Poštovani čitaoci i čiteteljke bloga B92. U svetlu današnjeg događaja čini mi se da je konferencija koju želim ovog puta da najavim više nego dobrodošla. Veoma je važno naglasiti potrebu da se zemlje regiona suoče sa prošlošću i razviju kritičku kulturu sećanja.
10 i 11 juna u Domu Omladine u Beogradu, održaće se međunarodni naučni skup sa nazivom "Opasna sećanja

iz perspektive teološke antropologije

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

Danas reč sloboda ima gotovo magičan odjek. Postala je čovekova najviša aspiracija, cilj svih društvenih i osobnih nastojanja, postala je simbolom čovekovog potpunog samoostvarenja. Pod samoostvarenjem se ovde podrazumeva, sa jedne strane, oslobođenost od brojnih robovanja i otuđenosti, a, sa druge pak strane, stanje čovekovog istinski ostvarenog samobitstva.[1]

Šta uistinu znači biti slobodan, kolika je zapravo ljudska sloboda, dali je ona apsolutna ili relativna i u kojoj meri sa obzirom na svoju sadašnju prirodu čovek zaista može biti slobodan? Možda je bolje pitanje postaviti ovako: Šta se podrazumeva pod mogućnošću izbora koje ljudsko biće poseduje i kolike su zapravo te mogućnosti? Pitanje slobode volje ljudskog bića uzročno je povezano sa egzistencijalnim prilikama u kome se ono rađa, i živi. Drugim rečima, nije ni moguće govoriti o čovekovoj slobodnoj volji bez evaluiranja objektivnih okolnosti koje ga uslovljavaju.

Pre šesnaest godina počeo je krvavi ratni sukob u Bosni i Hercegovini. Tog proleća, 1992. godine, Sarajevo se našlo pod opsadom snaga JNA i Srpskih paravojnih formacija. U sledeće četiri godine u konstantom granatiranju i teroru onih čiji je osnovni cilj bio da uništi dušu ovoga grada u kojeg su utkane sve nacionalnosti koje u njemu žive, život će izgubiti više od 11000 ljudi, od toga 1601. dete. Oni koji su preživeli ovaj užas i posle toliko godina teško govore o svojem iskustvu, nažalost sa strahom i strepnjom da se ovako nešto ne ponovi. Jedna osoba koja je bila svedok stravične Sarajevske svakodnevnice, na moju molbu, odlučila je da podeli svoje svedočanstvo sa čitateljima našeg bloga. Njeno ime je Mirela, njena nacionalnost nije važna, jer kako je i sama rekla, ona je Sarajka.

Već izvesno vreme patim od nesanice, ali razlog istoj nije psihološke ili fiziološke prirode, već administrativne. Možda će se neki i zapitati kako je to moguće, ali razlog za to je krajnje bizaran. Već izvesno vreme samo nekoliko metara od moga prozora, u večernjim satima odvija se prava drama. Ispred stanice policije svakoga dana u večernjim satima počinju se sakupljati građani sa svom dokumentacijom koja im je potrebna da bi došli do svojih ličnih isprava, ali i sa potrebštinama koje će im biti potrebne da lakše prebrode noć koju će provesti ispred stanice policije, čekajući da se u jutarnjim časovima otvore kancelarije i tako svoju besanu noć nastave čekajući među prvima u dugom redu.

Poštovani blogeri, uoči Uskrsa, najvećeg hrišćanskog praznika, smatrao sam prikladnim da podelim sa vama tekst koji govori o čovekovom naznačenju onako kako ga posmatra hrišćanstvo. Molim vas da ovaj tekst ne shvatate kao bilo kakvo nametanje određenih dogmatskih sadržaja, jer svako ima pravo na sopstveno mišljenje i svetonazor, već isključivo kao stav koji je meni najbliži i na najbolji način oslikava lični pogled na ovu temu.

