A znaš šta sam ja nešto mislila?

Ti sve priče napisa, sve kako si tela, ama, ima nešto što bi ja tela men za dušu da napišeš, ono, kako se tvoja mater udala i tebe rodila, al ne sad, nego kad oni dođu, ja ću da pričam, a ti piši, tu pred nji, pa nek kažu ako nije tako bilo....

Po red, sve po red da ti pričam....

Ja sam Divni i Radošu, pravda je, bila najgora tašta, ona koju sanjaš pa se mokar budiš, prve dve tri godine sam bila ko Inforbiro, stalno sam gvirila u lonce i propitivala decu kako im je sa njom, gledala im odelo i obuću... Morala sam,

Đorđe, nesretno djete...

Ah, za njega da ti pričam? Oću, al da ne kažeš kako ne piše tako u tvoje knjige i istoriju, da ne kažeš kako je tam neki drukče pričo, ja oću da pričam nako kako su meni tad pričali otac moj i tetka Jovanka....

A ti da pantiš da se svaka istina od duga vremena promeni i da od kako je vjeka i vremena, jačem se veruje....

Ete, za njega svi sve znaju, i da ga rodila mati Zorka na Cetinju kod svog oca, i da je bio prvi i kraljević i sve to...A ja ti znam kako je živio u Toponici, tam kod Niša, de su ga zatvorili da ga sklone...

E, to, to si trebala davno da pitaš..... Za tuj familiju da ti pričam, a ne tam za neki.... E... nekako ti višnji tako ugodi, pa sastavi najgore i najbolje u istu kuću, ista majka dva sina rodi, ama, da ih je sa dva drveta uzbrala naličili bi bolje.... To ti ja ceo vek pričam, tako ti se zlo i naopako rodilo, nema tu šta....

Dmitrovića kuća, sreća i nesreća, mora da se panti i priča, da znaš kakih ima i da begaš koliko te noge nose od takijeh nesoljenih....

Bila to lepa i bogata kuća, malo niže od nas, prema drum dole. Mati Saja i otac Ljubivoje imali dva sina,

Ah, malo moje nedojeno, laka mu crna zemlja, brale moj mili...

Da pričam, ajde...

To sve znaš, i kako je majka zaimala i rodila ga u 45 godina, i kako sam ja bila miraždžika, jedinica, a posle se on rodio, moj mali Svetozar.... Ma koje crno mali, bilo ga je dva metra, vrag zna na koga je povuk‘o, nije u našu familiju Popovića bilo toliko visokih do njega....

Moja je mati bila Miljana, od Brankovića kuće, tamo sa one strane Morave, kod sela Vojska im je bilo imanje. Rodila se 1893. i bila je peto dete, pre nje sestra i tri brata, a posle nje joj mati obolela,

Ej, svakakvu ti muku donese život.... Ima kad si pametan, a ima i kad nisi, kad ti pamet i srce drugojače kažu, pa kako gođ da uradiš, nije na dobro....

Ima i kad naiđe, tako, nešto teško da se reši, al kad sve to prođe i legne, svatiš da ima šta je suđeno i narečeno i pre nego si se ti rodio, pa što gođ da si radio, na isto bi mesto dospeo...

Al, ajde da ti i toj pričam, kako se ženio Todor, sretnik, majka ga sretna rodila....po red....

Toj pantiš kad sam ti pričala kako je moj brat Svetozar doveo Vidu, ljubi je Evda, taku snajku da sam

De si? Ma de te crni đavli zaturili, vraguljo, de si se zavukla? Odi, vamo, uzni toj sokoćalo pa sedi ođe pod oraj, tu do mene, da ja vidim šta pišeš....

E, ti si pitala i ja sam pričala što gođ si tela, a sad ćeš za moju dušu, nako, meni za ljubav, da ti pričam za moju Gocu, pesmu nepevanu, laka joj crna zemlja i višnji joj dao rajsko naselje....

A sve lepo po redu, oću da pomenem i one što su joj ostali krivi i dužni, dok je veka da se ne oduže....

Ona ti se rodila neđe kraj Subotice, 1921, mati joj znam bila Mađarica a otac naš, Srbin, i živili

Eh, i to oćeš da ti pričam? Oću, kako ne bi, pa ona mi je uz Gordanu bila najbolji prijatelj... Mara moja dobra, višnji joj dao rajsko naselje.. Ajd, skuvaj kavu i dadni te maramice, ako se rasplačem, da imam, pa sedi i piši.....A ja ako šta ne mogu da se setim, eno ti Margarete preko plota pa ćemo da pitamo...

Mara je moja bila Ličanka, veliko to slovo, veliko, to je narod mnogo radan, ne od vrednoće no od neimaštine i muke....Rodila se 1900te, ravno, u neko selo kod Knina, ne znam ti koje, nikad nije htela reći, vikni preko plota Margaretu pa pitaj ako oće da kaže..

Margaretaaaa..

O, pa kako ne bi, e, to, to je bila sikter žena, vi mladi bi sad kazali zmaj, ama, ja mnim da je bolje sikter žena, to je kazala svakom ko bi tijo da joj soli pamet neosoljen! Razumeš ti to? Neosoljen, vako, onaj što voli da priča i upućuje a da taj poso nikad radio nije, e, kad bi tako neki tijo da joj soli pamet, ona bi mu sam odbrjila sikter mori! i ne bi ga više ni pogledala...

Vefu je ljutila glupost, i oni što mnogo priča a malo zna... Prija Vefa, dobrog mi je sina dala u familiju, a moram reći i da je moja Dana njojzi na čast snajka......

Eto, oću, sam malo

E, vala nećeš!

Te kako bilo ovo, pa pričaj za onoj... Neću! Sad će pišeš sve o Danilu što znam, dužna sam mu bar da mu djeca i potomci znaju, a ako to i ovi tvoji na sokoćalo oće, nek čitaju, mož bit nešto i nauče....

A poprvo da kažem, da sam ti ja sve ovo slušala, pitala i pantila za ona dva i po mjeseca što sam ga čuvala pred smrt 44te....

Ajde vako.... po redu, sve mora po redu....

Rodio se Danilo 1870, od oca Ilije i majke Mileve kao drugo djete, posle brata Radovana, posle njeg rodi mu mati još jedog brata, Milovana i sestru Jelenu, šalio

I za nju da pričam?

Oću, što da neću, bila mi je majka, sve koliko nije Miljana, ona je.... Latinka moja dobra, Bog da joj dušu prosti....

Koliko ja znam, rodila se negde 1890., a bila je rodom iz Požarevca, ustvari, neko selo pored, sve mi se čini da se zvalo Lučica ili tako....

Pa mi je pričala, a ona me, da znaš, naučila i da pričam, da mislim kad pričam i da vako lepo pripovedam, što me sad hvališ..

Bila je Vlajna, ti veliš Vlahinja, jer su to Vlasi, ama ona me naučila da je Vlajna... I pričala mi sve lepo, ko su i šta Vlasi, kaki je to