Појединац није почео да живи све док бригу за своје личне интересе не замени колективном одговорношћу за човечанство.
Мартин Лутер Кинг

Колективна духовна атрофија, морална криза, конзументски менталитет друштва, миграције младих услед неповољне материјалне ситуације и неефикасна социјална политика владајуће елите убрзавају процес депопулације. Поражавајућа статистика наталитета у Србији не оставља много места оптимизму и даје прилично суморну слику ситуације у којој се као народ налазимо.

О крање забрињавајућем стању сведочи чињеница да у Србији сваке године нестане град величине 30000 становника а изврши се пет пута више насилних прекида трудноће. Министарство за социјалну политику утврдило је да је током претходне године у Србији рођено 30.000 мање беба него што је потребно за просту репродуктивну замену становништва. Предвиђа се, да ће се, уколико се оваква динамика настави, број становника Србије за четрдесет година смањити за чак једну петину. Нажалост, Србија по много чему заостаје за Европом па и по наталитету, будући да се по броју рођене деце налази на последњем месту.

Поштовани читатељи Б92 блога. У склопу текстова о промоцији идеје хришћанске демократије преносим овде текст проф. Алана Карлсона под називом: Европа и хришћанско - демократски покрет - једина и будућа нада.

Извор: портал www.hriscanskedemokrate.org

Унапред се извињавам због неких

Na nekoliko misli koje sam izložio u tekstu koji sledi inspirisala me je priča koju nam je preneo kolega autor Dragan Jakovljević.

Indolentnost, sebičnost, pohlepa predstavljaju samo neke od brojnih simptoma duševne obolelosti savremenog društva koje usled konzumentskog mentaliteta banalizuje ljudskost, vrši svojevrsnu inverziju pojmova i vrednosti u kome nedostatak empatije postaje svakodnevna pojava. Društvo nam je emotivno osakaćeno. Čovek jednostavno više nema vremena za drugoga već se konstantno okreće u krug unutar vrtloga sopstvenih interesa u kojem često ne bira sredstva kako bi postigao svoje sebične ciljeve. Savremeni čovek je tiranin na civilizovan i prihvatljiv način. On je smatra Berđajev: tiranin, ako ne u velikom, onda u malom, ako ne u državi ili na putevma svetske istorije onda svojoj porodici ili na svom radnom mestu. U njemu postoji večita tendencija ka despotizmu, vlašću, gospodarenjem i eksploatacijom. Ovakva tendencija se neizbežno transpondira na celokupno ljudsko društvo.

Uoči šestogodišnjice smrti pokojnog premijera dr. Zorana Đinđića, odlučio sam da postavim jedan moj stariji tekst u nešto izmenjenom obliku.

Približavajući se šestoj godišnjici od njegove smrti, stiče se tužan utisak da je naša zemlja prilično udaljena od vizije i puta koju je on imao za nju. Nije to više Srbija reformi, promena, čiji je politički kurs jasno trasiran prema evrointegracijama - „na dobrom putu", već Srbija koja je postala žrtva tromog i rastrzanog političkog organizma sa jedne strane, egocentričnog nacionalnog zanosa i frenetične retorike sa druge, u konstantnom raskoraku između vizije i praktičnih dela.

“Ubij, ubij, ubij Srbina”, bile su reči koje su se juče frenetično uzvikivale i ponavljale sa trga Bana Jelačića na kojem je sinoć održan koncert kontraverznog pevača Marka Perkovića – Tompsona. Jučerašnja oslobađajuća presuda za hrvatskog generala Rahima Ademija za zločine počinjene tokom rata u Medačkom džepu bila je dobar šlagvort za “slavlje” u kojem je sinoć u Hrvatskoj prestolnici učestvovalo više od 60000 ljudi, pretežno mlađe populacije.

Zanimljivo je bilo da su juče iz vrha gradske vlasti zabranili nošenje bilo kakve ikonografije pre 91. godine, bilo da je u pitanju boljševička ili nacistička – ustaška. Da li je gradonačelnik Zagreba, Milan Bandić, svesno ili nesvesno stavio znak jednakosti između bivše SFRJ i NDH ostaje nejasno, međutim jasno je da pojedini hrvatski političari tako nesumnjivo izjednačavaju one koji su se u drugom svetskom ratu borili za oslobađanje od nacističkog terora i one koji su taj teror predstavljali.

