B92 Blog

У целокупној ситуацији која је одвијала око смрти и сахране Патријарха Павла у јавности смо више пута имали прилике да чујемо коментаре да се посреди догађа својеврсна клерикализација друштва, те да Црква има много већи утицај на друштвено политичка догађања у земљи него што би то требао да буде случај а што битно нарушава секуларни карактер наше земље.

Чују се гласови који коментаришу садашњу ситуацију као почетак теократије и наметања црквене власти политичком државном врху. Имајући у виду овакве реакције може се доћи до закључка да појединци који постављају оваква питања олако прелазе преко историјског значаја којег СПЦ има за наше друштво али и својеврсне историјске голготе коју је СПЦ вековима преживљавала како би данас добила заслужено место којој јој без сумње и припада.

Још од времена након Велике сеобе Срба среди

Na današnji dan širom sveta proslavlja se Dan Reformacije. 31. Oktobra 1517. godine Martin Luter zakucao je svojih čuvenih 95. Teza na vrata crkve u Vitembergu. Ovaj događaj pokrenuće niz drugih događaja koje će kasnije usloviti stvaranje Protestanske crkve i period Reformacije.

Ukratko bih se osvrnuo na neke istorijske činjenice koje su prethodile ovom događaju. Pored simonije - prodavanja činova u crkvenoj hijerarhiji, jedan od niza stvari koje su pogađale tadašnju Rimokatoličku crkvu bila je prodaja oproštajnica. "Indulgencije" ili oproštajnice su bili dokumenti koje je Rimokatilička Crkva u 16. veku radi otkupa greha prodavala narodu. Da budem precizniji, oproštajnicom su se mogle otkupiti godine koje upokojena duša treba provesti u čistilištu, mestu u kojem se prema Rimokatoličkoj soteriologiji (nauci o spasenju) čovek iskljupljava za grehe koje za koje se nije pokajao u toku ovozemaljskog života.

Najnovija odluka Vatikana da u svoje okrilje prihvati oženjene sveštenike koji pripadaju Anglikanskoj crkvi izazvala je u svetu različite reakcije. Odluka je do Rovana Vilijamsa, nadbiskupa Kanterberijskog, duhovnog poglavara Anglikanske crkve, došla kao iznenađenje budući da je dobio samo nekoliko nedelja, pre konferencije za štampu.

Sudeći po izjavi kardinala Viliama Levade, prefekta Kongregacije za doktrinu vere RKC, Anglikanski sveštenici će biti u mogućnosti da uđu u puno duhovno zajedništvo sa Rimokatoličkom crkvom, zadržavajući pritom jedinstvenost anglikanskog bogoslužbenog rituala.

Nije iznenađujuće što je Vatikan doneo ovakvu odluku budući da je dobro poznato da u Anglikanskoj crkvi već duže vreme traju sukobi liberalne i konzervativne struje koja prete da dove

Свакоме је јасно да недавни напади на стране држављане чији је крвави епилог трагична смрт француског држављанина Бриса Татона нису ефемерна појава нити било какав стихијски насилнички импулс. Напротив, у питању је прилично сложен процес оболелости друштва у коме су симптоми све очигледнији и јачају до те мере да паралишу и доводе систем до момента дисфункциолности. У питању је нажалост ендемична појава, у којем је насиље постало попут неког националног бренда који на тај начин свакодневно уткива слово срама на већ увелико нарушени углед наше земље.

Драги читатељи Блога Б92, са задовољством могу да најавим да ће се у организацији Центра за емпиријска истраживања религије и Дома омладине, 8 октобра у трибинској сали ДОБ-а, са почетком од 12 часова одржати једнодневна конференција са темом:

Проблем будућности: Идеја вечне наде у религијама

На почетку новог миленијума проблематизује се питање будућности, апокалиптичких сценарија и религије као поља непрекидног промишљања о улози и месту појединца у добу перманентних превирања, запитаности и искушења. Из перспективе религиолошких и теолошких премиса, будућност, и нада, која је с њом у вези, представљају темељ верског очекивања новог доба које почиње у апсолутној садашњости и простире се до у Вечно.

Учесници:

Проф. др Богољуб Шијаковић, министар вера, Православни богословски факултет Универзитета у Бг
академик Владета Јеротић, САНУ
Проф. др Ђуро Шушњић, Филозофски факултет, Београд
Проф. др Зорица Кубурић, Филозофски факултет, Нови Сад
Проф. др

Преносим један текст чији је аутор мој пријатељ и колега, асистент на Богословском факултету СПЦ  - Мр Дарко Ђого.

Извор: Нова српска политичка мисаo

У свијести свих оних грађана Србије (и Срба ван ње) који прихватају познату подјелу на "прву" и "другу" Србију, ова подјела инволвира, између осталих друштвених, идеолошких и (дневно)политичких параметара, и једно замишљено правило по ком су припадници "прве" Србије углавном традиционални православни вјерници (евентуално, и вјерници других традиционалних вјерских заједница на тлу Србије), док су припадници "друге Србије" превасходно самопрокламовани атеисти, агностици или милитантни атеисти. Наравно, као и у свим другим случајевима, и овдје важи правило да се перцепција разликује од аутоперцепције, тако да "традиционални православни вјерник" у очима другосрбијанаца углавном доживљава метаморфозу у задриглог балканског примитивца неолитске магијске религиозности, насупрот кога стоји еманциповани мислећи субјект, ослобођен свих предрасуда, па и религијских празновјерица. Наравно, овај мислећи субјект је у очима првосрбијанаца углавном изједначен са апокалиптичким ликовима апостатичког карактера, а њихово еманциповање са празноћом new age-a који се, оног момента када су "водолије" дошле до управних одбора, брокерских кућа и директорских столица, брзо испразнио од било какве религијске садржине.

