Piše: Nikola Knežević (a.k.a metanoia)

        "Pa to je jedan sekund koji... ...u koji se čak ni ja ne znam, nisam svestan toga. Dakle to je jedan sekund, u kome čovek nema nikakvih emocija, ništa... toliko jedan čin jednostavan da... ...kao da ste sekirom otkinuli kokoški vrat. Kao da zgazite mrava. Kao da... ...neku životinju koja vas je napala šutnete nogom.“

Ovim rečima jedna osoba pokušava opisati svoja osećanja u trenutku kada je drugome oduzimala život. Odsustvo emocija, trivijalizovanje samog čina ubistva, relativizacija zločina, pokazuje odsustvo savesti i svake moralne odgovornosti. Bez skrupule, bez sažaljenja, bez straha i na koncu, bez pokajanja: „...moje lično ubeđenje je da je ono što smo uradili, uradili ispravno, i kada bi ponovo bilo potrebno, mislim da bi... uz neke male korekcije išao istim putem...“

Da li je zlo imanentno u ljudskoj prirodi ili je ono plod uzroka i posledica okolnosti koje nas u životu okružuju? Da li se čovek rađa kao ubica ili to postaje? Može li se okolnostima i ciljem opravdati zločin kao sredstvo i posledica postizanja tog cilja? Može li čovek potisnuti istinu i ponašati se kao da je nije ni bilo i nastaviti život, bez obzira na zlokobnu senku koja ga prati? Ako postavimo sebe u takvu situaciju, da li možemo sa sigurnošću reći kako bi mi postupili? Na kraju, može li društvo kojem ovakvi pojedinci pripadaju, ukoliko zaboravi na njih, biti sigurno da se istorija neće ponoviti? Sigurno da ne, jer onaj ko zaboravlja na svoju prošlost osuđen je da je ponovo preživljava.

Poštovani blogeri, kao što sam ranije obećao, izneću neke osnovne principe hrišćanske demokratije, političkog koncepta koji u našoj zemlji još nije zastupljen, bar ne u onoj meri u kojoj je zastupljen u zemljama Evrope i sveta. Verujem da će u budućnosti demohrišćanski pokret i u našoj zemlji postati respektabilan politički faktor.

Hrišćanska demokratija predstavlja ideju, pokret i deo istorijskog procesa. U svom dokumentu Encyclical Graves de Communi, papa Lav XIII definisao je ideju hrišćanske demokratije kao koncept rešavanja problema

Mnoge partije desnog centra danas se nazivaju demohrišćanskim ili nose ovaj pridev u svom nazivu. Demohrišćanske stranke se u političkom spektru najčešće vezuju uz centar, ili pripadaju strankama desnog centra, kao što je to u slučaju Zapadne Evrope. Dobro je poznato da većina  hrišćansko-demokratskih partija pripadaju tzv. narodnjačkim strankama. Ipak, postavlja se pitanje, u kojoj meri su sve hrišćansko-demokratske partije zaista hrišćanske, odnosno, na koji način i koliko u svojim programima ove stranke promovišu ideje koje proističu iz hrišćanskog učenja? Da podsetim, osnovne ideje hrišćasko – socijalne misli i politike i ono što ovu ideju razikuje od drugih sistema jeste, hrišćanski pogled na čovekovo biće i njegovu ličnost koji počiva na svetopisamskoj paradigmi obraza Božijeg i neotuđivom dostojanstvu uključujući i ono nerođenog deteta. Zatim, tu su pitanja jednakosti, solidarnosti, supsidijarnosti, personalizma nasuprot individualizma, pitanja etike i bioetike. O tome sa već ranije pisao.

Smatrao sam interesantnim i korisnim da u seriji tekstova sa čitateljima našeg bloga podelim nekoliko delova iz knjige dr Miroslava Volfa, „Isključenje i zagrljaj“ koja predstavlja teološko promišljanje identiteta, drugosti i pomirenja. Odlomak kojeg ovde prenosim na slikovit način opisuje način na koji se sistematski pripremaju uslovi za kreiranje etničkog konflikta i sukoba. Paralelizam sa situacijom koja je prethodila sukobu u bivšoj Jugoslaviji je očit, pa je samim tim značaj ovog odlomka i veći za sve naše čitatelje.

Miroslav Volf je profesor je teologije na univerzitetu Jejl i direktor je Jejl centra za veru i kulturu (Yale Center for Faith and Culture). Poznat je po radu na poljima sistematske teologije, etike, rešavanja konflikata i pomirenja. Studirao je na Evanđeoskom teološkom fakultetu u Osijeku, Fulerovom teološkom fakultetu (Fuller Theological Seminary) u Pasadeni, Kalifornija i doktorirao je na Univerzitetu u Tibingenu, Nemačka. Danas jedan od najpoznatijih teologa u svetu. Njegovu knjigu Exclusion and Embrace koja je prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Isključenje i zagrljaj“ američki časopis Christianity Today uvrstio je među 100. najboljih verskih knjiga 20. veka. Pre nekoliko godina održao je predavanje na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu.

