B92 Blog

koča

 ILI: O psećoj kaki, ljubavi i jumbo sladoledu, razvodu, kultovima..

Nekad davno, desilo se nešto  lepo čega se često setim bez  nekog posebnog razloga. Razne me asocijacije potsete  sledećeg: 

Dakle, pre par stotina godina, kada sam imala oko 17 (sada imam 52, računajte sami), u Kolarčevoj ulici, tačnije na onom pešačkom prelazu izmedju Jugoexporta i Inex-a , gde se prodavao sladoled na "jumbo" kugle, po koje sam ja verovatno krenula (čak sigurno), ispred mene odjednom klekne jedan strašan frajer, i zaurla: VOLIM TEEEE!

Ne mene, naravno. Urlik je bio upućen nepoznatoj mi devojci. Nisam nikad videla ko je srećnica. I nije ni važno. Važno je da sam joj zavidela. Godinama! Ne što je strašan frajer, nego što je neko tako strašno voli.  Nemam pojma, naravno, šta je bilo posle. 

Imam pojma da u stvari nije ona kojoj treba zavideti, nego on. Osetio je tu strašnu navalu lju

Pre nego  što krenem u neka velika pisanija, a zbog rizika  neizdržavanja do kraja teksta, molim čitače-namernike da mi, ako znaju, kažu kada to Djilas planira da proteruje Rome, nešto se ućutao.

Dakle, sa Romima sam se prvi put srela kad sam pošla u školu. Možda neku godinu ranije, ali to već nisam sigurna. U školu sam pošla na Karaburmi, gde ih je, kao i u svakom predgradju bilo, jedino tad nisu bili Romi nego Cigani  (ne vidim bitnu razliku).

Znači, to su bili neki klinci koji su bili kao malo musavi, kao nelepo obučeni, al zato sa najlepšim zubima u razredu. Sećam se da sam od njih prvo malo kao zazirala, prosto jer  me je jedan dečko pljunuo (mada cenim da me nije pljunuo za džabe, lajava sam ja) . Sasvim malo, zaista. Mnogo više sam im zavidela. 

Njih nije bilo briga dal su se uprljali kad se igramo , oni su se smejali kad im je nešto smešno, i najvažnije, imali su svoj jezik koji ja naravno nisam razumela. U stvari sam im mnogo zavidela, priznajem. Ali je

OPKLADA

U svakoj opkladi, jedan je glup, a drugi pokvarenjak. (rekao neko)


Jel ste primetili kako su se klinci uozbiljili? Jel vidite kod njih onu pomešanost izraza gadjenja i ponovnog divljenja (gadi mi se da kažem vaskrsnulog) 90-im. A znamo kako je onima koji sad imaju 25-35, bilo tih 90-ih.
Jel brine nekog to? Mene brine. Mnogo me brine. To su divne generacije koje su ostale normalne u ovoj poludeloj zemlji, ipak  nekako završili neke škole, i onda tu nešto fali. Svakom nešto drugo.
Ili nisu diplomirali.
Ili se nisu oženili/udali.
ili nemaju dece.
Ili nemaju stanove.
Ili nemaju posao.
Ili udrobljeno.
I naravno da su normalni. I lepi. Baš. (reče objektivna mama dvoje iz navedene grupacije)

Fali neki entuzijazam. Ili možda ima previše cinizma. Ili oba. Kako god, primeti se. I zabrinjavajuće je. Mene je svakako zabrinulo. Dok nisam prepoznala taj pogled "znači to je to?"

To povezuje sve

Mi ćemo reći da se priča dešava negde.

