Pre deset dana jedna od aktuelnih vesti je bila da je g. Marti Ahtisari dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za mir, za kako je to navedeno „za njegovo značajno zalaganje u rešavanju internacionalnih konflikata širom sveta u poslednjih nekoliko decenija". Koliko je g. Ahrisari zaslužio ovu nagradu ili ne, ne želim da ulazim jer zapravo tema ovog posta nije dotični gospodin. Godinu dana unazad ista nagrada uručena je g. Al Goru zbog filma o globalnom otopljavanju. Međutim, tema ovog posta nije ni Al Gor veće jedna osoba koja je iste godine nominovana za ovu nagradu. Reč je o nedavno preminuloj gđi. Ireni Sendler koja je za vreme drugog svetskog rata spasila više od 2500 dece iz Varšavskog geta.

Piše:  mr Srđan Sremac

Gost bloga je moj prijatelj i kolega Srđan Sremac koji trenutno studira na postdiplomskim studijama u Amsterdamu.

"Kad su temelji uzljuljani što da učini pravednik?“  Ps. 11:3

Od početka ljudskog roda, od trenutka kada je čovek počeo samosvesno da razmišlja o sebi, on pokušava da se odredi, da zauzme stav o svetu, o životu, o svom mestu u univerzumu, o svojoj

Integritet, pravda, sabornost, moral, tradicija. Ovo nisu samo puke populističke fraze već reči koje moraju predstavljati budućnost srpskog političkog života i temeljne smernice svakog ko želi biti politički angažovan. Sasvim je jasno da je da je sadašnjom političkom scenom u Srbiji ovladao nemoral, korupcija, vlastiti interesi političkih elita i stranačkih oligarhija koji na plastičan način oslikavaju moralni i duhovni deficit onih koji su na sebe preuzeli odgovornost da upravljaju državom.

Poput neke dobro uigrane farse na našoj političkoj sceni već duže vreme se menjaju uloge i akteri ali scenario i epilog ostaju isti. Publika koja sve to posmatra iz atmosfere uzbuđenja i isčekivanja promena upada u stanje letargije, melanholije, ravnodušnosti, razočarenja i frustracije.

Преносим један текст чији је аутор мој пријатељ и колега, асистент на Богословском факултету СПЦ  - Мр Дарко Ђого.

Извор: Нова српска политичка мисаo

У свијести свих оних грађана Србије (и Срба ван ње) који прихватају познату подјелу на "прву" и "другу" Србију, ова подјела инволвира, између осталих друштвених, идеолошких и (дневно)политичких параметара, и једно замишљено правило по ком су припадници "прве" Србије углавном традиционални православни вјерници (евентуално, и вјерници других традиционалних вјерских заједница на тлу Србије), док су припадници "друге Србије" превасходно самопрокламовани атеисти, агностици или милитантни атеисти. Наравно, као и у свим другим случајевима, и овдје важи правило да се перцепција разликује од аутоперцепције, тако да "традиционални православни вјерник" у очима другосрбијанаца углавном доживљава метаморфозу у задриглог балканског примитивца неолитске магијске религиозности, насупрот кога стоји еманциповани мислећи субјект, ослобођен свих предрасуда, па и религијских празновјерица. Наравно, овај мислећи субјект је у очима првосрбијанаца углавном изједначен са апокалиптичким ликовима апостатичког карактера, а њихово еманциповање са празноћом new age-a који се, оног момента када су "водолије" дошле до управних одбора, брокерских кућа и директорских столица, брзо испразнио од било какве религијске садржине.

Najnovija odluka Vatikana da u svoje okrilje prihvati oženjene sveštenike koji pripadaju Anglikanskoj crkvi izazvala je u svetu različite reakcije. Odluka je do Rovana Vilijamsa, nadbiskupa Kanterberijskog, duhovnog poglavara Anglikanske crkve, došla kao iznenađenje budući da je dobio samo nekoliko nedelja, pre konferencije za štampu.

