2009-03-29 16:13:38

NATO agresija: Zločin koji se nastavlja

Nikola Knežević RSS / 29.03.2009. u 17:13
Za nekoliko dana navršiće se 10. godina kako je tokom napada NATO snaga porušen prvi od tri mosta u Novom Sadu. To je bio jedan od prvih ciljeva u Vojvodini u kojima je korištena municija sa osiromašenim uranijumom. Deset godina kasnije, posledice korištenja municije sa osiromašenim uranijom sve više dolaze do izražaja i uzimaju sve veći danak. Dobro je poznata činjenica da će prave posledice korištenja ovakve municije biti poznate tek 10 do 20 godina nakon njihove upotrebe a čija je upotreba direktno povredila pravila Ženevske konvencije i drugih srodnih međunarodnih zakona o upotrebi konvencionalnog naoružanja i ubojnih sredstava.
 

81387_0401-parada-foto-m-peric_f.jpg?ver=1286902407Nikada nisam smatrao da za događaje tokom devedesetih postoji kolektivna krivica, ali čvrsto verujem da mora postojati kolektivna odgovornost, a to je nešto što kao narod konstatno pokušavamo da izbegnemo. To je ona moralna i metafizička odgovornost o kojoj je Jaspers govorio neposredno nakon drugog svetskog rata, suočavajući se sa pogubnim posledicama višegodišnje vladavine ideologije nacinal-šovinizma.

 

Tekst je nastavak članka objavljenog ranije na ovom blogu i na portalu www.prometej.ba

Da se pred gledaocima nalazi mnogo više od zombie flicka govori nam i dramski
 
pope_benedict%2812%29.jpg Sasvim sigurno jedna od najvećih vesti ovih dana bila je ostavka Velikog Pontifa, Pape Benedikta XVI. Poglavar Rimokatoličke crkve izjavio je da nema više snage kako bi obavljao tu dužnost, te da se povlači sa mesta poglavara radi dobrobiti Crkve. Ne želim da ulazim u spekulacije oko razloga papine ostavke, budući da Rimokatoličku crkvu već duže vremena potresaju problemi u vezi sa raznim tužbama zbog zlostavljanja maloletnika, treba istaći da je ovo vrlo hrabra i dostojanstvena odluka, svojevrsni presedan i da predstavlja primer kojeg bi trebali slediti mnogi drugi visoki funkcioneri na našim prostorima.
 
Foto: Facebook
Foto: Facebook
Svi smo prethodnih dana imali priliku da se upoznamo sa nemilim događajima koji su pogodili porodicu Bogeski. Tragičan epilog još jednom je ukazao na mnoge nedostatke društvenog i pravnog sistema u našoj zemlji. Postavlja se pitanje koliko je državnih službi zakazalo i stvorilo preduslove za ovakav i slične tragične događaje u budućnosti? Da li je zakazao kazneno - popravni sistem koji je svojom nedovoljnom efikasnošću dozvolio kriminalni recidiv? Da li su zakazale socijalne službe koje provalniku  nisu pružile odgovarajući izlaz iz zavisnosti i specifičnog psihiloškog stanja u kome se on nalazio?  Na kraju, od najvećeg značaja stoji i pitanje odgovornosti pravnog sistema jer je trenutni epilog ovom događaju pritvor za čoveka koji je svoju porodicu branio od provalnika.
 

Autor teksta koji je pred vama je naša koleginica sa bloga, Marijana Janković, diplomirani istoričar.

Veoma davno živeo je jedan mladi princ. Bio je neobično mudar, bogat i lep. Sva vrata svetske slave i uživanja bila su mu otvorena. Ali, nešto u njemu odvraćalo ga je od svih tih čari i privlačnosti sveta za kojima su milioni ostalih ljudskih bića žudeli. I jednoga

 

Sartre.jpgToplo nedeljno popodne možda i nije najbolje vreme za metafizičke i filozosko teološke refleksije, ipak, za one koje ga žele provesti u svojem malom ali klimatizovanom delu svemira, eto nekoliko reči od mene...

