Драги читатељи Блога Б92. Задовољство ми је да најавим следећи пројекат. 

Центар за отворени дијалог - центар за интердисциплинарна религиолошка истраживања и политичку теологију и Хришћански културни центар уз подршку Фондације Конрад Аденауер ће организовати почетком следеће године пријекат под називом „Хришћанство и демократија, између антагонизма и могућности".

Овим пројектом желимо да окупимо друштвено ангажоване младе људе, студенте, дипломце, постдипломце свих профила, научно усмерене, чији ће предавачи бити професори универзитета, клирици, политичари, министри. Почасни предавач ће бити један од утемељитеља политичке теологије у свету, познати римокатолички богослов Јохан Баптист Мец. У току предавања поставићемо питања и дати конкретне одговоре, да ли су људска права и слободе, као и демократија спојиви са Хришћанством, какав је однос хришћанских традиционалних цркава и верских заједница према демократском систему, политичким партијама, као и каква је ангажованост верника у политичком животу земље.

      Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

    Bio je to hladan decembarski dan, sada već davne 1970. godine. Formalni tok ceremonije ispred memorijala posvećenom žrtvama koje su pale tokom ustanka u Varšavskom getu 1943. godine prekinut je jednim gestom koji će ostati zapamćen do današnjih dana. Nemački kancelar Willy Brandt bio je u zvaničnoj poseti Narodnoj republici Poljskoj i u skladu sa protokolom obišao je memorijalni spomenik žrtvama nacističkog terora na mestu gde je nekada bio zloglasni Varšavski geto. Baš u momentu kada je postavljao venac, nemački kancelar učinio je nešto kranje neočekivano. Nakon što je ispred spomenika spustio venac, na zaprepaštenje velikog broja novinara, on je klekao pred isti i u tom položaju, ne ispuštajući zvuka, ostao nepomičan još jedno kratko vreme.

Poštovani čitatelji bloga B92, prenosim vam intervju sa mojom malenkosti objavljen u dnevnim novinama Borba povodom reakcije SPC na donošenje statuta Vojvodine, pod naslovom: "Sinod se oglasio posle pritiska vojvođanskih arhijereja"

Izvor: Borba, 14.02.2009

1. Koji je, po Vama, razlog da SPC izadje sa jednim ovakvim
saopstenjem protiv statuta Vojvodine, 4 meseca nakon sto je bez
problema prosao u vojvodjanskom parlamentu?

Određena nagađanja koja u Vojvodini kruže, govore o tome da su arhijereji vojvođanskih eparhija napravili pritisak na Sinod SPC kako bi se on oglasio povodom pitanja Statuta Vojvodine. U tom slučaju je do ovakve reakcije Sinoda trebalo da dođe nekoliko meseci ranije da je na čelo Sinoda SPC došao drugi patrijarh, ali kako je situacija krenula drugim tokom, do zvanične reakcije došlo je znatno kasnije.

Poštovani čitatelji B92 bloga, u kontekstu tematskog bloka o ideji hrišćanske demokratije odlučio da sa vama podelim jedan kraći tekst koji je svojevremeno objavljen u Politici. Autor teksta je naš poznati teolog, prof. dr Radovan Bigović, osoba koju veoma cenim i poštujem i čiji stavovi na najbolji način oslikavaju jedno novo i savremeno lice Srpske Pravoslavne Crkve.

Politika je "svetovna" zato što se bavi problemima ovoga sveta a ne zato što je nereligiozna ili anticrkvena.

Savremena sekularna društva isključuju Boga kao subjekta društvenih i političkih procesa. Vera se potiskuje u "privatnu" sferu ljudskih osećanja. Javni (sekularni, politički) život podrazumeva "emancipaciju" politike, ekonomije, prava, obrazovanja, umetnosti od uticajacrkve. Vera se suprotstavlja razumu, a duhovno materijalnom. Laičnost, sekularnost mnogi tumače čak i kao borbu protiv crkve i religije uopšte ili pak kao njihovo proterivanje na margine društva. Crkvi se odriče svako pravo na političko delovanje. Danas i veliki broj hrišćana smatra da je to normalno jer je, zaboga, politika "prljava" i ne predstavlja ništa drugo do pohlepu za vlašću i novcem. Hrišćanska etika i politika, navodno, ne mogu zajedno.

Na današnji dan datum širom sveta proslavlja se Dan Reformacije. 31. Oktobra 1517. godine Martin Luter zakucao je svojih čuvenih 95. Teza na vrata crkve u Vitembergu. Ovaj događaj pokrenuće niz drugih događaja koje će kasnije usloviti stvaranje Protestanske crkve i period Reformacije. 