Предлози за реформу државне популационе политике Хришћанских демократа Србије

Појединац није почео да живи све док бригу за своје личне интересе не замени колективном одговорношћу за човечанство.
Мартин Лутер Кинг

Колективна духовна атрофија, морална криза, конзументски менталитет друштва, миграције младих услед неповољне материјалне ситуације и неефикасна социјална политика владајуће елите убрзавају процес депопулације. Поражавајућа статистика наталитета у Србији не оставља много места оптимизму и даје прилично суморну слику ситуације у којој се као народ налазимо.

О крање забрињавајућем стању сведочи чињеница да у Србији сваке године нестане град величине 30000 становника а изврши се пет пута више насилних прекида трудноће. Министарство за социјалну политику утврдило је да је током претходне године у Србији рођено 30.000 мање беба него што је потребно за просту репродуктивну замену становништва. Предвиђа се, да ће се, уколико се оваква динамика настави, број становника Србије за четрдесет година смањити за чак једну петину. Нажалост, Србија по много чему заостаје за Европом па и по наталитету, будући да се по броју рођене деце налази на последњем месту.

Ne postoji jednostavan način da se objasni tema koja sledi, prosto iz razloga što je i sama vrlo delikatna i kontraverzna. Između krajnje liberalnih sa jedne i izrazito konzervativnih stavova sa druge strane, teško je biti medijator i pokušati pomiriti suprostavljene stavove, kada je u pitanju odnos homoseksualnosti i hrišćanstva. Zato će nekima ovaj tekst zvučati veoma liberalno, dok će drugi u njemu videti odraz konzervativizma.

Smatram da ovaj tekst može poslužiti kao uvod u širu javnu raspravu u kojoj bi se razgovaralo o odnosu hrišćanstva prema homoseksualnosti. Uveren sam da se u našem društvu ovakvo pitanje treba dublje analizirati uzimajući u obzir i uvažavajući različite stavove i mišljenja.

Pred vama je jedan kraći tekst kojeg sam napisao pre više od godinu dana. Nikada ga nisam objavio na ovom blogu. Iako sam u svojim tekstovima i sam nekoliko puta kritikovao kontraverznu ličnost Sv. Nikolaja Velimirovića, jedan dramski pamflet mi je ukazao na potrebu da napišem nekoliko reči u nešto drugačijem kontekstu. Svima su dobro poznati moji stavovi sa kojima sam pokušavao da ukažem na kritičku uravnoteženost, poštovanje sagovornika u cilju produktivnosti dijaloga. Odlomkom koji sledi želim da ukažem na potrebu da kritičko mišljenje uvek moramo izražavati nepristrasno i uravnoteženo.

Kritička uravnoteženost i sposobnost da se na odgovarajući način iskaže revolt prema radikalizaciji i eskalaciji ektremističkih elemenata u agoniji naše svakodnevnice koja je krasila našeg proslavljenog dramskog pisca Biljanu Srbljanović kao da je prerasla je u svojevrsnu averziju i duboku omraženost u njenom dramskom pamfletu "Pad".

Ličnost Sv. Nikolaja utelovljena u li

Toplo nedeljno popodne možda i nije najbolje vreme za metafizičke i filozosko teološke refleksije, ipak, za one koje ga žele provesti u svojem malom ali klimatizovanom delu svemira, eto nekoliko reči od mene...

Pesimizam poimanja ljudske egzistencije dobija svoju kategoričnu formulaciju i osnovu u filosofiji egzistencijalizma. Filosofi poput Edmunda Huserla, Martina Hajdegera, Karla Jaspersa i Sartra definisali su njegov filosofski okvir. Ako se zagledamo u ambis egzistencijalizma, postaje jasno da što naš pogled dublje dopire, sve više nestaje svetlosti i ostajemo nemi pred tamom neizvesnosti koja nas dole čeka. Ljudska egzistencija posmatrana unutar metafizike egzistencijalizma, nalazi se u istoj situaciji. Ona je tu, niko ne može poreći njeno postojanje, ali se ne može sa sigurnošću znati zašto je tu. Na smisao ljudske egzistencije, egzistencijalizam ne može dati adekvatan odgovor jer i sam nemo posmatra u tamu ambisa sopstvenog redukcionizma i materijalizma, ne ostaje mu mnogo prostora za pronalaženje odgovora na pitanje smisla. Zaključak koji je primoran da donese, ostaje tragičan kao i put kojim je došao do njega. Čovek ostaje usamljen, jedini svestan sopstvenog besmisla, nastavljajući da proživljava apsurd sopstvene egzistencije.