Hoćemo li saznati da je čovek uredno hranio golubove po Kališu, pecao, okopavao bašticu, bio poznati travar i pisao na Blogu b92, pitajući se "Kada će konačno biti uhapšen najtraženiji begunac"?

Vučić: Moj brat držao ličnu kartu

Beograd -- Premijer Srbije Aleksandar Vučić rekao je da su pripadnici Žandarmerije počeli da tuku njegovog brata dok je držao ličnu kartu u ruci."

...

"Nisam ovlašćen da dajem bilo kakve izjave na ovu temu, to može samo Biro. Mogu samo da kažem da radimo na utvrđivanju činjenica u vezi sa ovim slučajem", rekao je za "Danas" i komandant niškog odreda Žandarmerije Senad Koštić.

On nije želeo da odgovori na pitanja da li su pripadnici Žandarmerije koji su učestvovali u intervenciji suspendovani do okončanja istrage, kao ni da li je tačno da je Žandarmeriji oduzet snimak početka intervencije, na kojoj je snimljen i povod za nju.

Podsetimo, tvrdilo se da je Žandarmerija imala disk na kojem je snimljeno ponašanje premijerovog brata i reakcija njenih pripadnika na samom početku intervencije."

Jelda da je čudo taj Prajd?

Kao vrljav i lenj konzument medijskih sadržaja te shodno tome (pre)često trupkajući dobrano pozadi za zbivanjima, o velikoj čaršijskoj fertutmi koju je detonacijom u „Vremenu“ izazvao Muharem Bazdulj saznao sam čitajući reakciju Biljane Srbljanović. Koju je na Tviteru linkovala Vesna Pešić. A u kojoj je reakciji Srbljanovićka – po odsustvu žara i sadržajonom siromaštvu sudeći - po zadatku  otaljala odgovor na pismo, i to i Ivančiću i Bazdulju. Onda i Ćirjakovićeve stavove u „Politici“ o polemici koja se zapodela. Onda sam natrapao na Bazduljev odgovor Ivančiću, pa onda na Ivančićevu odbranu idola od pobesnelog jeretika i reakciju na Bazduljevu tešku diverziju od koje je sve krenulo: dakle tekst u „Vremenu“ br. 1244 od šestog novembra leta gospodnjeg 2014.

„Hronika najavljene praznine“, tako ga je autor naslovio.

I nisam zažalio. Čitajući paškvile Srbljanovićke i Ivančića dalo bi se zaključiti da oni brane a Bazdulj napada pokojnog Srđu Popovića. Čitajući izvorni tekst, kao što to po pravilu biva, nepristrasni čitalac uvideće da Bazdulj o Popoviću piše usput i više ga braneći nego kritikujući. 

No tema i meta ovog teksta zaista su, u stvari,  Popovićevi siročići, siročići i uveoci. Kolokvijalno zvani Drugosrbijancima.

Otud vrisak i fras, do nas je nama.

I siđe Toma sa gore kremanske, siđe on pod rukom Platformu noseći .
I stvarno kao da je Mojsije sa Gore sišao ne sumnjam da će nam narednih dana i o plamtećem grmu govoriti, i prosvetljeniju svome.

Ali - šta piše u Platformi?
Heh... Može neko lakše pitanje?

Srbi sa severa Kosova mrznu se na Jarinju u protestima za koje svi, uključujući i njih, znaju da su uzaludni.

Ivica Dačić sa knedlom u grlu putuje u Brisel na još jedno gutanje živih žaba koje će mu servirati Ketrin Ešton, a na radost i polzu Hašima Taćija,  posmatrača. 

A gde je Predsednik i gde je Platforma?

Godinama smo slušali bivšu opoziciju kako bivšu vlast optužuje za izdaju, političko i diplomatsko tumaranje, nesposobnost da stvori i sprovede jasan plan za rešavanje kosovskig čvora.

Kome treba pacov u klopci?