Poštovani čitatelji bloga B92

Zadovoljstvo mi je da najavim tribinu koja će se održati u Domu omladine u Beogradu, 3.12.2008. godine sa početkom u 19. časova. Naziv tribine biće "Preduslovi za međucrkveni dijalog" a održaće se u organizaciji Centra za otvoreni dijalog i Instituta za međucrkveni i međureligijski dijalog iz Novog Sada.

Tema tribine će biti posvećena afirmaciji međucrkvenog dijaloga, odnosno preduslova koji su potrebni za postizanje i početak ovakvog dijaloga.

Na tribini će gostovati sledeći govornici:

Integritet, pravda, sabornost, moral, tradicija. Ovo nisu samo puke populističke fraze već reči koje moraju predstavljati budućnost srpskog političkog života i temeljne smernice svakog ko želi biti politički angažovan. Sasvim je jasno da je da je sadašnjom političkom scenom u Srbiji ovladao nemoral, korupcija, vlastiti interesi političkih elita i stranačkih oligarhija koji na plastičan način oslikavaju moralni i duhovni deficit onih koji su na sebe preuzeli odgovornost da upravljaju državom.

Poput neke dobro uigrane farse na našoj političkoj sceni već duže vreme se menjaju uloge i akteri ali scenario i epilog ostaju isti. Publika koja sve to posmatra iz atmosfere uzbuđenja i isčekivanja promena upada u stanje letargije, melanholije, ravnodušnosti, razočarenja i frustracije.

      Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

    Bio je to hladan decembarski dan, sada već davne 1970. godine. Formalni tok ceremonije ispred memorijala posvećenom žrtvama koje su pale tokom ustanka u Varšavskom getu 1943. godine prekinut je jednim gestom koji će ostati zapamćen do današnjih dana. Nemački kancelar Willy Brandt bio je u zvaničnoj poseti Narodnoj republici Poljskoj i u skladu sa protokolom obišao je memorijalni spomenik žrtvama nacističkog terora na mestu gde je nekada bio zloglasni Varšavski geto. Baš u momentu kada je postavljao venac, nemački kancelar učinio je nešto kranje neočekivano. Nakon što je ispred spomenika spustio venac, na zaprepaštenje velikog broja novinara, on je klekao pred isti i u tom položaju, ne ispuštajući zvuka, ostao nepomičan još jedno kratko vreme.

U subotu 14. Juna, na adresi Novosadskog puta br. 70 u Novom Sadu, svečano je postavljen kamen temeljac novoj zgradi Protestantskog Teološkog Fakulteta u Novom Sadu. Prilikom ove svečanosti prisutnima su se obratili dekan fakulteta prof. dr Dimitrije Popadić i nekoliko gostiju iz inostranstva. Radovi će početi u kasnu jesen, a prema predviđenom planu ceo kompleks će se sastojati iz nekoliko objekata koji će obuhvatiti, amfiteatre i učionice, biblioteku i čitaonicu, svečanu salu za konferencije, školski internat, kantinu, računarsku salu kao i ostale prostorije namenjene osoblju i radu fakulteta. U okviru fakulteta predviđeno osnivanje nekoliko centara, i tri instituta između ostalih Institut za međucrkveni i međureligijski dijalog.

Nikada nisam smatrao da za događaje tokom devedesetih postoji kolektivna krivica, ali čvrsto verujem da mora postojati kolektivna odgovornost, a to je nešto što kao narod konstatno pokušavamo da izbegnemo. To je ona moralna i metafizička odgovornost o kojoj je Jaspers govorio neposredno nakon drugog svetskog rata, suočavajući se sa pogubnim posledicama višegodišnje vladavine ideologije nacinal-šovinizma.

Dnevne novine Borba: 24.06.2009

Šokantni snimci u kojima učenik srednje škole verbalno i fizički zlostavlja svoju profesorku dok ostali učenici to nemo posmatraju još jednom su pokazali sa kakvim se teškoćama susreću naši prosvetni radnici ali bez sumnje i nivo kulturne svesti koje pojedini učenici donose iz svojih domova.

Zaprepašćujuće vesti slične sadržine već duže vreme stižu iz prosvetnih ustanova širom zemlje koje upućuju na veoma alarmatno stanje koje vlada među našim mladim naraštajima. Indikativno je da se ovde ne radi o nekom pukom sociopsihološkom epifenomenu već o svojevrsnoj epidemiji nasilja među mladima u kojem su u poslednje vreme sve češće žrtve upravo njihovi profesori i pedagozi.