’’Mene ne interesuju prolazne stvari.
Kuće, kojekakvi dvorovi kao u lošoj montaži.
Hoću večnost. Vidljivost i opipljivost.
Mozak lobotomiran.
Namontiran hladan osmeh jedino sredstvo komunikacije.
Ja razmišljam i smišljam naglas, dok mnogi drugi koriste male sive ćelije da bi sve svarili u sebi. Kao da ih niko neće shvatiti.

Opet sam se zaljubila.

Sa

Da li je ovo već bilo ili će sve tek da bude? Svejedno.

Ljubav mi teče i ja bih samo da dajem.

Volela bih da mogu da te prelijem osmehom.

Pletem misli oko želje, tako jake želje.

I nemirna, kao srna

Tvoj osmeh vredi.

Slikam te u mislima.

Jedna reč tvoja, i vesela sam. Navučena. Poslušna.

Svaki put kada mi se obratiš, pomeraš granice. Tako si siguran i smeo, mio i nežan. Senzualan.

Govoriš skromno, kao da čuvaš reči

Nedeljiv, ali i nerazoriv. Siguran i smeo. Odlučan.

Njegova mističnost čini ga posebnim.

Ispunjava sve uslove da se oseća poželjnim i srećnim.

Diznijeva verzija slaganja mozaika imena jedne žene.

Njegov pogled koji ledi i dodir koji

''Iza svake kuće, svakog grada, Beograda, ljudi spavaju, pardon sanjaju. Svaki put kad vidim kako prolaze, pitam se kud odlaze danima. Ulice su prepune k'o da nikog ne vode. Prolaze ljudi, stvari, godine i više ništa ne znače. Prolaze dok hodam i dok pitam se da li išta ostaje. U prvom času mislim ja, da, hrabra sam i znam...

I

„Ja dižem zidove i vraćam sećanje. Odavno sam ostavljena na čekanje.

Bojim se da vidim, bojim se da ne čujem, zaboravljam na stara pitanja,

oči se sklapaju i opet prate me sva tvoja ćutanja.

Ne slušam reči i brojim ih zbog slogova,

Zna da ćutim zato što on ćuti.

Znam da pišemo kao da se ne vidimo.

Znam da se ne obraćamo jedno drugome.

Zna da...

Znam da zna.''

Prati me zavičajni kompleks, brine me hemisferin mozaik.

I jedna želja.

Pristojno ćutim.

Opet sam tu.