Dakle, negde u jednom divnom gradu, živela je devojčica Aleksandra sa bratom i mamom i tatom, vaspitavana već kako treba. Kao svaka Titova pionirka voli Tita, al nešto tu ne štima, čudni su vicevi mame i tate, al dobro. Mama i tata intelektualci, čita se, gnjave; više gnjave za čitanje nego za klopu.. Ide se u školu, raste se i polako shvata, u crkvu se nekako ide ..nikad u stvari. Osim kad umre neko ko je daleko pa se onda ne ide na sahranu nego do crkve da se upali sveća, i za slavu se pojavi nindža.. i to je to od prilike,  i da,  kad "će danas da pita" pa ceo razred ide, ode se. To se negde povezuje sa  jajima, i sa slavom i pomenutim nindžom..
A onda jednom udje u crkvu onako stvarno. I počne da pita, i počne da shvata ono,što je doduše,davno osećala. Čak upiše teologiju, ali je ne završi, kasnije će, jer:
U toj prelepoj crkvi sretne jednog dana dečka Marija. Mario je bio fino dete, isto je bio malo izgubljen i malo nadjen u toj cr

Znači ovako stoje stvari: dosta mi je ovog glupavog dokazivanja da nam je mnogo dobro ili mnogo loše ili bilo čega. I dosta mi je pljuvanja političara (bilo kog na svetu) ili hvaljenje istog, ili nekog drugog.

Hoću da vidim kita. Plavog kita. U Kostariki (ili ici). Naći ću na guglu gde je ta Kostarika i videću u koje se doba godine nešto tamo dešava - pare se, ili se radjaju bebe, ili oba, bilo kako bilo hoću da sa broda sa nikotinskim štapićem u ruci - ako ne daju, pristaću na viskozu- dakle da blenem u plavog kita i da mi pukne srce od sreće. Eto to hoću.

Ova naša politička goveda imaju  čak i lovu i vremena , khm, kao nešto rade, do mojega!..a ne bi se setili da zabodu ligištul i vide plavog kita. Zato sam ljuta. I zato se iskalujem na raznim blogovima, i u nekim komentarima, i jbt dok mi ovde radimo dnk analize ko je veći serbin, kao valjda mere čiji je duži, šta li.. neki tamo svet baza svetom da vidi gde je ljući čili..ovi ludi englezi napunili bazen pudingom da vide dal će d

Dakle, prošlo je  par meseci kako sam obećala da idem u veliku akciju al verovali ili ne, imala sam opravdani razlog što  me nije bilo. Opravdaniji nego što bih ja to volela. Dakle, mama mi je bila bolesna, i pre dva dana je umrla.

Molim da se ova informacija ne povezuje sa naslovom, obećavam da ću ga opravdati.

 

Prvo da vam kažem da se iskreno , u stvari najiskrenije nadam da niko neće pročitati ovaj tekst, al to me neće sprečiti da ga napišem.

 

Ne znam dal ste se nekad osećali da ćete da puknete na zdravo mesto, ako nešto ne kažete ili ne uradite...ne neprijatan, al ne ni zavisti vredan osećaj. Tako se osećam. Već dugo. I hoću da sednem za komp i da kucam ali...

-ne mogu da krenem jer je kevica bolesna pa ne znam kad ću stići

-stanuju poprilično daleko od mene pa imam jako mnogo sati u kolima (koliko god to bila ambiciozna definicija moje pandice)

-ne znam kad ću imati onaj osećaj da je sve ok bar za danas, pa onda

Ovim objavljujem da krećem u ludu akciju, rizikujući da pored moje slike neko opravdano stavi natpis "ovako izgleda budala".

E,  sad se spremam da vam kažem nešto što nisam još rekla ni deci. U stvari nije da nisam, pričam ja o tome al rekla bih da me ne shvataju ozbiljno. Verovatno nećete ni vi. Al ja sam stvarno rešena i krećem.

Dakle, dosadno mi je. Deca su porasla, diplomirala, imaju svoje živote, kao što i treba, a mene su malo ostavili na miru, kao što i treba. Neki dan me zvala  drugarica koja je nekoliko godina starija od mene, kaže, sad će u penziju pa eto, taman malo da se odmori dok ne dodju unučići, to joj je, kaže, posao. I vidim, zadovoljna je. Lepo.
Zamislim se ja onako žestoko. Bog te vido, znači i ja tako treba sad .. Malo to biva nezgodno što sam pre nekoliko godina ostala bez posla pa ne mogu u penziju, dakle već nekoliko godina se odmaram, a i klinci nisu oženjeni i udati pa i ne čekam baš unučiće...odn. mogla bih da čekam al bojim se da bi se to ček

 Ovo je malo bajato, al nekako mi miriše da nije manje aktuelno.

