Priča je, u stvari, trebalo da počne nekako ovako:

               Da se odmah razumemo, to što ove godine grožđe nije obrano sa višnje nikako ne spada u slučajnosti. Sličan pokušaj je pre par godina imao za posledicu jednu polomljenu nogu i od tog doba se jedri, tamni grozdovi što vise sa loze koja se oslonila o sasvim staro i već gotovo mrtvo višnjevo drvo, držeći ga da ne padne i bodreći ga da s proleća zri rumeno na onih par još neosušenih grana, sasvim namerno i sa prilično neiskrene velikodušnosti prepuštaju čvorcima, osicama i ostalim pernatim i krilatim sladokuscima koji navraćaju u vinograd...

               Elem, vozim ja tako tog krhkog i majušnog fiću sva u grču, ni živa ni mrtva. Dlanovi se zacementirali uz volan zaleđeni stravom koja mi gamiže vrhovima prstiju. Džada uska, krivudava, prilično neodlučna po pitanju toga u kom smeru bi trebala da se opruži, pa se nekako migolji i strmeknjuje na sve strane po malo.

               1.

               Posmatra je krišom, tek krajičkom oka, dok ova lagano korača kroz čekaonicu, nogu pred nogu, sitno i tiho, a opet, tako pravog držanja da ne može da skine pogled sa nje. Majušna je, sa licem premreženim sitnim, mnogobrojnim borama koje neporecivo govore o tome da je iza nje već veoma dug i ispunjen život. Mirna elegancija finog crnog šeširića na njenoj glavi nenametljivo je podvučena tričetvrt zimskom jaknom i udobnim cipelama za štrapac.

               Dakle, na posletku, ispostavilo se da je problem mnogo kompleksniji nego što sam očekivala i da, ma sa koje strane pokušala da ga sagledam, nikako nisam dobijala jasnu i preciznu sliku, a umesto odgovora koje sam tražila, javljala su se sve nova i nova pitanja, da ne pominjem i sasvim neumesno pojavljivanje nedoumica i inih raznoraznih začkoljica koje mi, treba li to posebno naglasiti, ni malo nisu pomagale u mom naumu da stvari raščivijam i postavim ih na pravo mesto.

               - Šta radiš?

               - Ništa.

               - Kako ništa?

               - A ti baš hoćeš da znaš?

               - Pa zato te i pitam...

                O, da. Svoje pismo sam, kao što je red, napisala, potpisala, presavila i stavila u koverat, običan beli, pošto mi nešto doš'o blam da u ovim godinama koverte pravim od šarenih stranica časopisa k'o što sam nekad uobičajavala. Isti sam zalepila podrazumevajućim metodom lizanja ( koji princip je primenjen i na markicu ), nakon čega sam glocnula jednu breskvu, malo zreliju, da ubijem gadan ukus u ustima. Potom oprala ruke, obrisala ih, uzela plajvaz i uredno u desnom donjem kvadrantu ispisala adresu:

               ,, Mravi su čudna stvorenja, možda čak i vilenjaci...'' ( ,,Akinosukeov san'' - Lafkadio Kern, zbirka ,,Strašne priče'' )

               Paaaa, sad... Jasno je napisala: ,, naslov treba tako ma kako tebi to izgledalo ''. Poznajete je, i njenu čuvenu terijersku narav. Šta mi je drugo preostalo do da poslušam zilikaku ( ovo nije link )?

               U početku beše reč.
               Ma, ne! To nije početak ove njene priče, mada je neverovatno koliko je oslikava u samoj njenoj suštini.
               Ali, da ne trči pred rudu, već da krene redom.

                 Ovo što sledi je rezultat jedne lepe zaigranosti provučene kroz komentare na jednom mom postu od pre godinu i nešto jače. Učinilo mi se da je vredno toga da se nađe kao zasebna celina.

                 ON je kuksigameni, a ja sam ONA.

Napomena 1: Kukusigameni se neće pojavljivati kao komentator. Volela bih da je drugačije...

Napomena 2: Naravno, dobila sam njegovo odobrenje da objavim ovaj naš rad u četiri ruke.

Napomena 3. Samo za kolegu niccolo(a): uprkos obećavajućem naslovu, ne, ne delim šampite onima koji svrate.