Ја и иначе волим Израел као маајку рођену, као што сте можда приметили претходних година ;), али сам посебно срећан што сам био савременик два телавивска  догађаја: на великим мировним протестима, 4.11.1995. када је злочиначки убијен Исак Рабин, назочан духовно;

 те 4.2.2017., на Рабиновом Тргу,  када је направљен крупан корак ка ослобађању џиџе, назочан материјално тј. физички. Супер је екипа била, супер зезање, 50 сома лепих људи.

Srbin koga su svi voleli - od Vitlejema i Nazareta do Njujorka, Sidneja i Novosibirska. Poslednji Srbin, zaista Globalni Građanin, prema dobricama brat, prema miševima i štetočinama orao.

Iako se protivrečnim izveštajima Turnera i Šefera ne može pokloniti potpuno poverenje, neke činjenice ipak nisu sporne. Opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova Feliks Bencler (Felix Benzler), kao što je već napomenuto, urgirao je još u avgustu deportaciju svih Jevreja. Pošto su jevrejski muškarci streljani odlučeno je krajem oktobra na jednom sastanku, na kome je učestvovao Fridrih Zur (Friedrich Suhr), jedan od Ajhmanovih predstavnika iz Berlina, da žene i deca budu internirani i deportovani u jedan "sabirni logor na istoku" čim to bude tehnički moguće. U decembru je Bencler ponovio svoj zahtev da Jevreji budu što pre deportovani, a pominjalo se naredno proleće kao najraniji mogući termin. Posle Šeferovog dolaska, Bencler je od njega takođe zahtevao da ubrza deportaciju Jevreja iz logora Sajmište u Rumuniju. Naime, i za Šefera i za Benclera, ovaj jevrejski logor sa svojim komplikovanim procedurama, smešten na teritoriji Hrvatske, sa snabdevanjem iz Srbije, čiji su čuvari spolja bili pripadnici Ordnungspolizei, dok se unutra nalazio pod upravom Sipo, predstavljao je "isuviše veliki teret". Nijedna instanca nemačkih okupacionih vlasti nije želela produženo postojanje Judenlagera. Na konferenciji u Vanzeu 20. januara 1942., Hajdrih je objavio svoju nameru da sprovede deportaciju sa zapada na istok. To je značilo da se Srbija neće rešiti svojih Jevreja njihovim deportovanjem u neposrednoj budućnosti, a Hajdrih je mogao da predvidi nove žalbe zbog ovog novog odlaganja. Istovremeno, u Hajdrihovoj Sipo-garaži dovršavana je gradnja posebnih kamiona-dušegupki namenjenih ubijanju jevrejskih žena i dece pošto bi njihovo streljanje bio isuviše nezgodan posao.

Ne mogu tačno da definišem šta mi smeta kod ove devojke - izveštačeno ponašanje, potreba da u svakoj prilici privlači pažnju i izaziva sažaljenje; kombinacija jada, ozlojeđenosti i samožaljenja; očito osmišljena čednost, ali čini mi se da je onaj koji je osmislio rolu ovog deteta vrhunski manipulativan tip.

Otišao sam u Kinu bez nekih predubeđenja. Nisam čitao, u jeku medijskog hladnog rata između Amerike, s jedne strane, i Rusije i Kine s druge, o problemima za koje američka strana optužuje kinesku. Pre svega, sama Amerika ima problem sa predsednikom Belim Suprematistom, koji, kada bi mu svet to dozvolio, bi verovatno od svih "nesaveznika" ostavio crni ugarak umesto prostora gde ovi obitavaju. Čitao sam, vođen impresivnom ekonomskom situacijom Izraela, u knjizi Start Up Nation, kako su izraelski inženjeri i diplomate došli u Kinu početkom ovog našeg stoleća, na poziv domaćina, da istraže opcije za finansijsku saradnju sa Kinom. Prva stvar koju su gosti pitali bila je: "Ima li ovde antisemitizma?" "Anti-what?", iskreno su bili začuđeni domaćini. Nikada čuli. Izraelci su odmah raspakovali opremu i krenuli da softverizuju Kinu.

Београд. Данас обележавамо 22. април - Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. 

