B92 Blog

Na petogodišnjicu sramote Srbije, objavljujem integralno tekst Vladimira Popovića, specijalno napisan za ovaj dan i ovaj blog.

Biljana Srbljanović

ATENTAT NA DRŽAVU

12. Mart 2003.

Dobro pamtim ono stanje pomešanih osećanja besa, straha, tuge, neizvesnosti i mržnje, a pre svega nemoći, koja su me ispunjavala prvih nekoliko sati pošto su mi javili da je pucano na Zorana. Iako mi je bilo apsolutno jasno da je Zoran ubijen i da je u Urgentni centar odvezen mrtav, tek da bi se odložio trenutak suočenja sa istinom, trudio sam se, vozeći se zajedno sa Ružicom ka bolnici, da u to ne poverujem. Beskonačno duga vožnja, obeležena zvukom policijske sirene i Ružicinim rečima da se, nakon svega kroz šta smo prošli u prethodnih petnastak godina, po prvi put stvarno plaši, prošla mi je u

„Шта је Косово? Где је Косово? Чије је Косово? Има ли неког међу нама ко није са Косова?

Има ли неког међу нама ко мисли да Косово није његово?" 

Ima li on nameru da preuzme svoju funkciju?

Ima li odgovornost prema svojim gradjanima, koji nisu u mogućnosti da državnim avionima beže po susednim zemljama?

Da li je gotov izlet u Rumuniju?

Zemlja klizi u vanredno stanje, a predsednik se krije. Izadjite iz skrovišta, predsedniče!

Kada se svojevremeno spremao miting na Ušću, bila sam gimnazijalka, u školi je tim povodom bila proglašena radna subota i učenici organizovano privodjeni da slušaju Miloševićev govor, onaj koji je najavio smrt mnogih od njih. Mene roditelji na Ušće nisu pustili, delom zbog toga što su od početka Miloševića smatrali opasnim čovekom željnim vlasti, ipak više zato što su smatrali da na političkom mitingu deci nije mesto. To me je koštalo velike i sistematične mržnje pojedinih profesora čuvene beogradske gimnazije sve do kraja mog obaveznog školovanja, ali me je i naučilo da nije tako strahovito teško ostati mirne savesti u manjini.

Kada sam 9. marta '91., krišom od roditelja, svojom voljom i sa sasvim jasnim političkim ciljem izašla na Trg Republike, ničega me nije bilo strah. Moj drug Brana je tog dana poginuo od policijskog metka ispaljenog u decu na ulici, kod Londona, na dvadeset metara od mene.

U susret petogodišnjici ubistva Zorana Djindjića, čiji se organizatori i dalje nalaze u vrhu srpske vlasti, gde neometano, i uprkos jasnoj volji gradjana pokazanoj i na poslednjim izborima, rade na pripremi ubistva Srbije, hrvatska televizija je napravila ovu emisiju. Na čast nama, Srbi, da nam komšije pokazuju šta je istina i šta je obaveza medija, na čast neka nam je, narode, ko nam vlada od kada je ubio onog koga živog nikada nije mogao da pobedi.

Zoranove ubice sada nama rade o glavi, budite se ljudi, spavaćemo kad budemo mrtvi.

Ovde ću sukcesivno postavljati delove emisije, polako, da se ne zagrcnete od suza i besa.

Pet sramnih godina. Stidi se, Srbijo.

Ne znam šta ću pre: da li da vam odmah kažem da je moj idol od sad pa zauvek Aleksandra Kovač ili da su mi ljudi iz Orke ponovo dokazali svoju predanost da pomognu svakoj napuštenoj životinji ili da krenem od onog što mi treba? A treba mi pomoć.

Ovo je priča našeg blogera Spadala koji pokušava da spasi još jednu lutalicu.
"Prošlog leta, negde u ono vreme najgorih vrućina, oštenila se Cvrca. Njih petoro malih. Na žalost, jedno je odmah uginulo. Ostali su dva brata i dve sestre. Redovno sam, svakog jutra, donosio Cvrci jogurt i švarglu, kobasicu, kavurmu ili šta se već našlo, dok ih je dojila. Kada su ojačali i osmelili se da izađu iz jame (koju je Cvrca iskopala u parku ispod jednih stepenica), počeo sam i njih da hranim. Ubrzo mi je jedan postao miljenik (beo sa žutim flekama ili obrnuto). Bio je najpitomiji i jedini je dozvoljavao da ga češkam. Ostali su bili suzdržani.
I desilo se da celog Novembra nisam do

Sirove tekstove moje dve poslednje drame, mozete besplatno citati ovde.

