Smatrao sam interesantnim i korisnim da u seriji tekstova sa čitateljima našeg bloga podelim nekoliko delova iz knjige dr Miroslava Volfa, „Isključenje i zagrljaj“ koja predstavlja teološko promišljanje identiteta, drugosti i pomirenja. Odlomak kojeg ovde prenosim na slikovit način opisuje način na koji se sistematski pripremaju uslovi za kreiranje etničkog konflikta i sukoba. Paralelizam sa situacijom koja je prethodila sukobu u bivšoj Jugoslaviji je očit, pa je samim tim značaj ovog odlomka i veći za sve naše čitatelje.

Miroslav Volf je profesor je teologije na univerzitetu Jejl i direktor je Jejl centra za veru i kulturu (Yale Center for Faith and Culture). Poznat je po radu na poljima sistematske teologije, etike, rešavanja konflikata i pomirenja. Studirao je na Evanđeoskom teološkom fakultetu u Osijeku, Fulerovom teološkom fakultetu (Fuller Theological Seminary) u Pasadeni, Kalifornija i doktorirao je na Univerzitetu u Tibingenu, Nemačka. Danas jedan od najpoznatijih teologa u svetu. Njegovu knjigu Exclusion and Embrace koja je prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Isključenje i zagrljaj“ američki časopis Christianity Today uvrstio je među 100. najboljih verskih knjiga 20. veka. Pre nekoliko godina održao je predavanje na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu.

Kuda ideš Srbijo? Pitanje koje se nameće nakon serije nasilja među mladima u Srbiji i gotovo svakodnevnih vesti koje pune novinske hronike i potresaju naše škole. Postavlja se pitanje, koji je uzrok ovakvom talasu nasilja među mladim generacijama i koji to faktori utiču na ovako devijantno ponašanje među omladinom? Nedavni tragičan epilog u Subotici i incidenti u Pirotu, Užicu i Novom Sadu pokazuju da se ovde ne radi o nekom pukom sociopsihološkom epifenomenu već o simptomima krajnje ozbiljnog stanja u kome se nalazi naše društvo i koje se tako neizbežno reflektuje na mladim naraštajima.

Poštovani čitatelji bloga B92. 3.12.2008. godine u Domu Omladine u Beogradu je održana tribina pod naslovom „Preduslovi za međucrkveni dijalog" u organizaciji NVO Centar za otvoreni dijalog iz Novog Sada. Gosti su bili u nešto izmenjenom sastavu nego što je to bilo najavljeno, što nikako nije umanjilo kvalitet tribine, naprotiv.

Moja malenkost je otvorila tribinu sa kratkim uvodnim predavanjem u istorijatu ekumenskog dijaloga i njegovoj perspektivi. Nakon toga naš poznati sociolog religije prof. dr Zorica Kuburić izložila je neke empirijske podatke koji govore o spremnosti ljudi na ovim prostorima da učestvuju u ovakvoj vrsti dijaloga. Prof. dr Roman Miz, autor nekoliko knjiga o ekumenizmu i autoritet na ovom polju, naglasio je trenutnu krizu koji ovaj dijalog ima u svetu ali i kod nas, izraživši optimizam da će se posle perioda stagnacije ekumenski dijalog nastaviti svojim punim intenzitetom.

Dragi blogeri, zbog velikog interesovanja za ovu temu, odlučio sam da na mom blogu ugostim nekoliko blogera sa prostora Hrvatske. Verujem da ću na ovaj način doprineti poboljšanju atmosfere dijaloga i razumevanja. U sledećih nekoliko tekstova, svoju vizuru o sukobu i pomirenju podeliće sa nama sledeći blogeri: Dobronamijeran, Suzi quatro i Mayo1

Gost bloga: Dobronamjeran

Moj djed je bio šuster. Godine 1927. služio je vojsku kao mornar u Boki. Zbog sukoba s jednim narednikom, bio je premješten u Zemun. Moja baka se rodila u siromašnoj obitelji i kao služavka, došla je kod rođake u Zemun i zaručila se za jednog mladića. Moj djed je nakon vojske počeo raditi u Zemunu u tvornici dječije obuće “Mira”. Upoznao je moju zaručenu baku. No, kako je on tvrd i tvrdoglavi ličanin, tako je odlučio moju baku i oženiti. Zbog svoje tvrdoglavosti i upornosti u tome je i uspio. Nakon Zemuna, promijenili su jos dosta mjesta idući trbuhom za kruhom, te su se na kraju skrasili u Borovu, koje je tad nicalo kao naselje uz tvornicu Bata. Lijepe katnice od fasadne cigle sa 4 stana, bile su zaštitni znak naselja. Imali su dvije ćerke: moju mamu i moju tetku, sestre bliznakinje. Ludilo rata prevaljalo se preko njihovih leđa. Skladno su živjeli do 1974. godine kad je umrla moja baka. Djed je u očaju nakon sahrane pocijepao košulju,tada sam vidio tvrdog i ponosnog ličanina kako, prvi put u životu plače. Djed je umro nakon pet godina a tada sam ja plakao i lupao glavom o zid. Plakao sam i za bakom, za njenom ljubavlju prema meni i često su mi i jedan i drugi dolazili u san.

