-Momci ako se neko boji, ako ga je strah toliko da ne moze da se obuzda, neka se javi. Garantujem da ce vec sutra uvece biti kod kuce daleko od svega ovoga!- prozbori major komandir nase baterije. Nasta opsti tajac. Nas cetrdesetpetoro gledali smo se medjusobno, istim pogledom koji je govorio -Ajde ti prvi-. Ali, niko se ne javi tog 23.marta 1999.godine ni iz nase, ni iz ostalih baterija. Svi smo se nosili utehom da nece biti bombardovanja, ma samo ce nas iscimati kao oktobra prosle godine. Provescemo dvadesetak dana na terenu i to je to. I tako smo i govorili medju sobom. A straha

Odgledah ovih nekoliko emisija prikazanih na kojekakvim televizijama o obelezavanju desetogodisnjice bombardovanja. I sad se pitam jesmo li mi imali jos koju jedinicu protivvazdusne odbrane osim avijacije prepune neispravnih aviona? Da li je bilo jos zrtava osim pilota? Ima li jos ljudi zasluznih da se spomenu u celoj toj prici? Neka je vecna slava poginulim pilotima ne zelim ovime kosti da im prevrcem, treba ceniti to sto su ucinili, treba imati petlju pa sesti u poluispravan avion i krenuti na citav buljuk neprijateljskih novih i 30 godina savremenijih aviona. Vecno im hvala i slava im!

 Deveti