U svom novom tekstu pod nazivom "Pajtić i vojvođanska pravoslavna crkva" svima dobro poznati politički analitičar Slobodan Antonić još jednom je otvoreno izrazio sumnje u predlog novog Statuta Vojvodine, ovaj put svojevrsnim "raskrinkavanjem" Pajtićevih subverzivnih namera u kojima on navodno želi da pored novog entičkog, stvori i novi verski entitet, "vojvođansku pravoslavnu crkvu".

U čemu se po Antonićevim tvrdnjama oslikavaju Pajtićeve "raskoličke" namere. Jedan od glavnih argumenata g. Antonića je gostovanje. g. Pajtića 12-tog februara u "Poligrafu", odnosno primedba g. Pajtića da nedavno saopštenje Sinoda SPC nije ujedno i stav celokupne SPC.

Da podsetimo, g. Pajtić je izrazio negodovanje zbog pritiska koje je napravila SPC na državne strukture zbog predloženog statuta, a stav da saopštenje Sinoda SPC ne odražava i stav celokupnog Svetog arhijerejskog sabora obrazložio je informacijama koje zahvajujući svojim rodbinskim i prijateljskim vezama kao sin pravoslavnog sveštenika ima među vojvođanskim arhijerejima.

Mnoge partije desnog centra danas se nazivaju demohrišćanskim ili nose ovaj pridev u svom nazivu. Demohrišćanske stranke se u političkom spektru najčešće vezuju uz centar, ili pripadaju strankama desnog centra, kao što je to u slučaju Zapadne Evrope. Dobro je poznato da većina  hrišćansko-demokratskih partija pripadaju tzv. narodnjačkim strankama. Ipak, postavlja se pitanje, u kojoj meri su sve hrišćansko-demokratske partije zaista hrišćanske, odnosno, na koji način i koliko u svojim programima ove stranke promovišu ideje koje proističu iz hrišćanskog učenja? Da podsetim, osnovne ideje hrišćasko – socijalne misli i politike i ono što ovu ideju razikuje od drugih sistema jeste, hrišćanski pogled na čovekovo biće i njegovu ličnost koji počiva na svetopisamskoj paradigmi obraza Božijeg i neotuđivom dostojanstvu uključujući i ono nerođenog deteta. Zatim, tu su pitanja jednakosti, solidarnosti, supsidijarnosti, personalizma nasuprot individualizma, pitanja etike i bioetike. O tome sa već ranije pisao.

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Oprostićete, ovaj post je posve neintelektualan te iz njega nećete naučiti ništa. Ovu ću priliku iskoristiti da bih se uvukla u tamne rupe zadnjica svih onih koji saosećaju sa svim balkanskim ženama. Neke su još uvek žene, neke su to bile. Danas su čupave spodobe, tamnih podočnjaka, izgrickanih noktiju i punačke.

Žena, kako to ponosno, mirisno i nežno zvuči. Sinonim za dobru kuhinju, pet vrsta salata, fino izriban šporet, kupatilo koje se cakli, meku posteljinu, fino odgojenu decu, namirenog supružnika ( u svakom smislu ), te uspešnu koordinatorku izgrađene karijere. Sinonim za Onu koja uveče pada u krevet umesto da legne i koja se teškom mukom, poslednjim promilima snage istušira. Jel’ vam poznato ovo?

Kuda ideš Srbijo? Pitanje koje se nameće nakon serije nasilja među mladima u Srbiji i gotovo svakodnevnih vesti koje pune novinske hronike i potresaju naše škole. Postavlja se pitanje, koji je uzrok ovakvom talasu nasilja među mladim generacijama i koji to faktori utiču na ovako devijantno ponašanje među omladinom? Nedavni tragičan epilog u Subotici i incidenti u Pirotu, Užicu i Novom Sadu pokazuju da se ovde ne radi o nekom pukom sociopsihološkom epifenomenu već o simptomima krajnje ozbiljnog stanja u kome se nalazi naše društvo i koje se tako neizbežno reflektuje na mladim naraštajima.

Za početak kratak komentar: Pozdravljam lustraciju ako je možemo tako nazvati, jer to Srpsku pravoslavnu crkvu čini odgovornijom. Šokantno je da je vl. Filaret bio pozvan na odgovornost isključivo zbog indicija za finansijske malverzacije a o njegovim decenijskim nacionalističkim istupima koji su kulminirali odlikovanjem osobe koja je sinonim za mržnju i netrpeljivost, nije bilo ni spomena. Dakle, Crkva nacional-šovinizam i dalje ne vidi kao problem i pojavu suštinski protivnu vrednostima jevanđelja. U susednoj RKC u Hrvatskoj, nacionalizam i ideološko-politički diskurs je postao

           Piše: Nikola Knežević (a.k.a metanoia)

        "Pa to je jedan sekund koji... ...u koji se čak ni ja ne znam, nisam svestan toga. Dakle to je jedan sekund, u kome čovek nema nikakvih emocija, ništa... toliko jedan čin jednostavan da... ...kao da ste sekirom otkinuli kokoški vrat. Kao da zgazite mrava. Kao da... ...neku životinju koja vas je napala šutnete nogom.“

Ovim rečima jedna osoba pokušava opisati svoja osećanja u trenutku kada je drugome oduzimala život. Odsustvo emocija, trivijalizovanje samog čina ubistva, relativizacija zločina, pokazuje odsustvo savesti i svake moralne odgovornosti. Bez skrupule, bez sažaljenja, bez straha i na koncu, bez pokajanja: „...moje lično ubeđenje je da je ono što smo uradili, uradili ispravno, i kada bi ponovo bilo potrebno, mislim da bi... uz neke male korekcije išao istim putem...“

Da li je zlo imanentno u ljudskoj prirodi ili je ono plod uzroka i posledica okolnosti koje nas u životu okružuju? Da li se čovek rađa kao ubica ili to postaje? Može li se okolnostima i ciljem opravdati zločin kao sredstvo i posledica postizanja tog cilja? Može li čovek potisnuti istinu i ponašati se kao da je nije ni bilo i nastaviti život, bez obzira na zlokobnu senku koja ga prati? Ako postavimo sebe u takvu situaciju, da li možemo sa sigurnošću reći kako bi mi postupili? Na kraju, može li društvo kojem ovakvi pojedinci pripadaju, ukoliko zaboravi na njih, biti sigurno da se istorija neće ponoviti? Sigurno da ne, jer onaj ko zaboravlja na svoju prošlost osuđen je da je ponovo preživljava.

Πоштовани читатељи Б92 блога, πредстављамо вам документ под називом: "Основни принципи хришћанских демократа Србије"

www.hriscanskademokratija.iz.rs

Увод

Вера без дела је мртва (Јак. 2, 20). Хришћански демократи су хришћани који су овај принцип каменом темељцем њиховог живота и политичког становишта.