Četr'ipe'šes'... Buuum!!!
               A obećala sam sebi čvrsto, najčvršće, neopozivo, da ću da ćutim, da neću da lajem, da ću da se klonim nezgodnih tema i sučeljavanja stavova i isterivanja maka na konac i nadgornjavanja i prepucavanja i obrazlaganja i sve te blogoekvilibristike i da ću mirno da sedim u svom ćošetu i da se bavim malim stvarima kojima i treba da se bavi jedna dokona domaćica, sa sve heklanjem i sitnim vezom pride.
               Međutim, lepo, ne mogu. Ne da mi đavo mira. Sve hoću... Neću...
               Ma, hoću...
               Hoću.
               Moram!

                                                                     ili

                                         UZALUDNO I BESKORISNO PAMETOVANJE

               Da se odmah razumemo. Ne volim motivacione skupove, ježim se na , ,popravi se sam'' priručnike, kosa mi se diže na glavi od Dragih Saveta, odavno sam digla ruke od svakodnevnog čitanja horoskopa, ne pamtim kada sam poslednji put prevrnula šoljicu sa socom od kafe e da bi mi neko osmotrio sudbinu, nerviraju me kvaziiscelitelji duša koji znaju laka rešenja za teške probleme, iritiraju me muzike za relaksaciju sa dozivanjem kitova, muka mi je od nasmejanih prodavaca svih nadripsiholoških magli i izmaglica, ne padam na jeftinu propagandu majstora za redekoraciju tuđih života...

               Ali, prosto nisam mogla da odolim...

               Uzaman se gospa Mira trudila da živi u skladu sa svojim imenom. Takvo štogod joj nikako nije polazilo za rukom, ma koliko pokušavala, a Bog i duša, trudila se zbilja od sveg srca. Dokle god joj je pamćenje dosezalo, večito su je proganjali nekakvi neodređeni nemiri: sačekivali je iza ćoška, provirivali iz prikrajka, zaskakali iznebuha niotkuda i najčešće ničim izazvani, skrivali joj se ispod jastuka umršeni u njene dobroćudne i blago naivne sanjarije, kuckali na prozor nestrpljivim prstima pretvarajući se da su kapi kiše, saplitali je, začikavali, provocirali, zbunjivali...

               Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad?

                                      (Rečnik reči i izraza ili umete li da prevodite sa bebećeg)

 ( Rečnik će biti apdejtovan kako budu pristizali novi prilozi. ) 

Abuka - jabuka

Agodo - jagoda

Ajdomon - aerodrom

                                                              1.

               Primećuje sve češće kako se neprestano vrti u krug. Kao mače koje juri svoj sopstveni rep, ali bez tog zadovoljstva i razigranosti. Više nekako sa osećajem da je upregnuta u dolap, da je zarobljena u nekoj iščašeno mrzovoljnoj orbiti koju ni jedna sila nije u stanju da promeni niti izmesti niti zaustavi, da je vodenični kamen koji se okreće u prazno, bez prave svrhe i smisla, ali dosledno i uporno i nemoćno...
               Oseća se kao vetrenjača poludela od pogrešnih vetrova, kao izduvana guma primorana da se i dalje kotrlja na pokrivljenoj felni, kao kazaljka na satu koju niko nije pitao da li želi da odustane, da se predomisli, da barem na izvesno vreme promeni smer...

               Onomad sam čitala neke eseje Crnjanskog. Između ostalog, naletela sam i na jedan u kome govori o kineskoj i japanskoj poeziji koju je prevodio. Ono što je meni bilo posebno zanimljivo je da je kratke forme ( haiku i slično ) nazivao pesmicama. To mi je delovalo nekako omalovažavajuće, pežorativno, a taj utisak mi je ostao i nakon čitanja, mada sam na nekom racionalnom nivou sasvim sigurna da mu to nije bila namera.
              Kakogod, javio mi se poriv da se nakon decenija pauze ponovo okušam u stihoklepaniju.
             Ovo je rezultat mojih noćnih kuckanja na mobilnom telefonu, kada su me istovremeno pohodile nesanica i kakva-takva inspiracija.

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

               Pre nekoliko dana, dok sam lutala bespućima interneta, iskočio mi je članak Nacionalne geografije Srbija o jednom nadasve..., pa, da se blago izrazim, jezivom ostrvu nadomak Meksika. Da ga sad ne prepričavam, ko je zainteresovan za detalje neka otvori priloženi link ( https://www.nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/6605-hiljade-pari-plasticnih-ociju-motre-na-meksicko-ostrvo.html / Žao mi je što nisam u mogućnosti da link postavim kako spada jer mi je karikica namrtvo mrtva - ne reaguje ni na kakve podsticaje./ ) i sam se uveri da baš i ne preterujem u iznesenoj tvrdnji. Za one koji su neskloni zavirivanju u linkove, dovoljno će biti da kažem da me je podstakao na intenzivno razmišljanje o lutkama, dodatno osokoljeno opetovanim nesanicama zbog promene vremena, prestupne godine, mojih uobičajenih nemira i već ko li će ga znati čega. I tako, evo me gde svoje reminiscencije velikodušno ;) delim sa vama.

                  Zadovoljstvo mi je da ugostim našu blogokoleginicu Kristinu, neumornog borca protiv najrazličitijih problema u našem društvu.

                 Skorašnji protesti radnika Zastave, ups, Fijata, prošli bi za mene nezapaženo da se slučajno tata nije obreo na Novom Beogradu i zapao u gužvu. Tako sam saznala da su došli do Beograda.

                Nekako sam se sa početkom leta već navikla na te proteste malinara, čeličane Smederevo u nekim sekvencama i naravno fabrike za automobile u Kragujevcu.