Čapri: edi_va + serge

Yoav Shamir je režiser dokumentarnog filma koji prikazuje mlade Izraelce, muškarce kao i žene, koji posle odsluženog vojnog roka od tri godine, većinom provedenog u kriznim regionima, odlučuju - da za vojni rok odsluženu platu od 15 hiljada ILS (2680.79 EUR) - potroše na put u Indiju. Tamo taj novac investiraju u sve moguće vrste opijata. Većina njih je u neprestanom tripu. Slavi se od jutra do mraka, iz dana u dan.

Prvi put sam Kejva i Sidse čuo neke davne 1988. Većina mojih drugara iz osnovne je slušala Bajagu, Čorbu, Magazin, i tektek bi se našla po koja normalna duša da je volela EKV, The Clash ili The Ramones. Ploča koju sam imao u rukama se zvala Kicking Against the Pricks. Na toj ploči nisu svirali Sidsi Sidsi i Kejv Kejv, svirali su obrade starijih bendova i muzičara, ali taj zvuk je toliko bio neobičan, jedinstven, psihodeličan i setan, da se činilo da je nastao baš od samih Sidsa. Uprkos svemu, prestao sam da imam trinaest godina tog davnog proleća. Kicking against the pricks ultimativno su označili za mene čin preokreta, čin odrastanja, svojevrsnu bar mitsvah, obred u kojem dete biva pogruženo u misterioznu psihodeliju postajanja čovekom. Moje interesovanje za školovanje srazmerno je počelo da opada. Domaće zadatke sam radio tek da neko ne posumnja da sam poludelo dete, ali moja sva pažnja postala je okrenuta trenucima posle nastave, ugodnim trenucima samoće kada nikog ne bi bilo kod kuće da me ometa u uživanju i snenom prepuštanju liri Kejvovoj i odanih njemu Sidsa...

pandorina kutija

pre možda par godina pogledao sam u srpskim elektro-medijima vest u kojoj je pisalo kako se srpska državna delegacija u poseti Izraelu susreće se ovdašnjim zvaničnicima, i između ostalih sreće i predsednika društva, ili lige, srpsko-jevrejskog prijateljstva. ne bi to bilo ništa po sebi čudno: šef diplomatije Vuk, inače poprilično osetljiv na boljševike-nacionaliste (i uopšte, veoma osetljiv na nacionalizam osim ako ga ne ispoveda on sam, Vuk Drašković, sveštenik nacionalizma u Srbiji); susreće u Izraelu nekoga ko je naklonjen Srbiji a visoko kotira u supermoćnom sistemu izraelske državnosti. taj neko, da upotrebim termin bivšeg šefa diplomatije, nacional-boljševik je i zove se Avigdor Liberman. nimalo slučajan izbor za jednu srpsku vladu u kojoj je osnovna poluga vlasti veseli i simpatični dvojac Koštunica-Ilić: em razume čova ćirilu, em je iz voljenog Sovjetskog Saveza rodom, em je faši... pardon, nacional-boljševik.

kada kažemo "društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva", teško da ovaj sklop može u nekom relativno normalnom brodolomniku iz 90-ih da ostavi nekakav nasmešeni utisak. neizbežno se čovek seti nesrećne Klare (Mandić), pa čaršijskih priča da je Izrael sakrio gazda-Jezdu u svoje vreme, pa čak i glasina - kojima, uzgredno, nikada nećemo verifikovati validnost - da je deo novca koji je nestao iz državnih blagajni i sa narodnih računa 90-ih našao svoj put i do Izraela. no, razume se, sve su to čaršijske priče, i ništa se od svega toga nije odigralo, sve je bio samo ružan san... mislim se jatako, kada nailazim na ovu vest o srpskom drugaru Libermanu, ponekad želim da se probudim u novom danu kada će i taj gazda Liberman postati kao i svi ti miloševići, gazda-jezde, draškovići, koštunice-ilići... ružna uspomena, tragično sećanje, noćna mora što nestane kada se prenem iz lošeg sna... hoće li nestati tek tako?

bez vize za izrael.

velika stvar. mali korak za srbiju, ali veliki korak za mene. ;)

interesantan detalj je da se to dogodilo pod najdesničarskijom vladom izraela u poslednjih par decenija. ali dobro... važno je da mi možemo da putujemo. tojest vi, tojest ja s vama.

zanimljive teze je izneo vuk liberman tokom protokola:

Сасвим случајно сам наишао на ову праисторијску вест и схватио да поимање правде у Србији почива у ретко сусретљивој димензији апсолутног моралног дна:

"Dečacima koje je zlostavljao Pahomije isplaćeno po milion dinara"

 joe je popio pušangiju s mundijala. po meni, pušangiju je trebao popiti odmah nakon starta na Brata Miralema, a ne da se čeka ustaški izliv emocija na Maksimiru.  ali ovo je lud'lo.

13 godina međusobnog nasilja došle su do novog vrha u julu 2014., sa izbijanjem operacije "zaštitni rub", što je dovelo do ispaljivanja preko hiljadu raketa na Izrael, do smrti desetine Izraelaca i stotine Palestinaca, te do dodatnog pojačanja boli, potištenosti i razaranja na obe strane. Posle višestrukih operacija Tsahala u Gazi nismo uspeli da rešimo problem upotrebom vojnih metoda. Mi, građani koji živimo u okruženju Gaze, osećamo na svojoj koži svakodnevno i godinama neprekidnu paljbu, život na rubu nasilja i uznemirenja kojem nema kraja.

Nedavno sam se uverio da su najbriselskiji ljudi u Srbiji ujedno i najgovnarskiji - ono, prodao bi rođenu majku za ferari, a i uzev u obzir da i ovde među nama provejava antizapadni sentiment; te i to da sam oduvek sebe doživljavao delom Srbije uz to što sam i deo Evrope, želim da razmislim naglas gde naši ljudi vide sebe. Pod "sebe" razumevam pristojne ljude iz Srbije - nepristojni sedite u magareću klupu da ne bilo mar'sanja.

Prema Hrvatskoj nisam nimalo ravnodušan nikada bio: otac mi je Slavonac rodom, a mi smo, kao dica, odrastali na otoku Hvaru, budući da je tata radio za Minel Kotlogradnju, pa budući da su oni podigli strojeve u splitskoj toplani 1970-ih, on se tamo skompao s frendovima inženjerima koje smo svi, ovako jednoznačno i familijarno bezrezervno zavoleli, pa smo mi odlazili kod njih na more leti, a oni bi nam uzvraćali posete zimi, u velikoj Prestonici nekadašnje nam države. Sve to, nažalost, jedno višedecenijsko druženje, prekinuo je rat. Mi smo izgubili vezu s njima, oni sa nama, telefonske veze nisu radile, pisma nisu odlazila, i nesretna Juga se rastočila ka' Leut u olujnome moru...

Duša je uvek gladna dobre literature. Uvek postoji glad za dobro sročenim problemom i eventualno ponuđenim rešenjem. Naravno, rešenje ne mora uvek na sceni da se desi. Već dobro predstavljanje problema delom je put ka njegovom rešenju. Zbog toga pozorište opstaje toliko koliko opstaje. Ono to uvek nudi. Naravno, postoji i bulevarsko pozorište koje služi za zabavu i za zaboravljanje problema. Sada pričamo o nečemu duhovnijem i plemenitijem.