Sa jednog grafita provejava „smeh udružen s mudrošću": „Bog je mrtav" - u potpisu Niče. „Niče je mrtav" - u potpisu Bog."

Tekst na konto komentara g. Dušana Maljkovića u vezi sa mojim prethodnim tekstom.

Nihilizam u suštini predstavlja poricanje filosofije i poricanje bilo čega vrednog. U njegovom bespuću se relativizuje apsolutno i poriče se svaki smisao. U njegovoj ništavnosti sve je proizvoljno, slučajno, i bez značenja. „Ljudska bića su svesne mašine bez mogućnosti da utiču na svoju sudbinu ili da učine bilo šta značajno sa njom. Prema tome, ljudska bića su (u smislu vrednosti) mrtva." Zastupnici nihilizma svoj pogled na svet smatraju iskrenom borbom protiv praznoverja, predrasuda, navika i običaja čije se postojanje ne može opravdati razumom. Unutar te borbe nihilizam tako štedi jednostavnu, iskrenu veru, koja predstavlja psihološku nužnost osećanja ali se beskompromisno bori protiv hrišćanskog licemerja.

Nikada nisam smatrao da za događaje tokom devedesetih postoji kolektivna krivica, ali čvrsto verujem da mora postojati kolektivna odgovornost, a to je nešto što kao narod konstatno pokušavamo da izbegnemo. To je ona moralna i metafizička odgovornost o kojoj je Jaspers govorio neposredno nakon drugog svetskog rata, suočavajući se sa pogubnim posledicama višegodišnje vladavine ideologije nacinal-šovinizma.

Tekst je nastavak članka objavljenog ranije na ovom blogu i na portalu www.prometej.ba

Da se pred gledaocima nalazi mnogo više od zombie flicka govori nam i dramski

Gde je hrišćanstvo danas? Nakon dve hiljade godina istorije koliko je ono zaista naučilo iz sopstvenih grešaka? Sudeći po vestima koje ovih dana stižu iz Rima moglo bi se reći da se epoha skandala nastavlja i iznova produbljuje u vrtlogu uzroka i posledica dela raznih klirika koji na ovaj ili onaj način zloupotrebljavaju svoj crkveni položaj i društveni status.

Papa Benedikt XVI je samo nekoliko dana nakon što je ukinuo ekskomunikaciju biskupa Ričarda Vilijamsona koji je poznat po tome što je otvoreno negirao holokaust po čijem je tumačenju, tokom II svetskog rata ubijeno je između 200.000 i 300.000 Jevreja i nijedan u gasnim komorama, unapredio u pomoćnog biskupa grada Linca, Gerharda Mariju Vagnera koji je od pre poznat po svojim izjavama u kojima je Cunami u Tajlandu i uragan Katrinu nazvao osvetom i izlivom Božjega gneva. Od ovakve besmislene izjave može biti gora ona od poznatog baptističkog propovednika Džerija Folvela u kojoj je za događaje 9. Septembra 2001. godine optužio sekularizovano američko društvo ili ona od katoličkog sveštenika Vjekoslava Lasića: "uvjeren sam da je poglavnik Ante Pavelić sada u raju i da zajedno s nevinom dječicom gleda Bogu u lice."

Пред вама је једна трагикомична, наизглед безначајна прича, међутим која осликава још једну од низа подела Срба на Србе.

Причу Вам преноси гост блогер: Либконз

Toplo nedeljno popodne možda i nije najbolje vreme za metafizičke i filozosko teološke refleksije, ipak, za one koje ga žele provesti u svojem malom ali klimatizovanom delu svemira, eto nekoliko reči od mene...

Pesimizam poimanja ljudske egzistencije dobija svoju kategoričnu formulaciju i osnovu u filosofiji egzistencijalizma. Filosofi poput Edmunda Huserla, Martina Hajdegera, Karla Jaspersa i Sartra definisali su njegov filosofski okvir. Ako se zagledamo u ambis egzistencijalizma, postaje jasno da što naš pogled dublje dopire, sve više nestaje svetlosti i ostajemo nemi pred tamom neizvesnosti koja nas dole čeka. Ljudska egzistencija posmatrana unutar metafizike egzistencijalizma, nalazi se u istoj situaciji. Ona je tu, niko ne može poreći njeno postojanje, ali se ne može sa sigurnošću znati zašto je tu. Na smisao ljudske egzistencije, egzistencijalizam ne može dati adekvatan odgovor jer i sam nemo posmatra u tamu ambisa sopstvenog redukcionizma i materijalizma, ne ostaje mu mnogo prostora za pronalaženje odgovora na pitanje smisla. Zaključak koji je primoran da donese, ostaje tragičan kao i put kojim je došao do njega. Čovek ostaje usamljen, jedini svestan sopstvenog besmisla, nastavljajući da proživljava apsurd sopstvene egzistencije.

“Ubij, ubij, ubij Srbina”, bile su reči koje su se juče frenetično uzvikivale i ponavljale sa trga Bana Jelačića na kojem je sinoć održan koncert kontraverznog pevača Marka Perkovića – Tompsona. Jučerašnja oslobađajuća presuda za hrvatskog generala Rahima Ademija za zločine počinjene tokom rata u Medačkom džepu bila je dobar šlagvort za “slavlje” u kojem je sinoć u Hrvatskoj prestolnici učestvovalo više od 60000 ljudi, pretežno mlađe populacije.

Zanimljivo je bilo da su juče iz vrha gradske vlasti zabranili nošenje bilo kakve ikonografije pre 91. godine, bilo da je u pitanju boljševička ili nacistička – ustaška. Da li je gradonačelnik Zagreba, Milan Bandić, svesno ili nesvesno stavio znak jednakosti između bivše SFRJ i NDH ostaje nejasno, međutim jasno je da pojedini hrvatski političari tako nesumnjivo izjednačavaju one koji su se u drugom svetskom ratu borili za oslobađanje od nacističkog terora i one koji su taj teror predstavljali.

Autor teksta koji je pred vama je naša koleginica sa bloga, Marijana Janković, diplomirani istoričar.