Ne bih rekla da je tako jednostavno. Klinac je poginuo, a došao da pali malo ambasade. Pa sad kao dal smo u dilemi jel to neka kosmička pravda, ili životni cinizam.. Ja mislim da je to velika nesreća. Najveća. Sve ovo drugo je u stvari uzrok . Tri strašna dogadjaja su se desila te noći.
Prvo klinac u ambasadi. Rodom sa Kosova. Potpuno nesrećan, verovatno tretiran kao izbeglica, i sad neki dr Voja obećava, a za njim terciraju i Tadić, i onaj Super Mario u odelcu, već ceo dss, sps, radikali, ds, ma na biranje- horski i tako... i on poverovao. Pa najviši državnici obećavaju, pa još aj dodji u Beograd, džaba karta, džaba klopa, vidiš sveta malo, i eto. Dodati alkohol na sve to, rulju, atmosferu, dobije se strašna nesreća i neka zauvek nesrećna mama.
Drugo su 4 dečaka iz komšiluka. Dakle preselila sam se na periferiju, i ovde je druga slika sveta.  U nedelju veče, ta četiri dečaka svojih 14-15 godina utrčala su u moju

Sada će  neko misliti da cu nešto da kmečim nad svojim godinama ili sudbinom, a neću. Naprotiv. A  ako mojoj ćerki ovaj tekst padne u ruke, reći će: gospode bože, sad je počela da razvodi i online!!!! A nisam.


Dakle, ja sam 57-mo. Imam znači 51 godinu. Još (malo).  I  mislim da su ovo najbolje godine mog života. I to ne iz onog ciničnog razloga "svaka sledeća je sve gora" , nego stvarno. Nekako, sve sam završila a još sam mlada.  Bez panike, molim!! Šta god sad klinci (a čak i oni dva ili triput klinci od 47) mislili, moja generacija jeste mlada. Stvarno. I to zauvek, rekla bih (neskromno).

Mi smo rodjeni posle hipi pokreta, bar posle buma hipi pokreta.  Ja lično mislim da taj pokret nikad nije ni prestao da postoji,  nosimo indijske haljinice sa perlicama (udobne su, brate),  u svakom od nas čuči  po mrva te ideje, samo je krstimo drugim imenima (tipa: ekologija, zeleni, sloboda, ljubav..) kako god, al tu je.

Znate ono čuveno "što ja kažem&

Dakle to se mora pisati zajedno, tako se i izgovara od strane zvaničnika, ’naroda’ (u stvari rulje, prostaka, primitivaca i sl) i naravno tako se i piše po zgradama. Ne rekoh grafiti jer to i  nisu grafiti, grafiti podrazumevaju mrvu neke umetnosti  ako ne vizuelne ono bar  vrednosne, suštinske, a toga ovde definitivno nema. Nije da baš imam zelju da bistrim teoriju umetnosti, vrednost, cilj ili bilo šta tog tipa, al ono što je osnovno je to da ona, umetnost, treba cini da budemo za milimetar bolji, ili bar na sekund da osetimo  nešto lepo, a toga ovde definitivno nema.  Znači, parole tipa : ’drugarice glasaj’ ’razvijaj svoju samosvest’ i slično mogu biti bilo šta al nikako umetnost. To smo , znači apsolvirali...a ja se kao  malo pogubih u prevodu...
OK. Nedamo ga. I? Šta onda?? Daću sebi slobodu da pogadjam koji su im planovi. Naravno da tu ne mislim na navedenu rulju jer oni  jadni i nemaju planove i mislim da nemaju pojma ni šta ih snašlo al veruju vlasti ili kome već, a ta vlast kao im