da li iko zna kakva je sutrašnjica jat-a? današnjica je stravična.

ima nešto neobično u spoju dobrog benda i loše organizacije, ispoljeno mahom u tome da će kvalitetan bend izvući stvar čak i kada je na delu očajno loša organizacija. 

iako pretpostavljam da je većina posetilaca ove sajberzone upoznata sa radom benda, napisaću par reči o onome što nouvelle vague meni lično predstavljaju.

nouvelle vague, novi talas, nosi mnoštvo asocijacija na nostalgičnu francusku kulturnu scenu od pre polovine veka. danas, kako god, romantični bend, izvanredan muzički sa supersenzibilnim ženskim vokalima, predstavlja originalnu sponu s umetnošću prošlog stoleća, gde akteri te epohe polako blede iz uspomena, što zbog razumljivog protoka vremena, što od nemirnog i nestalnog života koji ih je prebrzo odneo s pozornice. nouvelle vague spaja to iščezavajuće doba sa novom, galopirajućom, nesentimentalnom, nenostalgičnom, površnom pa čak i surovo materijalističnom erom.

okej, pre svega, izvinjavam se čitaocima što smaram sa ovom temom, ali evo, nekoliko poslednjih dana i pominjanja problematike i očigledno živog, ne čak ni besnog, ali vrlo animiranog repliciranja ljudi, uključujući i ovo poslednje, očekivano arogantno (pogledajte samo poslednji komentar upućen blogerki sonji m) od strane gospodina savetnika predsednika republike i člana predsedništva ds nebojše-ehabiojecooltip krstića;

upućuju sve na to da nam ova tema svima negde okupira misli i opterećuje nas.

ne mogu da se ne osvrnem na situaciju ispoljavanja straha i, shodno njemu, hejta izazvanog tematikom prisustva islamske kulture u sred srede našeg zapadnog, sekularnog i super-civilizovanog društva.

Ljudi,

srechna vam Nova godina, dveiljade i Deveta...

svima sve uspeshno i da shto manje osetite uticaje globalne krize u svojim zhivotima...

... ko zhivi u kriznim podruchjima, samo da rata ne bude...

... ali, pre svega, svim klincima i klincezama da odrastaju u lepoj i srecnoj Novoj dvehiljadeiDevetoj godini, i, kao i svih ovih hiljada i hiljada godina, uz zvuk starog i dobrog Rokenrola ...

srechna nova godina - KUD HOLLYWOOD...

Dobio sam nekolicinu zanimljivih komentara na temi o Bojanu, pa ću ih preneti ovde u cilju nastavka razgovora, uglavnom zbog toga što mi je tema potonula pod pritiskom tmastih i sudbinskih političkih problema. Iako imam utisak da je komentarima uglavnom odgovoreno, pomislio sam da možda ima prostora da ih odvojim u zasebnu celinu, čisto ako neko bude tragao na internetu kroz petsto godina tražeći materijal za članak o sudbini malih umetnosti u Novom Sadu početkom xxi veka.

Pre nego što splitujem te komentare, negativnokritički nastrojene ali vredne pažnje, barem samo za budućeg poslepetovekovnog čitaoca; želim samo da naglasim da kada kažem "male umetnosti", mislim na njih u grubom materijalističkom smislu: "male" su jer su siromašne, nemaju buđelar, nema čovek za šta da ih uhvati, ne voze se u skupocenim autima, ne žive u prvoklasnim vilama.

Znači, upotrebljavanje termina "male" vrlo je uslovno, jer uopšte ne uzimam u obzir kakva je čista vrednosna strana spornih novosadskih umetnosti, ne ulazim u to da li se radi o izuzetnim delima u svojim osnovama, već samo u to da li ona donose zaradu.

Evo tih negativnih komentara iz sveta novosadskog art podzemlja početkom trećeg milenijuma,

a ti, budući čitaoče (ili buduća inteligencijo. ne nužno humana), nadam se da ćeš imati neke koristi od ovih komentara, čisto da možeš da razlučiš kako je izgledao umetnički život (i uopšte egzistencija) kod nas u Novom Sadu, u prvoj godini ekonomske krize koja je pogodila čitav svet uopšte a male sredine posebno.

érojice

érojašice

éroinjkinje

Obećao sam prijateljima iz Dubrovnika da ću pomenuti na 92-ojci ovu lepu sedmicu provedenu uz njih, pa... da ispunim obećanje.

Dosta je mastila utrošeno da se u Srbiji novijih vremena, međ nama Srbima, pokuša napraviti kakav draft, opštenarodni zakonik koji će nam ukazati kojim putem se najbolje stiže do pokajanja, do svesti o počinjenom zlu, do pogleda s žalom unatrag i do preuzimanja i prihvatanja teškog balasta odgovornosti za ono što je počinjeno.

Zaista puno je truda utrošeno, organizovane su brojne tribine, radionice, pravljene brošure, organizovani hepeninzi, dolazili su gosti iz sveta da nam objasne šta je tolerancija a šta nije; nekim ljudima je ta obuka pučanstva veštini pokajanja čak postala i životna preokupacija... ako ne i opsesija.

Nije da nema značaja u tome što je rađeno, no ipak mislim da čovek tu vrlinu miroljubivosti, sklonosti k miru, ili poseduje ili ne. Ako je poseduje verovatno se rodio s njom i verovatno će je za života još više oplemeniti. Ako ne, verovatno je i da sam čin lobotomizacije neće uspeti da usadi veštinu pokajanja i miroljubivosti u određenu pojedinačnu ličnost. Razgovaram često sa suprugom koja je i sama bila deo tima u jednoj neprofitnoj mirovnoj organizaciji i bavila se dečicom iz ratom ugroženog područja u Slavoniji, pa se ne mali broj puta osvrnemo na to kako se pojavio mali milion nekakvih agenata i menadžera uvredljivo za našu inteligenciju - i ona i ja smo od samih početaka bili protiv Miloševića i rata i imali smo obitelji i prijatelje s one strane vatre.

Uzev u obzir da profesionalno nebrojeno mnogo puta dočekujem i ispraćam srpske državljane u i iz Izraela, i da mi je prelazak granica Države Izraela u opisu radnog mesta, privukla mi je pažnju ova vest te je prenosim u celini (u slučaju da linkovi odu "Bogu na istinu" ;) ) -

Rekao sam sebi da se neću baviti ovom temom, ali sam kao dvostruki mladi roditelj, dakle, kao neko na kome direktno počiva trenutna nacionalna politika Vlade, ipak izgubio filozofski mir i odlučio da prašim po ovome. "U Srbiji treba da se rađa više dece i to je jedini uslov opstanka Srbije i srpskog naroda", ukazao je Dačić s ljubavlju deci okupljenoj na nekakvoj kopiji Muzičkog tobogana. Ne mogu a da ne poručim Premijeru i njegovom društvu, odabranim rečima da ne širim netoleranciju pošto nije moj privatni kanal obraćanja - dakle, gospodine Dačiću i drugari, terajte se u tri lepe... suštine i na izvore postojanja!