Da li je moguće da niko ne čuje vapaj hora srpskih političara na čelu sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem u molitvi da im (nam) se dopusti nekakva, bilo kakva, časna odstupnica, kroz neki jezički kalambur kojim bi Srbija prihvatila Ahtisarijev plan praveći se da je zadržala i nešto obraza, ako već ne i svoju teritoriju, imovinu i građane?
I da li je moguće da im (nam) "naši prijatelji i partneri" iz "međunarodne zajednice" tu odstupnicu ne dozvoljavaju, usput ih (nas) još šamarajući, šutirajući u tur i valjajući se od smeha nad našom brukom i nemoći?

Reč-dve o vrednostima Slobodnog sveta, preneto sa vesti b 92 a mislim da zavređuje malo pažnje i malo promišljanja o tome da li smo umesto berlinskog dobili novi zid, samo nevidljiv a neuporedivo veći i neuporedivo tvrđi.

A Edvard Snouden sam odgovara na neka od pitanja postavljenih na prethodnom blogu.

I ja mu verujem.

Moskva -- Edvard Snouden se danas sastao sa predstavnicima organizacija za zaštitu ljudskih prava na moskovskom aerodromu, a Vikiliks je objavio šta je tada rekao.

Prenosimo u celini Snoudenovu izjavu, koja je danas objavljena na sajtu Vikiliks:

"Даница Поповић
Бајка о новом амбијенту

Политичке партије овде постоје док су на власти, док се хране новцем из јавних предузећа и док су у стању да запошљавају своје чланство и симпатизере

Да је сада лето 2011. године, ево шта бисмо читали у новинама: „Заменик председника СНС Александар Вучић каже да је најава департизације још један начин да власт превари народ. Он каже да ће СНС, када дође на власт, свакако деполитизовати јавна предузећа и посао препустити стручњацима.”

И онда дође лето 2012.године, када тај исти СНС одмах по устоличењу поставља своју партијску другарицу за гувернера Народне банке Србије, у РТБ Колубара за директора ставља власника печењаре „Фантазија”, а остала припадајућа места полако дели „докторима магистарских наука”, „пи-ар менаџерима факултета” и осталим стручњацима, од чијих биографија ништа смешније одавно није виђено.

Simbolički gledano kamen koji je pogodio Aleksandra Vučića na njegovom usponu uz, opet njegovu, Via Dolorosa bačen je najmanje dvema rukama: njegovom sopstvenom još onomad kad se tim sportom bavio tako rado i kamenje bacao tako štedro; druga je ruka bila ruka onih koji su ga mesecima i nedeljama ohrabrivali da se u ime pomirenja u Potočarima pojavi. Ruka budale koja je fizički kamen podigla i hitnula bila je samo puka transmisija.

Da vidimo ovako - a čisto razbibrige i eksperimenta radi: čast, dostojanstvo, poštenje, ponos, ugled, obraz..Koji vam je od ovih pojmova najsmešniji? Na koju se od ovih reči i na koji pojam koji one predstavljaju najslađe nasmejete? Kojoj se od tih reči danas u Srbiji najrađe i najslađe rugamo? Koja je od njih najveći a najnepotrebniji teret inače preobimnom i prekomplikovanom rečniku našem napaćenom? 

Moral, recimo?

Kad prosečan srpski web-intelektualac guglaš-mudrijaš koji zna sve o političkim marifetlucima i da su svi isti - dakle kad takav citira Đinđića - u pitanju je obavezno ona čuvena o tome da "kome je do morala neka ide u crkvu". Normalno. I pošteno.

Aha, 

Poštenje... E o o poštenju stav je vrlo jasan i nedvosmislen: zaista postoje pošteni ljudi i građani. I ne, to nisu kurve koje o poštenju rado a često pričaju. . To smo Mi. A Mi smo oni koji znamo da su inače svi lopovi. Kako se zna da neko, ipak nije lopov? Lako: svrsta se adekvatno, i glasno i često viče da su svi lopovi. Tako se najbolje zna i vidi da On nije lopov. Hehehe - pa naravno da ne padamo na pravničke mudroserije za naivce i budale! Prezumpcija nevinosti - sic!