У Републици Србији још увек не постоји национална институција посвећена култури сећања, меморијализацији, едукацији и истраживању Другог светског рата. Одавно постоји идеја да се Старо сајмиште, место на којем је за време Другог светског рата био злогласни немачки логор, сачува и претвори у Меморијални центар који би преузео централну улогу у комеморацији, едукацији и истраживању. Време је да то учинимо! Толико дугујемо стотинама хиљада који су страдали као жртве злочина немачких нациста, усташа, других окупатора и њихових саучесника и помоћника. 

На жалост, уместо тога, Сајмиште је данас угрожено место страдања, запуштено, претворено у сметлиште, а неки објекти се користе у сасвим неприкладне комерцијалне сврхе. 

Претворимо ово место страдања и заборава у место учења и сећања - САДА! 

Je l' pratite?

Ja navijam za Federera, Rafu, Noleta, Serenu, Jecu, Anu i Shahar Peer! :)

Federer je loshe pocheo, upravo, protiv Mihaila Juzhnog. Rafa igra neumoljivo do sada, ali Rodzer se dojmi opushtenije otkad je naneo Rafi prvi poraz na shljaci u mnogo godina! Potajno se nadam da bi Nole mogao tu, sa malo srece, da im pomuti rachune, recimo, Mihail dobije Rodzera danas, a Nole tuche Rafu pa Mihaila u finalu, na pet setova! Epik?!

Serena, Jeca i Justina mi se dojme kao najozbiljnije kandidatkinje za Gren Slem titulu!

 Ana je lepa kao slika, ali mi je neshto

- Ja bih ovde samo dodao: Srbiji u kojoj sam se ja rodio. Srbiji bih dao prednost po pitanju duha građanskog života, Bosni zbog društva i opuštenog života, rahatluka, Egiptu zbog drevne civilizacije. I Beograd i Sarajevo su moji gradovi. Kada sam u Sarajevu imam potrebu da dođem u Beograd, a kada sam u Beogradu vuče me Sarajevo. Čovek je društveno biće, potrebno mu je nešto što je mahalskog tipa, ali i ono nemahalskog. Kada smislim nešto na početku Knez Mihajlove, to i domislim do Tadeuša Košćuškog. U Sarajevu za to nema šanse, jer te na svakom koraku zaustavljaju u stilu: "Đe si ba, šta ima, hajd' na kafu."

Neki nemir kod nas na jugu zemlje udario. Musliman na muslimana se namerio, nije jasno šta je. Jedni kažu, kriv je Beograd; drugi, krivi smo sami. U prominentnost javnosti, tako, da objasne šta ja po sredi sa tim nemirom, stigli su i razni muslimanski lideri. Moju pažnju okupirao je Muhamed Jusufspahić, imam beogradske Bajrakli džamije. Muhamed Jusufspale je čovek u svojim poznim tridesetim godinama, rođeni Beograđanin, Dorčolac po inspiraciji ;). Kao što znamo, Dorčol ima izuzetno živopisnu istoriju. Po njemu su hodili narodi i narodi, i kada nije predstavljao hranu topovima zaraćenih strana, ponosno je živeo kao mesto dodira specifičnih civilizacionih krugova, ovog naše evropejanske Voše i tog vaše orijentalne Šumadije. ;) Izranjao bi Dorćol katkad pod balastom prečestih razaranja kao poprište uzavrele beogradske čaršijske kafanske kulture; mesto gde su Jevreji trgovali i filozofirali, razni karavani donosili kitnjaste tkanine po poslednjim modnim trendovima iz Beča i Pešte ili ćilime iz Stambola i Arabije, a Srbi pili do poznih noćnih časova u eminentnim kafanama, misleći poetski o prolaznosti života, ali i o drugim problemima, tražeći njihova razrešenja u dnu čaše gde često, poput DIS-a, bivahu ostavljani bez odgovora.

pošto smo pogubili sve žive medalje od amera, opet izuzev Noleta koji je jedini uspeo da pobedi nekog američkog predstavnika u svojoj borbi za olimpijsku medalju; i dok vaterpolisti lome jedni drugima noge i guraju se niz stepenice (ne može ovde čovek da se ne seti svetskog fudbalskog srpskog debakla i kežmanovog lomljenja vidićeve potkolenice - to nam je, izgleda postala nacionalna odlika: kada ne možemo da podnesemo poraz uzmemo pa se potučemo sa kolegama iz tima i po mogućstvu im polomimo nogu?!), ne može ni ovde čovek a da se sa setom ne vrati na Miloradovo proklizavanje.