PS: Od večeras, ima

Mlate sms-ovima i jedni i drugi, neki genije političkog marketinga se setio da mobilni ne potpadaju pod izbornu ćutnju (koja je, inače, najidiotskija stvar u vezi izbora i kao takva, naravno, jedna od retkih koje se drzimo ko pijan plota), ali ipak, ovi flajeri što lete po beogradskim ulazima, gde mi kao pozivamo na bojkot (jer, poznato je, nemamo hrabrosti da javno kazemo sta mislimo) su ipak prevrsili svaku meru.

Ovo je, dakle lažnjak.

Izborna ćutnja me ne dotiče, sumnjam da ima onog što je do sad sve čuo i zapamtio, pa mu sad treba vreme da se u tišini presliša, ako i ima, nek ugasi i kompjuter, da ga ne dekoncentriše u kontemplaciji.

Kopiram ovde saopštenje Ldp-a o poslednjem jurišu prljave kampanje. (Bold je moj.)

Saopštenje LDP
Prljava kampanja
Liberalno demokratska parti

Prvo, jedna divna vest: zahvaljujuci drugarima sa bloga, ova mala duša je našla gde da živi

Hvala, ljudi, beskrajno! Ali sad ono mnogo vaznije, nasa lepa Bretonka, napustena zenka, sterilisana, vakcinisana, umiljata, dobra, cista, izuzetno poslusna i mirna, sa pravim kucnim navikama, koja je verovatno na ulici zavrsila nekom velikom nesrećom, i dalje živi u hodiku ispred zgrade jedne fine gospodje kod Hrama. 

Molim vas ljudi da razmislite - da li poznajete nekog ili sami imate mogućnosti da spasite ovaj život.

Gospodja koja brine o njoj neće to još dugo moći da radi jer je drži ispred svoga stana, u hodniku zgrade, pitanje je dana kada će je neko prijaviti. Pošto ima svog psa ne može da je uzme. Ako postane gradski pas, lutalica, sigurno neće preživeti - kuja ne

Da se odmah razumemo, mislim da na demokratskim izborima uvek treba glasati. Da se razumemo, mislim i da radikale treba po svaku cenu sprečiti da uzmu mesto predsednika. Već skoro dvadeset godina stojim uporno uz one snage koje se suprotstavljaju svemu što radikali predstavljaju.
Da se razumemo do kraja: u drugom krugu izbora glasaću za Borisa Tadića.

I to stvarno poslednji put.

Zato za mene ovo neće biti drugi već poslednji krug izbora.

Moj glas u poslednjem krugu nije glas iz straha. On je poslednje upozorenje predsedniku republike da se, saradjujući na najvažnijim državnim projektima sa radikalima i slavskim fašistima u čijoj vladi sedi, kocka sa našom zemljom, našom budućnošću i našim životima. I da ta opasna igra ovog puta zemlju može skupo da košta.

Da se razumemo još i ovo, to je moje lično mišljenje i lična odluka, na koju svaki glasač ima pravo. Politička manjina čiji sam ponosni deo je karakteristična po mnogo čemu neobičnom z

Pomozite da se ova kuja spasi. Ženka rase epanjel breton, pojavila se niotkuda pre nekoliko meseci, sigurno je neko izbacio na ulicu, vidi se da je vaspitana, ima navike kućnog psa, izuzetno poslušna i mirna, stara 3-5 godina, bele boje sa crnim pegama. Sterilisana.

Gospodja koja brine o njoj neće to još dugo moći da radi jer je drži ispred svoga stana, u hodniku zgrade, pitanje je dana kada će je neko prijaviti. Pošto ima svog psa ne može da je uzme. Ako postane gradski pas, lutalica, sigurno neće preživeti - kuja nema iskustvo psa sa ulice, psi koji žive kod Hrama će je oterati.

Lepotica je neodoljiva, maza neviđena, pomozite da joj nadjemo dom!

Milica i Bojana (Milica: 064/253-7115)

Moj jučerasnji blog izazvao je pažnju i polemiku. U njemu sam se, verujem, na korektan način bavila pitanjem kako mediji tretiraju slucaj saobraćajne nesrece ministra policije, a u svetlu strahovito velikog broja smrtnih slučajeva u saobracaju, potpunog odsustva saobraćajne bezbednosti i transparentnosti rada ministarstava, posebno upadljivo odsustvo postavljanja važnih pitanja na koje gradjani imaju pravo.