Dragi blogeri, evo još jednog teksta posvećenog ideji hrišćanske demokratije. Autor eseja je ruski filosof i istoričar, Georgije Petrovič Fedotov. Ovom prilikom obaveštavam vas da je pokrenuta prva internet prezentacija posvećena ideji i konceptu hrišćanske demokratije u Srbiji. Prezentaciju je pokrenulo nekoliko entuzijasta koji žele promovisati ovu ideju u našoj zemlji, između ostalih i moja malenkost. Web site se nalazi na adresi www.hriscanskademokratija.co.nr

Savremena crkvena svest se mnogo lakše otvara za ideju društvenog, javnog života nego za ideju demokratije. Nasuprot XIX veku, kada je socijalizam bio strašilo za hrišćane svih veroispovesti, kada je neprestano razobličavan kao jeres, u našem vremenu mirenje hrišćanstva i socijalizma vrši se izuzetno lako. Većina ruskih takozvanih i postrevolucionarnih pokreta - i tokova - niče na tlu socijalnog pravoslavlja - trebalo je samo da nešto pobledi priviđenje dugovečnosti kapitalizma, pa da odmah postane jasno kako je socijalizma duboko ukorenjen u hrišćanstvu - u jevanđelju, u apostolskim opštinama, u drevnoj crkvi, u samom monaštvu, u javnoj društvenoj aktivnosti srednjevekovne i zapadne i ruske Crkve. Postaje jasno da je socijalizam  - konačno jasno bludni sin hrišćanstva koji se dans vraća – barem delimično - u očev dom.

U subotu 14. Juna, na adresi Novosadskog puta br. 70 u Novom Sadu, svečano je postavljen kamen temeljac novoj zgradi Protestantskog Teološkog Fakulteta u Novom Sadu. Prilikom ove svečanosti prisutnima su se obratili dekan fakulteta prof. dr Dimitrije Popadić i nekoliko gostiju iz inostranstva. Radovi će početi u kasnu jesen, a prema predviđenom planu ceo kompleks će se sastojati iz nekoliko objekata koji će obuhvatiti, amfiteatre i učionice, biblioteku i čitaonicu, svečanu salu za konferencije, školski internat, kantinu, računarsku salu kao i ostale prostorije namenjene osoblju i radu fakulteta. U okviru fakulteta predviđeno osnivanje nekoliko centara, i tri instituta između ostalih Institut za međucrkveni i međureligijski dijalog.

      Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

    Bio je to hladan decembarski dan, sada već davne 1970. godine. Formalni tok ceremonije ispred memorijala posvećenom žrtvama koje su pale tokom ustanka u Varšavskom getu 1943. godine prekinut je jednim gestom koji će ostati zapamćen do današnjih dana. Nemački kancelar Willy Brandt bio je u zvaničnoj poseti Narodnoj republici Poljskoj i u skladu sa protokolom obišao je memorijalni spomenik žrtvama nacističkog terora na mestu gde je nekada bio zloglasni Varšavski geto. Baš u momentu kada je postavljao venac, nemački kancelar učinio je nešto kranje neočekivano. Nakon što je ispred spomenika spustio venac, na zaprepaštenje velikog broja novinara, on je klekao pred isti i u tom položaju, ne ispuštajući zvuka, ostao nepomičan još jedno kratko vreme.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Kuvam ručak. Na meniju pasta sa ćuretinom, iliti, po našem, testo sa mlevenom ćurkom. Sve se to fino krčka na šporetiću, marke Gorenje ( kupujmo domaće! Kupovala bih, nego je ovaj bio nešto pojeftin a i davali su ga na ihahaj rata ). Sve sami proteini i one dobre masnoće. Usput pišem ili usput kuvam, još ne mogu da se odlučim, o Emancipaciji.

Nije da se mene ta tema mnogo tiče. Dovoljno sam Emancipovana da znam šta to znači ( ovde trepćem i kolutam očima. Mislim halo! 21. vek, ko to ne zna???? ). Razmišljala sam da svojim rečima doprinesem razvoju našeg društva i oglasim se po tom pitanju. U predhodnom postu, poprilično površno shvaćenom, ispade da sam ženomrzac i da okrivljujem žene za sve to što ih je ( nas ) snašlo u današnjoj današnjici. Helem: nije tačno. Naslušala sam se svega i svačega, nagledala takođe. Ono što sam pisala u predhodnom postu sam bez dozvole autora tih opaski sročila i pripisala sebi. Neverovatno kako se mi ljudi lako damo isprovocirati i podleći. Prva ja.

Pre nego što se upustim u svojevrsnu sistematizaciju pojma kolektivnog preumljenja koji do sada nije bliže definisan u našoj javnosti, već podrazumeva individualnu psihološku pojavu sa eventualnim implikacijama na širi društveni kolektiv, smatram potrebnim osvrnuti se na samu etimologiju i definiciju pojma preumljenja.

Reč preumljenje predstavlja prevod grčke reči μετανοῖα (metanoia), što podrazumeva promenu uma, pokajanje; izražava pokajanja za određena počinjena dela, priznavanje krivice i greha, „okretanje od mrtvih dela“ (metanoia apo nekron ergon), i povratak ka veri u Boga (Jev. 6,1) [1] . Reč se odnosi na duhovnu obnovu čoveka, proces duhovne katarze kroz koju čovek treba proći da bi stigao do svog bogomdanog naznačanenja, odnosno oboženja. „Preumljenje podrazumeva promenu, uspostavljanje celovitosti, povratak u celovitost bića.“ [2]

ili "Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami“

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

Približavajući se petoj godišnjici od njegove smrti, naša zemlja sve se više udaljava od vizije i puta koju je on imao za nju. Nije to više Srbija reformi, promena, čiji je politički kurs jasno trasiran prema evrointegracijama – „na dobrom putu“, već Srbija koja ponovo postaje žrtva gordosti i egocentričnog nacionalnog