E, moram svašta nešto da vam kažem. ( Ne umem da ćutim, pa to ti je. )
               Elem, ljudi moji, što ja ne volim kada se unjanjavim i raspekmezim, a bez ikakvog pravog povoda i razloga.
               Htedoh vam reći da mrzim kada me to spopadne, ali sam se predomislila. Ipak je ne voleti daleko primereniji opis. O mržnji ne volim ni da razmišljam, a da je praktikujem u bilo kom smislu mi ne pada ni na pamet. Dakle, ne volim.

               Moj Deja je, kako moja mama uporno tvrdi, umeo često da izgovori rečenicu:

               - Saća je najgori čovek na svetu.

               Nemam razloga da joj ne verujem, jer su u porodici ostale da kruže neke priče da je umeo da bude prilično nestrpljiv i da besno pobaca sav svoj alat kada mu neki posao ne bi polazio za rukom.

               Na trenutak ne zna šta da kaže. Gleda tu nepoznatu stvar, sivkastu i ubledelu, koja tek što se izmigoljila iz krutih belih povoja i sad joj zgrčena i gotovo dirljivo bespomoćna leži u krilu, i užurbano mozga...

               U stvari, već dugo imam na umu da napišem par pričica o dobrim ljudima koje sam sretala silom (ne)prilika, primorana da šetkam po raznoraznim čekaonicama i ordinacijama. Nakupilo se tu podosta materijala, ali nikako da privolim sebe da sednem i uobličim ta iskustva u nešto što bi bilo čitljivo. Sve se nešto femkam, pa kao, ne umem, pa kao ne znam kako bih... A zapravo sve vreme grešim dušu o ljude o kojima je vredno pričati, jer rade svoj posao pošteno, profesionalno i čak, na momente, i daleko bolje i humanije nego što im to stroga pravila profesije određuju.
               Na žalost, i ovog puta ću tu temu zaobići.

               Priča je, u stvari, trebalo da počne nekako ovako:

               Da se odmah razumemo, to što ove godine grožđe nije obrano sa višnje nikako ne spada u slučajnosti. Sličan pokušaj je pre par godina imao za posledicu jednu polomljenu nogu i od tog doba se jedri, tamni grozdovi što vise sa loze koja se oslonila o sasvim staro i već gotovo mrtvo višnjevo drvo, držeći ga da ne padne i bodreći ga da s proleća zri rumeno na onih par još neosušenih grana, sasvim namerno i sa prilično neiskrene velikodušnosti prepuštaju čvorcima, osicama i ostalim pernatim i krilatim sladokuscima koji navraćaju u vinograd...

               Vest je udara direktno u pleksus. Presamićuje se iznutra poput boksera koji je spuštenog garda primio mučki udarac ispod pojasa. Prva pomisao, prva želja joj je da se istog trenutka zatvori u svoju unutrašnju sobu, da zalupi vrata za sobom, da ih zaključa, zakatanči, da navali na njih sve najkabastije delove svoje krhke samoodbrane i da se tamo sklupča u mraku sopstvenog očaja i da krene da zavija bezglasno i neutešno na one fluorescentne zvezde od plastike koje se tako neprimereno hrane svetlošću sijalice.

          1.
          Strah

               Plivamo sasvim, sasvim opušteno u susret horizontu čiju nedohvatljivost ama baš ništa ne narušava: plavo i smaragdnozeleno dole, plavo i prozirno gore. Između naši lagani pokreti i neobavezno čavrljanje o još neobaveznijim stvarima koje je sasvim lako prenebregnuti, a još lakše posve zaturiti u sećanju bez i malo žalosti ili nelagode.

               Idemo dalje. Mala Mama  me je zamolila da objavim ovaj njen post, što ja sa zadovoljstvom i činim, u iskrenoj nadi da će to pomoći da problemi počnu da se rešavaju. 

              Prva se rodila Vera. Bila je slabašno, bolešljivo dete, oko koga su svi treperili gotovo ne dišući, koje su svi pazili i čuvali kao malo vode na dlanu.

               Gospodin Nešto je u poslednje vreme često bivao vidno deprimiran. Kako i ne bi? Postao je lopov. I to ne bilo kakav, od onih banalnih što bunare po džepovima u gradskom prevozu ili mažnjavaju po samoposlugama znanim kao supermarketi, već sasvim poseban i stoga lako uočljiv ( barem se njemu tako činilo ).