B92 Blog

...pred nasiljem.

iz daleka, od srca i da se dugo godina ne vidimo:

FUCK YOU!

Ovaj blog je pisan na engloskom posto je nastao iz mejlova koje sam slala iz Kenije (a koji su na engleskom). Moje pisanje na engleskom je daleko od dobrog, ali mi je prevodjenje ovih iskustava islo jos gore :). Ako vam ne smetaju gramaticke greske, cudan style i konfuzne recenice s vremena na vreme, enjoy it :).

- zasto volis nauku?

- zasto bas Novi Zeland?

- zasto volontiranje?

- zasto ne zelis da imas svoje dete?

...

samo neka od njih...

kad mi ih postave, pokusavam da racionalisem, da analiziram moguce uzroke, da se setim prelomnih momenata koji su uticali...a odgovor je najcesce prost: ja tako osecam. a kako osecam je jedino kako umem da zivim. valjda. 

U životu  sam se, nažalost, susrela sa raznim primerima rasizma. Ovaj je, međutim, verovatno najbezazleniji a i nasmeje me, svaki put kad se setim...

Moj ujak (meni veoma drag :) je jedan emancipovan žitelj jednog malog mesta u istočnoj Srbiji, gde sam i ja odrasla. On je uvek imao razumevanje za moje crnoovčenje po familiji, koje se manifestovalo na razne načine ali sa primetnom progresijom u ozbiljnosti tokom godina. Počelo je, otprilike, nošenjem pocepanih farmerica i izjavama kako neću da se udajem, a završilo se (možda ;) odlaskom na Novi Zeland - sama i i dalje neudata. Ajde za ovu neudaju, imamo mi u familiji i razvođenih, pa se selo nije baš mnogo iznenadilo, ali da ćerka jedinih doktora u selu ide u pocepanim pantalonama, to je već niži udarac tradiciji i opštem shvatanju. Međutim, dok je to izazvalo tek čuđenje, odlazak samog ženskog stvorenja preko pola sveta je već izazvao ozbiljnu zabrinutost. Toliko ozbiljnu da je nešto moralo da se preduzme, pa je moja mama, kada je već bilo sigurno da

He...sada, kada nam je data mogućnost da se javno iskažemo, ostaje samo ključno pitanje: imamo li zaista šta da kažemo?...

 wellcome

Milena