Cudno zar ne? 

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=06&dd=05&nav_category=78&nav_id=364413

Od jutros mi sve ide na zivce. Od jutarnjeg opetsisesinocvratilakasno pogleda moje mame do prevrnutih bubasvaba ispred kancelarije. A jos kad pogledam na kalendar i vidim da je vec 1.06 kosa mi se dize na glavi.

U stvari, ovo je verovatno onaj dan kad vam se sve skupi, sve sto mi inace smeta svaki dan danas je dostiglo kulminaciju. A to je sve pocelo od sinoc pre mog "izlaska" kad mi je mama rekla da se ne vracam kasno kuci jer sutra radim. Zaboga! Pa mislia sam da sam to prevazisla jos u srednjoj skoli, a ne da se opet vracam na tu pricu nakon zavrsenog fakulteta, mastera u inostranstvu

Znate onaj osecaj kao da se sve desava mimo vas? Kao malo dete koje pokusava da udje u krug odraslih da bi neko obratio paznju na njega, a to mu nikako ne polazi za rukom. Ili jos bolje, kao pre, hmm sad vec dosta godina, kad sam bila u osnvnoj skoli pa oni "streberi" iz prvog reda sto uvek dizu ruku a uciteljica ih vise ni ne primecuje? U svakom slucaju, you got the point; upravo tako se osecam. Jedini je problem sto, nisama ne znam kako, sam postala deo tog kruga odraslih, sto nisam vise u osnovnoj skoli nego na poslu, sto vise cak nisam ni student, a opet se osecam iskljuceno iz svega. Kao