Požalila sam se na neizlazak na naslovnoj stranici portala, a u medjuvremenu smo, sasvim korektno, stigli i do stranice sa vestima, dok se na naslovnoj nalaze odlični blogovi mojih omiljenih autora.Tako da se ne trpam tamo gde nema mesta.

Ipak, još jedno objašnjenje. Ovaj blog poziva na razgovor o vaznoj temi za gradjane naše zemlje. Na njemu nisu tolerisane rasprave o medicinskim detaljima niti seirenje političkih neistomišljenika, u koje ubrajam i sebe. Uz nekoliko manje više nevažnih komentara tendicioznih komentatora, svi ostali diskutuju principijelno. U tome devedesetdvojka i

Ima li u Srbiji medija koji je u stanju da sazna prave i proveri objavljene elementarne činjenice o saobraćajnoj nesreći u kojoj je teško povredjen ministar policije Dragan Jočić?

Ima li medija koji smatra da je za gradjane važno da saznaju i razumeju kako je moguće da na autoputu, gde je dozvoljeno kretanje od 120km na cas, ovo vozilo

udari u neko nesrecno pseto, prevrne se i poptpuno smrska? Šta o brzini vožnje i bezbednosti govore "tragovi kočenja od trista metara" i stanje u kojem su nesrećni vozač i ministar izvučeni iz uništenog automobila?

Usput, gradjane zanima i šta je ministar radio u službenom terenskom vozilu u ponoć u blizini lovišta, da li je imao pratnju, ko je obavestio policiju i rekao o kome se radi, kad su policija i helikopter uspeli da stignu u tako kratkom roku? Koji automobili su blokirali autoput, farovima postavljenim u krug osvetlili mesto gde je helikopter sleteo,

(Izbori FAQ nastavak)

U brojnim polemikama i u medijima i izmedju komentatora na netu i “uživo”, medju prijateljima, a kad je nesreće i u samoj porodici, ljudi polemišu o izborima na jedan strahovito grub način. O izborima se raspravlja kao da je u pitanju borba na život i smrt, taktika “čovek na čoveka”, najvažnije utuviti onom drugom sopstvenu ideju u glavu, isterati djavola iz tudjeg tela, banalno i vulgarno izvredjati “protivničkog” kandidata, dezavuisati ga ad hominem tabloidnim lažima (koje, iako svi znaju da su upravo to – obične laži, ljudi ipak uporno ponavljaju, uz punu svest o tome da obmanjuju sagovornika), ukratko sve se svodi na lično i uvek samo lično – predizborna polemika pokazuje da je politička svest čitavog našeg društva na jednom krajnje neozbiljnom nivou. Ima dakako i onih koji su plaćeni ili uporno pokušavaju da budu plaćeni, da iskoriste izbore da se dobro prodaju, radeći za ovu ili onu stvar, za ovog ili onog kandidata, kodajevaznokog, Pere

Hajmo polako, kao u školi. Što da ne? Redom, lepo, jedno po jedno, da prodiskutujemo sva najčešće postavljana izborna pitanja. Da počnemo ovako.

1. Zašto da glasam kada od toga ništa ne zavisi ?

Izgledalo je kao da smo se jedva oporavili od prošlogodišnje maratonske predizborne kampanje, koja je počela gubitkom dragocenog vremena oko izrade i prihvatanja Ustava, zatim oko samih izbora i tromesečne krize i ucena, koji su predvodili formiranju vlade, kad sad - opet glasanje.
Ljudi i to s pravom kažu - dosta više ili dokle više izbori?
Ljudi, opet s pravom kažu - zašto da glasam, kada od tog rezultata ništa ne zavisi ?
I nije da nisu u pravu.
Istina je da su republički izbori pokazali otvoreno nepoštovanje izborne volje gradjana. Većina je glasala za jednog premijera, a dobila je drugog, gradjani su glasali upravo protiv politike, koja im je posle izbora nametnuta.
Glasali smo u većini za evropsku Srbiju, protiv jataka ratnih zločinac

Letos su na moj mejl nekoliko puta stigla ova dva pisma.

Pisma su pisana na memorandumu Politike, sa sve zaglavljem i casnim obelezjima casnog lista, ali moje sustinsko nepoznavanje kompjutera me sprecava da vam ih ovde zakacim u originalu. Toliko o mom poznavanju Photo Shopa i generalnoj obucenosti za kompjutersku manipulaciju, koja inace dovodi do ocaja i administraciju ovog bloga.

Svejedno, sta nas briga za slike, kad je rec tu.

Znaci, pismo jedan: