ILI
                              O NEDOSLEDNOSTI VREMENA

               Nešto svakako nije bilo u redu sa njenom percepcijom proticanja vremena. I sada, kada je na tenane sa svih strana uspela da osmotri sva ta dešavanja koja su je u najmanju ruku zbunila, a na trenutke i prenerazila, i dalje nije bila sigurna šta da misli i koji bi se zaključci iz svega mogli izvući. Ono što je sigurno je da nije niotkud uspela da iščeprka bilo kakvo objašnjenje koje bi je zadovoljilo i postavilo stvari na svoje mesto na njoj prihvatljiv način.

               Drago mi je što mogu da ustupim prostor svojoj gošći Kleinemutter.

               Moje dete je dete sa posebnim potrebama ili dete sa invaliditetom 100% ili hendikepirano dete ili kako god već zovu ovakvu decu, ali moje dete je jedno toplo dete, koje se raduje životu, koje uživa u sadržajima u kojem uživaju i druga tipična deca. Moje dete je moja srećica !

               Moj Deja je, kako moja mama uporno tvrdi, umeo često da izgovori rečenicu:

               - Saća je najgori čovek na svetu.

               Nemam razloga da joj ne verujem, jer su u porodici ostale da kruže neke priče da je umeo da bude prilično nestrpljiv i da besno pobaca sav svoj alat kada mu neki posao ne bi polazio za rukom.

                - Dečaci ne plaču. - slušala je.
               ( - Zašto samo dečaci? - pitala se. )
               - Jaki ne plaču.
               - Sramota je plakati.
               - Nije lepo.
               - Daj, opet cmizdriš?

               Četr'ipe'šes'... Buuum!!!
               A obećala sam sebi čvrsto, najčvršće, neopozivo, da ću da ćutim, da neću da lajem, da ću da se klonim nezgodnih tema i sučeljavanja stavova i isterivanja maka na konac i nadgornjavanja i prepucavanja i obrazlaganja i sve te blogoekvilibristike i da ću mirno da sedim u svom ćošetu i da se bavim malim stvarima kojima i treba da se bavi jedna dokona domaćica, sa sve heklanjem i sitnim vezom pride.
               Međutim, lepo, ne mogu. Ne da mi đavo mira. Sve hoću... Neću...
               Ma, hoću...
               Hoću.
               Moram!

               - Uuuuuh!
               - Šta ti je?
               - Ma, ništa...
               - Kako ništa?
               - Lepo.

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

                Zadovoljstvo mi je što je Kaolavanda došla u moje blogodvorište da se igra. Pa... prijatno!

               I gde baš sad da se zagubi? Stvar je hitna, da hitnija ne može biti, a nje nema ni od korova. Zna da je koliko juče, nedavno, pre nekoliko dana, skoro, nije baš sasvim sigurna kada tačno, bila zadenuta sa ostalim iglama u malo kinesko jastuče od svile sa sićušnim lutkama koje su posedale u krug oko njega u svojim pastelnim odelcima i igraju se duboke meditacije ispod svojih perčina, a sad je nema.

               - Crtaš?
               - Mhmmm...
               - Umeš?
               - Mmmm... da.