstovima. sukob koji izranja duboko iz siromašne palestinske ulice se rasprostreo svuda po muslimanskim četvrtima istočnog jerusalima. ovaj sukob su meni žitelji istočnog jerusalima odavno najavljivali, otpočetka arapskog proleća.

sukobi traju već nekoliko meseci, i novinari su ovde to nazvali tihom intifadom. teško je nekoga posebno okriviti za situaciju. moje skromno mišljenje je da uzroci sukoba počivaju u ozbiljnoj nespremnosti obe strane da žive jedan uz drugoga, već u nastojanju da budu jedan protiv drugoga. ovo nije, ipak, ni prvi niti poslednji put da Jer-ušalaim (Ir Šalom, u značenju, grad mira koji je kroz celokupnu svoju povest bio sve samo ne grad mira, osim ako se izuzme duhovna ravan u kojoj grad poseduje zaista misteriozne momente mirnoće) počiva na rubu plamena.

imam masu problema sa b92, sa njihovim ideoloski obojenim izvestavanjem naustrb objektivnosti, medjutim, takva kakva je, jos uvek znaci nesto, zahvaljujuci novinarima poput olje, jugoslava, brankica li se zvase ona cura iz insajdera?

nategnuto, pod tudjom cizmom, b92 jos uvek uspeva da odrzi kakav takav nivo.

 medjutim, drugu stvar sam hteo...