Ovo što sledi je rezultat jedne lepe zaigranosti provučene kroz komentare na jednom mom postu od pre godinu i nešto jače. Učinilo mi se da je vredno toga da se nađe kao zasebna celina.

                 ON je kuksigameni, a ja sam ONA.

Napomena 1: Kukusigameni se neće pojavljivati kao komentator. Volela bih da je drugačije...

Napomena 2: Naravno, dobila sam njegovo odobrenje da objavim ovaj naš rad u četiri ruke.

Napomena 3. Samo za kolegu niccolo(a): uprkos obećavajućem naslovu, ne, ne delim šampite onima koji svrate.

               Vest je udara direktno u pleksus. Presamićuje se iznutra poput boksera koji je spuštenog garda primio mučki udarac ispod pojasa. Prva pomisao, prva želja joj je da se istog trenutka zatvori u svoju unutrašnju sobu, da zalupi vrata za sobom, da ih zaključa, zakatanči, da navali na njih sve najkabastije delove svoje krhke samoodbrane i da se tamo sklupča u mraku sopstvenog očaja i da krene da zavija bezglasno i neutešno na one fluorescentne zvezde od plastike koje se tako neprimereno hrane svetlošću sijalice.

               Maločas sam dobila sledeću poruku od Bojane Mirosavljević, hrabre mame male Zoje i predsednice Udruženja gradjana za borbu protiv retkih bolesti kod dece ,,Život'':

               ,,Javili su mi iz RFZO da je komisija odobrila hranu, ali samo za Batenovu bolest. Mi zahtevamo da podkomisija opet zaseda i da odobri za svu decu kojoj je to neophodno, bez obzira što NASA deca imaju Batenovu bolest. Pristali su i sledece nedelje će doneti konačnu odluku.''

               1.

               - Izvinite me, večeras žurim. Imam bolesnu žabu kod kuće. - kaže i počinje da sređuje sitnice na svom radnom stolu.
               - Bolesnu žabu? - pita on.
               - Da. - Ona potvrđuje, po malo rasejana i sa mislima već daleko od ove prostorije u kojoj se razgovor odvija.

 Gost autor Kleinemutter

Poštovani,