Objavljeno u dnevnim novinama Borba: 9.06.2009 i 10.06.2009

Gotovo svakodnevno možemo biti svedoci raznih društvenih pojava u kojima dolazi do izražaja određena forma ekstremnog ispoljavanja i propagiranja vrednosti verske i nacionalne sadržine. Osobe koje na ovakav način ispoljavaju svoja verska opredeljenja neretko su pripadnici raznih ekstremnih - ultradesničarskih organizacija koje pod okriljem borbe za očuvanje „tradicionalnih vrednosti" žele da nametnu većini svoja krajnje fundamentalistička - pogrešna shvatanja pojmova kao što su vera, nacija, identitet.

Ovakva vrsta konsekventnog ponašanja paradigmatična je za osobe koje ovakvim pitanjima pristupaju veoma površno, bez dublje religiozne svesti i iskustva i kojima je religiozni identitet neretko nominalnog karaktera. Drugim rečima, osobe koje na ovakav način ispoljavaju svoja verska ubeđenja najčešće su neupućena u osnovne postulate vere koje tako zilotski i ekstremno zagovaraju. Nažalost, posmatrajući društveni kontekst u Srbiji u celini situacija nije ništa bolja. Veliki broj pripadnika srpskog naroda poseduje isključivo nominalni karakter religioznosti, bez dubljeg iskustva i uopšte želje da ovo iskustvo prodube.

U susret Prajdu: Nasilje nikada nije hrišćanski odgovor prema onima koji su drugačiji od nas

Ne postoji jednostavan način da se objasni tema koja sledi, prosto iz razloga što je i sama vrlo delikatna i kontraverzna. Između krajnje liberalnih sa jedne i izrazito konzervativnih stavova sa druge strane, teško je biti medijator i pokušati pomiriti suprostavljene stavove, kada je u pitanju odnos homoseksualnosti i hrišćanstva. Zato će nekima ovaj tekst zvučati veoma liberalno, dok će drugi u njemu videti odraz konzervativizma.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Kuvam ručak. Na meniju pasta sa ćuretinom, iliti, po našem, testo sa mlevenom ćurkom. Sve se to fino krčka na šporetiću, marke Gorenje ( kupujmo domaće! Kupovala bih, nego je ovaj bio nešto pojeftin a i davali su ga na ihahaj rata ). Sve sami proteini i one dobre masnoće. Usput pišem ili usput kuvam, još ne mogu da se odlučim, o Emancipaciji.

Nije da se mene ta tema mnogo tiče. Dovoljno sam Emancipovana da znam šta to znači ( ovde trepćem i kolutam očima. Mislim halo! 21. vek, ko to ne zna???? ). Razmišljala sam da svojim rečima doprinesem razvoju našeg društva i oglasim se po tom pitanju. U predhodnom postu, poprilično površno shvaćenom, ispade da sam ženomrzac i da okrivljujem žene za sve to što ih je ( nas ) snašlo u današnjoj današnjici. Helem: nije tačno. Naslušala sam se svega i svačega, nagledala takođe. Ono što sam pisala u predhodnom postu sam bez dozvole autora tih opaski sročila i pripisala sebi. Neverovatno kako se mi ljudi lako damo isprovocirati i podleći. Prva ja.

Nije nepoznato da se u okviru predstojeće rekonstrukcije vlade planira ukidanje resora Ministarstva vera i njegovo premeštanje unutar Ministarstva za državnu i lokalnu samoupravu. Poznato je također da su predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica uputili pismo predsedniku i premijeru Srbije s molbom da se ne ukida resor Ministarstva vera.

Želeo bih ovom prilikom da ukažem na neke razloge zašto bi Vlada trebalo da odustane od ovakve eventualne odluke.

Pre svega, važno je napomenuti ulogu koju religija ima u društvu kao i doprinos koji može da ima u normalizaciji verskih i etničkih odnosa u zemlji i regionu. Crkve i verske zajednice su nezaobilazan faktor u ovim procesima i poseduju veliku odgovornost, prevashodno zbog svoga uticaja u društvu.