Sudeći po izjavi kardinala Viliama Levade, prefekta Kongregacije za doktrinu vere RKC, Anglikanski sveštenici

Rečiti Ciceron je davno rekao da je "najveća dužnost svojim najboljim snagama pomagati onima kojima je ta pomoć zaista potrebna". Ipak, iskrena želja da se pomogne drugome u nevolji ponekad zna da postane gorka pilula onome koji tu pomoć želi pružiti. Da "mržnja škodi zdravlju" kako jednom reče Dekart, uverio se nedavno naš državljanin Ivica Lovrić, koji je svoj boravak kod prijatelja u "Krešimirovom gradu" hteo da upriliči i jednim humanim činom, odazvavši se pozivu pozivu na davanje krvi zbog neštašice krvi u šibenskim bolnicama.

ili "Saniranje posledica umesto uklanjanja uzroka"

Već godinama unazad mogli smo biti svedoci raznih vrsta napada na male verske zajednice - protestanske provenijencije. Napadi su varirali od verbalnog nasilja pa sve do uništavanja imovine i verskih objekata koji pripadaju ovim verskim zajednicama. Radi podsećanja, navešću samo neke od njih i one koji su novijeg datuma, budući da je lista ovih incidenata veoma dugačka.

Ulazna vrata Adventističke crkve i staklena pregrada između ulaznog hola i crkvene sale provaljena su i razbijena u noći 20. januara 2002. godine. Prvog novembra 2005. nepoznati počinioci razbili su prozore na zgradi Adventističke crkve u Beogradu. U toku 2006. Godine U Kraljevu je bačen Molotovljev koktel na Evangelističku crkvu, kamenovana je zgrada Hrišćanske baptističke crkve u Novom Sadu, a katolička crkva "Svetog duha" u Novom Sadu je opljačkana. Možda jedan od najtežih incidenata se desio početkom 2007. godine kada je grupa nepoznatih počinilaca podmetnula požar u verskom objektu Hrišćanske adventističke crkve u mestu Stupar. Bezbroj puta, ulazna vrata Baptističke crkve u Novom Sadu a u kojoj pored ove verske zajednice bogosluženja vrše još i Evanđeoska ckva i Crkva Hrista Spasistelja i koja se nalazi samo 50 tak metara pore policijske stanice bila su demolirana i uništavana.

Mnoge partije desnog centra danas se nazivaju demohrišćanskim ili nose ovaj pridev u svom nazivu. Demohrišćanske stranke se u političkom spektru najčešće vezuju uz centar, ili pripadaju strankama desnog centra, kao što je to u slučaju Zapadne Evrope. Dobro je poznato da većina  hrišćansko-demokratskih partija pripadaju tzv. narodnjačkim strankama. Ipak, postavlja se pitanje, u kojoj meri su sve hrišćansko-demokratske partije zaista hrišćanske, odnosno, na koji način i koliko u svojim programima ove stranke promovišu ideje koje proističu iz hrišćanskog učenja? Da podsetim, osnovne ideje hrišćasko – socijalne misli i politike i ono što ovu ideju razikuje od drugih sistema jeste, hrišćanski pogled na čovekovo biće i njegovu ličnost koji počiva na svetopisamskoj paradigmi obraza Božijeg i neotuđivom dostojanstvu uključujući i ono nerođenog deteta. Zatim, tu su pitanja jednakosti, solidarnosti, supsidijarnosti, personalizma nasuprot individualizma, pitanja etike i bioetike. O tome sa već ranije pisao.

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia) 

(Kratak osvrt na osnovna pitanja kojima se bavi teološka antropologija)  

Kako na najbolji način rezimirati ono što predstavlja predmet vekovnog naučnog diskursa, centar svih filosofskih čuđenja i bogoslovskih rasprava, osnovu metafizike, početak i kraj svih pitanja. Ko je ljudsko biće i kuda ono ide? “Istinu o čoveku ne možemo iscrpsti nekim znanjem o njemu, to samo možemo da doživimo na osnovu našeg razmišljanja i delovanja. Čovek je u principu, više od onoga što je kadar da zna o sebi.“[1] Uistinu, mera svega nije čovek, kako je to svojevremeno tvrdila  klasična antička misao[2], jer uzimajući u obzir  teološko – antropološku refleksiju i teologiju uopšte, njegova spoznaja može biti potpuna tek u perspektivi eshatona.

Sagledavajući poreklo ljudskog bića u odnosu na teološku antropologiju, dolazimo do zaključka da je čovek mnogo više od karike u lancu evolutivnog poretka prirode, razumne životinje, biološkog egzemplara, kako ga moderna nauka po svojoj redukcionističkoj inerciji definiše, jer takav čovek bi apriorno bio lišen svoga višestrukog značaja i ontoloških dubina. U njegovom životu koji nije slika natprirodnoga tvorca , nego prirodne tvari, nemoguće je otkriti večni Logos. [3]