Jedna stvar mi, evo, sve do sinoć nije upala u oči. Ovogodišnji FEST je na ćirilici! U čemu je fora? Kako nikome ne izgleda tupavo da pored FEST08 logoa, koji je na latinici, piše FEST na ćirilici? Dok sam se razmišljao u čemu je zez, primetih da sa desne strane platna, tamo gde uvek stoje istaknute zastave svih zemalja iz kojih potiču festivalski filmovi, ovaj put stoje izbledelo-šarene FEST zastave. What gives?

A onda se setih i trećeg ključnog elementa za razumevanje cele priče: imidž FESTa ovaj put su parafraze na izborne slogane različitih političkih stranaka. Pa da, situacija je sada potpuno jasna. Ceo FEST je parodija naše politike. Zato i kasni svaka projekcija, parodije radi. Očekujem da na zadnji dan dođe Božidar Đelić lično kako bi se izvinio svima na kašnjenju i da upita dal' mu je neko možda našao penkalo – izgubio ga pre par nedelja i nikako da ga nađe a ima nešto važno da potpiše.

No, da ne dužim, filmovi na tapetu ovaj put su Lust, Caution i Charlie Wilson's War.

Ja i sestra stižemo do Sava Centra maltene u minut do početka projekcije, nervozno tražimo mesto za parkiranje i u tom trenutku postajem svestan strašne ćinjenice – zaboravio sam da ponesem karte. Blagajne na donjem ulazu zatvorene, čak ni tapkaroša izgleda nema. Dok stignemo do kuće, uzmemo karte i odvezemo se nazad do Sava Centra proći će više od pola sata filma. ARGH!

Već sam jedan film tako propustio na glupost prvog dana, neće se bogme desiti i drugog. Stavljam No Cuntry for Old Men na download i čvrsto odlučujem da neću pisati drugi deo FEST dnevnika dok se film ne skine i ja ga odgledam, po mogućnosti praveći se kao da sam ga video na FEST-u. Tako da, ovo je dnevnik sa malo varanja. Progledajte mi kroz prste.

Da se predstavim, ja sam osvedočeni FEST manijak. I to jedan od onih opasnih ludaka koji ne samo da svaki dan FESTa nađu izgovor za gledanje bar jedne projekcije nego još posle o tome moraju da pričaju. Šta ću, utisak o filmu mi nije potpun ako ne pokušam da eksternalizujem svoj doživljaj na neki način. Neću baš mnogo smarati sa novim postovima svaki dan, editovaću stare dokle god bude izgledalo da to ima smisla raditi. Ovo nikako ne bi trebalo smatrati nekakvim 'review-om' filma, u pitanju su samo moja razmišljanja podstaknuta filmom. Također, ja mislim da ništa posebno 'otkrivajuće' o radnji filma nisam ovde izložio. Štaviše, trudio sam se da tako bude. No ipak pričam o samom filmu, pa ako neko voli da gleda film bez ikakvih spoiler-a, možda ne bi bilo zgoreg da ne pročita ovaj tekst do kraja.

Kao što je bloger Marko Jevtić u svom postu "Ponor" već preneo, jedan jako inspirativan email kruži Srbijom. Mene i par mojih poznanika je sadržina tog kružnog email-a, za kojeg bi u ovom trenutku verovatno bio neverovatan kompliment prozvati ga spamom, kreativno inspirisala. Nadamo se da je ovaj foto strip adekvatno pogodio visok intelektualni nivo poziva na bojkot.

Nisam planirao da i drugi tekst za redom bude posvećen muzici ali, eto, tako ispade. Okolnosti su uticale da se nađem bespomoćan ispred ideje ovog teksta. Kakve okolnosti, pitate se? Pa, prvo i osnovno, jedan od meni omiljenih trenutno aktivnih bendova je izdao novi album kojim se drogiram već danima. Bespomoćan sam ispred naleta žarke želje da nešto tim povodom kažem i tako potencijalno rasteram mrak u životima ljudi koji se nisu susreli sa najboljom stvari još otkako je film Cry-Baby prestao da se daje u bioskopima. Razlog broj dva je više sebične prirode – situacija u zemlji je krajnje depresivna a bend o kojem ću pisati se nalazi na mojoj veoma kratkoj listi instant-happy muzike koja u ispod pola minuta uvek uspeva da mi popravi raspoloženje.

Bend o kojem je reč se zove HorrorPops a žanrovska odrednica je predmet brojnih sukoba, protesta i nasilja nad perjanim jastucima u mnogim domaćinstvima. Načelno, mogli bi da kažemo da je u pitanju Psychobilly, ali ću se prvo ograditi da to ne mislim zaista, pre nego što mi neki Psychobilly fan ne upadne u kuću i zadavi me gumenom kokoškom. Da bih bolje objasnio problem žanra ovog benda, zato što bih voleo da tekst nosi malo više smisla od glorifikacije samo jednog benda, a bogami i da bih izašao u susret čitaocima koji pojma nemaju šta je to dodjavola Psychobilly, napraviću jako kratku digresiju u prirodu ovog žanra. Ovaj put zaista jako kratku. Ozbiljno. Prestanite da se smejete.

Ovaj tekst sam napisao pre oko dve godine, za sajt koji se bavio Gothic/Industrial podkulturom (i u medjuvremenu se ugasio). Ovde ga objavljujem sa manjim izmenama jer mi se čini kao dobar način da predstavim sebe i svoja interesovanja o kojima ću pisati na blogu, ali i zato što se nadam da bi priča o srazmerno nepoznatim muzičkim žanrovima bila interesantna široj publici. Napomenuo bih da ja nikako, ni pod kojim uslovima ne bih mogao da se uzmem kao autoritet na ovu temu i, staviše, poznajem dobar broj ljudi koji bi bili daleko kvalifikovaniji da pišu ovakve tekstove. Ovo je jednostavno produkt mog interesovanja za temu i želje da ono što sam saznao kopajući po raznim izvorima podelim sa drugima.
------

 

Mesto dešavanja je Italija, vreme je 1913. godina. Prošlo je već tri godine otkako je Filippo Tommaso Marinetti napisao Futuristički manifest i skoro šest godina od samog rođenja pokreta. Za futurizam, stvaranje manifesta je svakako daleko bitniji trenutak od pomenute 1913. godine. Za našu priču međutim, ova godina je neizmerno važnija. Te 1913. godine, zaslugama izvesnog Luigi Russolo-a, rođena je buka. Reč, naravno, nije o prostoj buci koju možemo čuti na bilo kojoj prometnoj ulici ili u nekakvoj fabrici. Sa druge strane, kako bi se gospodin Russolo verovatno pobunio, upravo je o toj buci reč, samo posmatranoj na malo prosvetljeniji način. Bilo kako bilo, svet potpuno nenadano dočekuje manifest L'Arte de Rumori (Umetnost buke) pomenutog Luigi Russolo-a. I sve se zauvek menja.