Ima ih svuda. Možeš ih sresti na ulici, u prodavnici, pošti, bolnici… Hodaju slobodno i vrebaju žrtvu. Najgori su oni koje svakodnevno viđaš na poslu. I najopasniji, jer ih ne možeš izbeći, a samo čekaju priliku da te zaskoče. Siledžije, o njima pričam. Verbalne ili fizičke, svejedno. I jedni i drugi ti nanose bol. I čine da se osećaš jadno.

Bahati, nevaspitani, bezobrazni. Nadahnjuje ih neprijatnost koju izazivaju  i savršeno su ravnodušni prema odbijanju. Njima se sviđa da povređuju druge i uživaju kad su u centru pažnje. Nemoj ni pokušavati

Ne, nisam mislila da pišem o istorijskom značaju ovog datuma, ni o emancipaciji žena, ni o smežuranim karanfilima i plastičnom cveću kupljenom na uličnoj tezgi. Htela sam da vam ispričam kako sam se provela na sindikalnoj proslavi Dana žena i to 6. marta. Dobro, malo smo poranile, al' to je samo zato što smo preduzimljive žene i ne čekamo da nam praznici dolaze na noge, nego mi njima idemo u susret.

Dakle, spremim se ja u subotu najbolje što sam mogla, što znači kompletan tretman kod frizera + šminka + nove cipele uparene uz tašnu. Toaleta nenapadna varijanta s naglaskom

Kad dobiše telegram da je Jelena u bolnici, ni trena Aleksa ne sačeka, no  osedla konja i kod Obrena se, u Goleša, zaputi. S vrata ga, bez „Pomoz’ Bog“, pitanjem presek’o:

-          Kad krećemo?

-          Gde?

-          Šta gde? U Banat. Znaš li  da ti je šćer teško obolela?

Obren taman zaustio da izgovori rečenicu kojom je redovno Grozdi usta zatvarao: „Ja šćer nemam“, pa mu do svesti dopre šta to Aleksa izgovori. Smrko se, a k’o da mu neko ralom preko čela pređe, tol’ko mu se one brazde

Ima kod mene u komšiluku jedan mini market koji u žargonu zovemo Šupa. Nije to bezveze, stvarno je ofucana i štrokava i sve u njoj bazdi na buđ, a i prodavačice im se nekako utopile u enterijer, pa ne znaš od čega ti je veća muka – od njih ili robe kojoj je odavno istek’o rok. Dobro mesto za izbegavanje, al’ nekad ti lakše tu da svratiš, nego da šipčiš do grada i čekaš u beskrajnom redu sterilisanog mega marketa za kilo ’leba i litar mleka.

Onomad čujem da su promenili vlasnika i da je sad na mestu legendarne Šupe, jedan od onih slatkih porodičnih 

Znaš kako se sećam svojih rođendana iz detinjstva?

Taman kad se završi berba kukuruza,  poseče tuluzina i poveže u snoplje, i spuste se dosadne magle, a jesenje ruže u dvorištu oklembese i počnu da crne po ivicama reckastih listova, znam da mi je rođendan blizu.

Onda jedno jutro krene užurbano spremanje kuće, skidanje zavesa, štirkanje svega što vuče na belo i besomučno glancanje trokrilnog šifonjera. E to je značilo da mi je rođendan prekosutra.

Sledeće jutro me budi cičanje praseta i mirisi, k'o slavski, iz kuhinje. Pomešani

Kako čovek, uopšte, donosi neku ozbiljnu odluku? Mislim, kako da presečem, a da se posle ne kajem? Ja se, bre, danima dvoumim i koje cipele da kupim, sve mi se čini one druge su lepše! Pa se posle kajem i žderem, mnogo i dugo i za neke sitnice... Koliko ću se kajati za nešto ozbiljnije? A vidim, ljudi to ’ladno preseku, imaju spremne stavove o svemu i kao da znaju šta će se i posle deset godina dešavati. Sve nešto mislim da imaju uvid u budućnost. Možda neki horoskop, kristalnu kuglu, baba Milevu u komšiluku... Moram jednom da ih pitam, kako su tako sigurni da znaju šta hoće.

Što li sam je se noćas setila? Nisam pomislila na nju ima... Bože, otkad nisam pomislila na Slavku, a i sad mi njena slika jasna pred očima! Kao da je je juče bilo kad mi je pružila teglu pekmeza od kajsija, malo popravila izbledelu cicanu maramu i nekako zbunjeno promrmljala...

Jutros u prodavnici za kasom radi devojka od dvadesetak godina, mušterija je čiča od sedamdeset i kusur. 

- Mala, koliko?
- Vaš račun iznosi 786 dinara.
- Samo? Baš si jeftina.

Devojka stidljivo pogleda kupce u redu iza dede, kao da proverava da li je dobro čula. Gleda nas i onaj matori i namiguje, dok izvlači svežanj novčanica iz zadnjeg džepa farmerica. Izdvoji jednu crvenu i baci je prema devojci.

-Zaokruži.

Uredno mu je vratila kusur, bez ijedne reči. Matori se kao naljuti.

- Zadrži to. Za takve kao ti je uvek trebalo

Bogte, već 19. decembar! Nova godina za 12 dana, depresija u najavi. Bojim se zaskočiće me i ovaj doček kao mnogi pre njega. 

Doček

Svečano postavljen sto za nas dvoje. Gledamo se preko ikebane, uglavljene između ovala i činija. Ja u lepoj crnoj haljini, našminkana, na nogama mi cipele sa visokom potpeticom. On u trenerci. Mrzi ga da se presvlači. Prelazi dlanom preko čekinjaste brade stare tri dana, kao da premišlja bi li se obrijao, a onda ga nemarno spusti na damastni stolnjak i kaže:

 - ’Ajde da jedemo, sad će da počne.

Ne pitam

Beše nekad taj svinjokolj praznik...  Čekalo se da sneg obeli banatsku ravnicu i zemlja smrzne taman koliko treba da ne gacaš po blatu u donjem dvorištu, pa da prođe mladina, jer ne valja ništa veliko tad da se radi, pa da se namesti neka svima neradna subota – i familiji iz grada i domaćinu na selu. Doduše, naši gradski rođaci nisu baš mnogo marili i malo su nam se podsmevali zbog sujeverja, al’ smo mi zagledali crkveni kalendar i po njemu se upravljali, da ne ogrešimo dušu radeći na neki sveti dan, pa makar i ne bio crvenim slovom zapisan. Šta ćeš, navik’o seljak da