Pesimizam poimanja ljudske egzistencije dobija svoju kategoričnu formulaciju i osnovu u filosofiji egzistencijalizma. Filosofi poput Edmunda Huserla, Martina Hajdegera, Karla Jaspersa i Sartra definisali su njegov filosofski okvir. Ako se zagledamo u ambis egzistencijalizma, postaje jasno da što naš pogled dublje dopire, sve više nestaje svetlosti i ostajemo nemi pred tamom neizvesnosti koja nas dole čeka. Ljudska egzistencija posmatrana unutar metafizike egzistencijalizma, nalazi se u istoj situaciji. Ona je tu, niko ne može poreći njeno postojanje, ali se ne može sa sigurnošću znati zašto je tu. Na smisao ljudske egzistencije, egzistencijalizam ne može dati adekvatan odgovor jer i sam nemo posmatra u tamu ambisa sopstvenog redukcionizma i materijalizma, ne ostaje mu mnogo prostora za pronalaženje odgovora na pitanje smisla. Zaključak koji je primoran da donese, ostaje tragičan kao i put kojim je došao do njega. Čovek ostaje usamljen, jedini svestan sopstvenog besmisla, nastavljajući da proživljava apsurd sopstvene egzistencije.

 

Freefoto-ChristianCrossAtSunsetHD117.jpgGde je hrišćanstvo danas? Nakon dve hiljade godina istorije koliko je ono zaista naučilo iz sopstvenih grešaka? Sudeći po vestima koje ovih dana stižu iz Rima moglo bi se reći da se epoha skandala nastavlja i iznova produbljuje u vrtlogu uzroka i posledica dela raznih klirika koji na ovaj ili onaj način zloupotrebljavaju svoj crkveni položaj i društveni status.

Papa Benedikt XVI je samo nekoliko dana nakon što je ukinuo ekskomunikaciju biskupa Ričarda Vilijamsona koji je poznat po tome što je otvoreno negirao holokaust po čijem je tumačenju, tokom II svetskog rata ubijeno je između 200.000 i 300.000 Jevreja i nijedan u gasnim komorama, unapredio u pomoćnog biskupa grada Linca, Gerharda Mariju Vagnera koji je od pre poznat po svojim izjavama u kojima je Cunami u Tajlandu i uragan Katrinu nazvao osvetom i izlivom Božjega gneva. Od ovakve besmislene izjave može biti gora ona od poznatog baptističkog propovednika Džerija Folvela u kojoj je za događaje 9. Septembra 2001. godine optužio sekularizovano američko društvo ili ona od katoličkog sveštenika Vjekoslava Lasića: "uvjeren sam da je poglavnik Ante Pavelić sada u raju i da zajedno s nevinom dječicom gleda Bogu u lice."

 

Пред вама је једна трагикомична, наизглед безначајна прича, међутим која осликава још једну од низа подела Срба на Србе.

Причу Вам преноси гост блогер: Либконз

Мештани села Душковци код

 

thomp-03.jpg“Ubij, ubij, ubij Srbina”, bile su reči koje su se juče frenetično uzvikivale i ponavljale sa trga Bana Jelačića na kojem je sinoć održan koncert kontraverznog pevača Marka Perkovića – Tompsona. Jučerašnja oslobađajuća presuda za hrvatskog generala Rahima Ademija za zločine počinjene tokom rata u Medačkom džepu bila je dobar šlagvort za “slavlje” u kojem je sinoć u Hrvatskoj prestolnici učestvovalo više od 60000 ljudi, pretežno mlađe populacije.

Zanimljivo je bilo da su juče iz vrha gradske vlasti zabranili nošenje bilo kakve ikonografije pre 91. godine, bilo da je u pitanju boljševička ili nacistička – ustaška. Da li je gradonačelnik Zagreba, Milan Bandić, svesno ili nesvesno stavio znak jednakosti između bivše SFRJ i NDH ostaje nejasno, međutim jasno je da pojedini hrvatski političari tako nesumnjivo izjednačavaju one koji su se u drugom svetskom ratu borili za oslobađanje od nacističkog terora i one koji su taj teror predstavljali.

 

Nikola Knežević

Nikola Knežević
Datum rоđenja:  25.10.1977 Pol:  Muški Član od:  29.11.2007 VIP izbora:  68 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana