B92 Blog

Iz saoštenja NVO Centar za otvoreni dijalog, Novi Sad

Prethodnih dana mnogo se govorilo o povlačenju antidiksriminacionog zakona iz skupštinske procedure nakon pritiska tradicionalnih crkava i verskih zajednica na čelu sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Bilo je veoma mnogo rasprave u medijima o spornim članovima predloženog zakona, (18 i 21) kao i njihovih eventualnih implikacija kada zakon bude pravosnažan. Međutim, ono o čemu se u medijima nije posvetila dovoljna pažnja jeste jedna druga vrsta diskriminacije koja provejava u ovoj svojevrsnoj apologiji konzervativno-tradicionalnih vrednosti sa jedne strane i liberalnih sa druge.

O čemu se zapravo radi. U zvaničnom saopštenju kojeg su sastavile sve tradicionalne crkve i verske zajednice jedna od primedbi je da nadležni organi prilikom sastavljanja predloga zakona nisu o njemu konsultovali tradicionalne verske zajednice. Ono što izaziva čuđenje jeste činjenica da u celokupnoj javnosti niko nije primetio da je ovde došlo do svojevrsne duple diskriminacije i to tzv. malih verskih zajednica jer je dobro poznato da su u bliskoj prošlosti upravo one neretko bile predmet verskih diskriminacija, diskvalifikacija i etiketiranja.

Poštovani čitatelji bloga B92, prenosim vam moj tekst koji je objavljen u jučerašnjoj "Borbi"

Kuda ideš, Srbijo? Pitanje koje se nameće nakon svakodnevnih vesti, koje nam svedoče o sve većem porastu verbalnog i fizičkog nasilja među mladima u našem društvu.

Pre desetak dana centrom prestonice severne srpske pokrajine, bastiona multietničnosti i multikonfesionalnosti, gromoglasno su odzvanjale šovinističke parole koje su na taj način za kratko vreme centar grada pretvorile u uzavrelo grotlo mržnje i netrpeljivosti.

U svojevrsnoj kakofonoji uvreda, psovki i poziva na linč koji su bili usmereni protiv čelnika gradskih vlasti prednjačili su upravo naši mladi naraštaji, predvođeni vođama otačastvenog pokreta „Obraz". Parole poput: „Ubij, zakolji da Šiptar ne postoji", „Srbija Srbima, Šiptarima sekira", „Čanak ustaša", „Čanka pod nož", „Pajtiću, ustašo" i slične tome bile su samo neke, izvučene iz obimnog rečnika uvreda kojima se u ovakvim prilikama služe ti mladi „demonstranti".

U svom novom tekstu pod nazivom "Pajtić i vojvođanska pravoslavna crkva" svima dobro poznati politički analitičar Slobodan Antonić još jednom je otvoreno izrazio sumnje u predlog novog Statuta Vojvodine, ovaj put svojevrsnim "raskrinkavanjem" Pajtićevih subverzivnih namera u kojima on navodno želi da pored novog entičkog, stvori i novi verski entitet, "vojvođansku pravoslavnu crkvu".

U čemu se po Antonićevim tvrdnjama oslikavaju Pajtićeve "raskoličke" namere. Jedan od glavnih argumenata g. Antonića je gostovanje. g. Pajtića 12-tog februara u "Poligrafu", odnosno primedba g. Pajtića da nedavno saopštenje Sinoda SPC nije ujedno i stav celokupne SPC.

Da podsetimo, g. Pajtić je izrazio negodovanje zbog pritiska koje je napravila SPC na državne strukture zbog predloženog statuta, a stav da saopštenje Sinoda SPC ne odražava i stav celokupnog Svetog arhijerejskog sabora obrazložio je informacijama koje zahvajujući svojim rodbinskim i prijateljskim vezama kao sin pravoslavnog sveštenika ima među vojvođanskim arhijerejima.

Poštovani čitatelji bloga B92, prenosim vam intervju sa mojom malenkosti objavljen u dnevnim novinama Borba povodom reakcije SPC na donošenje statuta Vojvodine, pod naslovom: "Sinod se oglasio posle pritiska vojvođanskih arhijereja"

Izvor: Borba, 14.02.2009

1. Koji je, po Vama, razlog da SPC izadje sa jednim ovakvim
saopstenjem protiv statuta Vojvodine, 4 meseca nakon sto je bez
problema prosao u vojvodjanskom parlamentu?

Određena nagađanja koja u Vojvodini kruže, govore o tome da su arhijereji vojvođanskih eparhija napravili pritisak na Sinod SPC kako bi se on oglasio povodom pitanja Statuta Vojvodine. U tom slučaju je do ovakve reakcije Sinoda trebalo da dođe nekoliko meseci ranije da je na čelo Sinoda SPC došao drugi patrijarh, ali kako je situacija krenula drugim tokom, do zvanične reakcije došlo je znatno kasnije.

Novi Sad - Na zidovima Univerziteta u Novom Sadu, najverovatnije u noći između četvrtog i petog februara osvanule su šovinističke poruke. Poruke poput "Srbe na vrbe", "Srbi marš odavde", "Novi Sad - Novi Jasenovac", "Srbi pu....te ga", potpisane su sa Hrvatska mladež.

Na zidovima prestolnice severne srpske pokrajine takođe se mogu pročitati poruke slične konotacije, poruke poput "Srbe pod Dunav", "Srbi dođoši prođoši", "Srem hrvatskoj", dok se u delu Novog Sada koji je naseljen prevashodno mađarskim nacionalnom manjinom mogu naći grafiti za koje se predpostavlja da su delo ektremne grupacije poznatija kao 64 Županije.

NVO Centar za otvoreni dijalog iz Novog Sada apeluje na nadležne organe sprovedu neophodnu istragu kako bi se u budućnosti sprečile ovakve vandalističke pojave. U ovom trenutku veoma je važno ne donositi prerano zaključke i bilo koga optužovati i uzburkavati strasti, već bi nadležni organi trebali da se blagovr

Gde je hrišćanstvo danas? Nakon dve hiljade godina istorije koliko je ono zaista naučilo iz sopstvenih grešaka? Sudeći po vestima koje ovih dana stižu iz Rima moglo bi se reći da se epoha skandala nastavlja i iznova produbljuje u vrtlogu uzroka i posledica dela raznih klirika koji na ovaj ili onaj način zloupotrebljavaju svoj crkveni položaj i društveni status.

Papa Benedikt XVI je samo nekoliko dana nakon što je ukinuo ekskomunikaciju biskupa Ričarda Vilijamsona koji je poznat po tome što je otvoreno negirao holokaust po čijem je tumačenju, tokom II svetskog rata ubijeno je između 200.000 i 300.000 Jevreja i nijedan u gasnim komorama, unapredio u pomoćnog biskupa grada Linca, Gerharda Mariju Vagnera koji je od pre poznat po svojim izjavama u kojima je Cunami u Tajlandu i uragan Katrinu nazvao osvetom i izlivom Božjega gneva. Od ovakve besmislene izjave može biti gora ona od poznatog baptističkog propovednika Džerija Folvela u kojoj je za događaje 9. Septembra 2001. godine optužio sekularizovano američko društvo ili ona od katoličkog sveštenika Vjekoslava Lasića: "uvjeren sam da je poglavnik Ante Pavelić sada u raju i da zajedno s nevinom dječicom gleda Bogu u lice."

Поштовани читатељи Б92 блога. У склопу текстова о промоцији идеје хришћанске демократије преносим овде текст проф. Алана Карлсона под називом: Европа и хришћанско - демократски покрет - једина и будућа нада.

Извор: портал www.hriscanskedemokrate.org

Унапред се извињавам због неких словних грешака у тексту.

Августа 1992., у своме обраћању Националној Конвенцији Републиканске Партије, тадашњи председнички кандидат Пет Бјукенен је одушевио своје подржаватеље и шокирао прогресивне репбулкиканце када је рекао:

,,Мој пријатељи, ови избори су много више од тога шта ко добија. Они су питање тога ко смо ми... У нашој земљи се одиграва верски рат за душу Америка. То је културни рат, важан држави која ћемо једног дана постати као што је био и Хладни рат.'' [1]

Овај израз, ,,културни рат'', данас тако често помињан у политичким говори

Poštovani čitatelji bloga B92,

Epilog događaja o kojim sam pisao pre nekoliko dana, ukratko je prenela "Politika".

U članku je ispravljen naziv verske zajednice "Pentakostalska crkva" u "Pentakostalna crkva".

По свему судећи, проверени бранитељи нашег отачаштва поново ће се наћи на бедему одбране "србске" части и верског индетитета "србског" народа. Овај пут своју борбу за очување спрских вековних интереса усмериће против старог и провереног субверзивног елемента друштва, или како то разни "сектолози" још воле да кажу, рака на кожи једне нације - секти.

Непријатељски фактор ово пута биће припадници тзв. малих верских заједница, тачније, једне од љих, Пентакосталне цркве. О чему се ради. Хуманитарна организација "Хлеб живота" би сутра требало да у сарадњи са Удружењем бивших логораша из земаља бивше Југославије подели божићне пакетиће деци у просторијама ове верске заједнице.

Na nekoliko misli koje sam izložio u tekstu koji sledi inspirisala me je priča koju nam je preneo kolega autor Dragan Jakovljević.

Indolentnost, sebičnost, pohlepa predstavljaju samo neke od brojnih simptoma duševne obolelosti savremenog društva koje usled konzumentskog mentaliteta banalizuje ljudskost, vrši svojevrsnu inverziju pojmova i vrednosti u kome nedostatak empatije postaje svakodnevna pojava. Društvo nam je emotivno osakaćeno. Čovek jednostavno više nema vremena za drugoga već se konstantno okreće u krug unutar vrtloga sopstvenih interesa u kojem često ne bira sredstva kako bi postigao svoje sebične ciljeve. Savremeni čovek je tiranin na civilizovan i prihvatljiv način. On je smatra Berđajev: tiranin, ako ne u velikom, onda u malom, ako ne u državi ili na putevma svetske istorije onda svojoj porodici ili na svom radnom mestu. U njemu postoji večita tendencija ka despotizmu, vlašću, gospodarenjem i eksploatacijom. Ovakva tendencija se neizbežno transpondira na celokupno ljudsko društvo.