Ukratko bi osvrnuo na neke istorijske činjenice koje su prethodile ovom događaju. Pored simonije - prodavanja činova u crkvenoj hijerarhiji, jedan od niza stvari koje su pogađale tadašnju Rimokatoličku crkvu bila je prodaja oproštajnica. "Indulgencije" ili oproštajnice su bili dokumenti koje je Rimokatilička Crkva u 16. veku radi otkupa greha prodavala narodu. Da budem precizniji, oproštajnicom su se mogle otkupiti godine koje upokojena duša treba provesti u čistilištu, mestu u kojem se prema Rimokatoličkoj soteriologiji (nauci o spasenju) čovek iskljupljava za grehe koje za koje se nije pokajao u toku ovozemaljskog života.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Dok smo bezbrižno prljali autobus smokijem, negde su uhapsili Radovana Karadžića. Tu vest smo saznali mnogo kasnije, kad već više nije bila novost, ali našoj izdajničkoj radosti nije bilo kraja. Kakvi smo mi samo ljigavci, radujemo se tuđoj muci. Pa da. Ja se zamalo nisam napila od sreće, ovako nesklona porocima, alkoholu naročito ( stvarno nisam poročna po tom pitanju i vrlo ga loše podnosim. Kad god konzumiram taj inhibitor seratonina, imam crne rupe u pamćenju a treba mi bar tri dana nakon konzumacije da se dozovem svesti. Onoj osnovnoj ).

Dragi čitaoci bloga B92, pred vama je odlomak iz rada koji treba da bude objavljen u novom broju naučnog časopisa "Religija i tolerancija". 

Termin "politička teologija" prvi put se spominje u čuvenom istoimenom eseju Karla Šmita "Politische Theologie: Vier Kapitel zur Lehre von der Souveränität" čija glavna teza oslikava vezu između političke organizacije društva i religiozne svesti koje to društvo poseduje. Drugim rečima političko društvo uvek oslikava njegova verska ubeđenja, pa čak i kada je ono sekularno, ono neizbežno implicira na određenu formu civilne religije:

Svi značajni koncepti moderne teorije države predstavljaju u stvari sekularizovane teološke koncepte koji su tokom njihovog istorijskog razvoja od teoloških sistema prešli u teoriju o državi. Jedan od takvih primera jeste slika Svemogućeg Boga koji postaje Svemogući Zakonodavac.[1]

Poznati rimokatolički bogoslov Johan Baptist Mec (Johann Baptist Metz) početkom 60-tih godina prošlog veka uvodi ovaj pojam u svoj bogoslovski diskurs. Za razliku od Šmita koji je ovaj termin koristio kada je govorio o autorima rimokatoličke kontrarevolucije - Donoso Kortesu, Bonaldu i de Maistre-u, autora koji su bili teisti i ideološki podržavali lični suverenitet monarha uz pomoć teoloških analogija, Mec ovom pojmu daje jedno novo značenje i određuje ga kao svojevrsni kritički aparat društva.

Smatrao sam interesantnim i korisnim da u seriji tekstova sa čitateljima našeg bloga podelim nekoliko delova iz knjige dr Miroslava Volfa, „Isključenje i zagrljaj“ koja predstavlja teološko promišljanje identiteta, drugosti i pomirenja. Odlomak kojeg ovde prenosim na slikovit način opisuje način na koji se sistematski pripremaju uslovi za kreiranje etničkog konflikta i sukoba. Paralelizam sa situacijom koja je prethodila sukobu u bivšoj Jugoslaviji je očit, pa je samim tim značaj ovog odlomka i veći za sve naše čitatelje.

Miroslav Volf je profesor je teologije na univerzitetu Jejl i direktor je Jejl centra za veru i kulturu (Yale Center for Faith and Culture). Poznat je po radu na poljima sistematske teologije, etike, rešavanja konflikata i pomirenja. Studirao je na Evanđeoskom teološkom fakultetu u Osijeku, Fulerovom teološkom fakultetu (Fuller Theological Seminary) u Pasadeni, Kalifornija i doktorirao je na Univerzitetu u Tibingenu, Nemačka. Danas jedan od najpoznatijih teologa u svetu. Njegovu knjigu Exclusion and Embrace koja je prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Isključenje i zagrljaj“ američki časopis Christianity Today uvrstio je među 100. najboljih verskih knjiga 20. veka. Pre nekoliko godina održao je predavanje na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu.

За све оне ситне душе који ових дана убијају Ђинђића по други пут, спроводећи исту дијаболичку тактику коју су користили и његови егзекутори могу да кажем следеће:

З.Ђ. је био политички дисидент, философ, визионар, идејни носилац и протагониста демократске епохе, револуционар, прагматичан државник, талац субверзије политичких партнера и дифамације од стране инструисаних медија, и на концу, мученик и жртва идеолошког талога срушеног режима и његовог криминалног миљеа.