 

Smisao ljudske egzistencije je najvažnije pitanje kojim se filosofija bavi. Sagledavajući ovaj problem u postmodernističkom dobu koje potpuno relativizuje moralne i etičke norme, a duhovne vrednosti interpretira kao subjektivne doživljaje, dodaje mu se novo, „objektivno”, naučno i materijalističko objašnjenje. U društvu koje egzistencijalizam primenjuje u teoriji, a nihizam u praksi, čoveku je zaista teško da se osmisli i objasni sopstvenu egzistenciju. Sve dok želi život autonoman od Boga, postavlja se u središte smisla sopstvene egzistencije.[1] Čovek na ovaj način ostaje bezlična monada, usamljen i bačen u vrtlog ništavila - samo jedna karika u lancu uzroka i posledica u zatvorenom svemiru[2] u kojem Bog, čak iako postoji, samo nemo posmatra. Da li je ovo zaokret u istoriji čovečanstva o kojem je Fojerbah svojevremeno govorio? Ukoliko se svet posmatra isključivo iz materijalističke perspektive, ako se svako pitanje interpretira isključivo racionalistički, ne uzimajući pritom u obzir duhovni aspekt, kako sopstvene prirode, tako sveta uopšte, nalazimo se pred zaokretom u istoriji čovečanstva. Perspektiva iz koje posmatramo svet je drugačija ako ne podrazumeva samo horizontalnu ravan. Čovek nije samo biće koje je od drugih vrsta odvojeno skokom, već mnogo više od toga - on svoju egzistenciju dobija i u vertikalnoj i u horizontalnoj stvarnosti.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Dragi Ivice, draga Marice, još draža Veštice

Danas je nedelja, sasvim obična kao i sve druge. Ovakav dan obično koristim za konustruktivna razmišljanja, donosim zaključke da bih ih kasnije sprovela u delo. Pa evo ovako:

„U našoj je zemljici politička sitovacija iznimno čudna. Ne znam da li je u pitanju mentolni sklop naroda ili je u pitanju to što su nam neki političari-političarke ekstremno ružni. Dobro, ružne se žene uglavnom pozivaju na intelekt, samo se vremenom ufuraju u svoj intelktualizam pa uvek misle da su pametne, a totalno smetnu s uma da su providne. Svi znamo zašto su baš „toliko pametne". O ružnim političarima neću.

No, doći će valjda ( ili kako bi neki rekli „valda") do stabilizovanja sitovacije.

Imajući u vidu izjavu predsednika Srbije, Tomislava Nikolića koju je dao za talijanske novine Corriere della Sera u kojoj predsednik ne samo da negira presudu Međunarodnog suda pravde već svoj stav poistovećuje sa celokupnim srpskim narodom, može se sa razlogom postaviti pitanje u čije ime on daje ovakve izjave? Da li po tom silogizmu "Srbin" koji priznaje presudu Međunarodnog suda pravde izdaje svoj nacionalni identitet? Govori li on to u ime svih nas ili zapravo u ime onih koji uporno odbijaju da se suoče sa prošlošću, koji haške optuženike vide kao heroje umesto kao utelotvorenje jedne pogubne politike koja nas je odvela u krvave sukobe devesetih?

Поштовани читатељи Б92 блога. У склопу текстова о промоцији идеје хришћанске демократије преносим овде текст проф. Алана Карлсона под називом: Европа и хришћанско - демократски покрет - једина и будућа нада.

Извор: портал www.hriscanskedemokrate.org

Унапред се извињавам због неких

Gost bloga: Mayo1

Ovo pišem iz pozicije čovjeka koji je malo više od pola života živio u SFRJ, a ostatak u današnjoj  Republici Hrvatskoj. Grad je isti: Osijek. Odmah da kažem da, kao Hrvat, nisam bio niti progonjen niti ugrožen i da mi je Titova Jugoslavija bila sasvim OK mjesto za život.  Nisam nikada sanjao tisućgodišnji san, kao ni moji prijatelji, poznanici, školski drugovi i kasnije poslovni kolege i poslovni partneri. Bio sam zauzet -  [dobrim] životom.

Dragi čitatelji bloga B92,
Pred Vama je tekst kojeg prenosim sa sajta Centra za interdisciplinarne religiološke studije i političku teologiju.

Tekst je predogovor u hrvatskom izdanju čuvene "Etike" - Ditriha Bonhofera.

Bili smo nijemi svjedoci zlodjela, prani smo mnogim vodama, naučili smo umijeće pretvaranja