B92 Blog

"[Our audience] is best visualized as a vicious, lazy, profoundly ignorant, perpetually hungry organism craving the warm god-flesh of the anointed. Personally, I like to imagine something the size of a baby hippo, that lives by itself, in the dark, in a double-wide on the outskirts of Topeka. It's covered with eyes and it sweats constantly. The sweat runs into those eyes and makes them sting. It has no mouth, no genitals, and can only express its mute extremes of murderous rage and infantile desire by changing the channels on a universal remote. Or by voting in presidential elections."
-William Gibson, Idoru

Dobrodošli u malu školu jeresi gde ću se truditi da obrazložim zašto je religija uopšteno, odnosno 'rišćanstvo konkretno, jedna golema nesvrsishodna glupost koja šteti kako pojedincima tako i celokupnom društvu. Pošto je u pitanju prvi tekst ove vrste koji kačim na blog, želeo bih za početak da predstavim u kom kontekstu ću se obraćati religiji kao instituciji i ideji kroz dalje slične tekstove.

Mnogo se priča o poštovanju koje bi trebalo da se ukaže religiji, najčešće pod okriljem priče o slobodi veroispovesti. Ljudi koji zagovaraju ovu tezu u glavnom spadaju u kategoriju religioznih ljudi koji u stvari zahtevaju poštovanje samo ka svojoj religiji i zadovoljno se smeškaju zbog 'rišćanske veronauke u školama, a vikali bi na sav glas i zahtevali koješta kada bi slučajno u škole ušao Islam, Judaizam, Hiduizam, paganizam, ili bilo koja od hiljade drugih bajki za odrasle. Neko bi možda rekao da je to licemerno ali, u stvari, u opšte nije. 'Rišćanski priručnik jasno kaže da svi koji se ne pretplaćuju

Samo kratko - upravo je u toku YouTube Live, prvi dogadjaj svoje vrste. Gomila muzicara pomesana sa poznatim amaterskim YouTube facama. Live streaming svuda u svetu. Bacite oko na pocetak revolucije mas-medija.

http://www.youtube.com/live

EDIT:

Eto, zavrsilo se. Moji sveukupni utisak je da je bilo pre svega self-indulgent. Mnogo vise dogadjaj za YouTube nego YouTube dogadjaj za ostatak sveta. Sto nije obavezno losa stvar, mada sam mislio da ce se naci na pola puta izmedju ta dva ekstrema. Poznati muzicari su svakako pomogli da prosecan gledalac proguta celu stvar, ali bih rekao da je nekome ko nije upucen u razlicite YouTube fenomene cela stvar izgledala srazmerno bizarno. A i to je ok, koliko cesto se amateri i profesionalci iz zabavne industrije nalaze rame uz rame na istoj bini kao glavni akteri?

No, bilo kako bilo, prvi uzivo dogadjaj pravljen sa jedinstvenom namerom da se stream-uje preko neta je

Dom Vojske Srbije, devet ujutru, ja prelistavam 24sata novine i polako dolazim sebi. Bolje da nisam. I dolazio sebi i prelistavao novine. Jedna od vesti glasi (parafraziram): "Krivična prijava zbog piratizovanja Turneje". Poseta B92 sajtu je potvrdila ovu vest. Gde uopšte da počnem? Aj' prvo jedna poučna pesma pa ćemo onda o surovoj realnosti.

[EDIT: Isključili embedding pa ne mogu spot da stavim u tekst... Evo ga ovde: http://www.youtube.com/watch?v=Yz-grdpKVqg ]

Pre svega, očigledno je da o pirateriji niko ne ume da razgovara u smislenim terminima. Neophodno je internalizovati ovu duboku mudrost - piraterija nije krađa. Žao mi je, jednostavno nije. I ne zanima me šta o toj temi piše gde i kako se koji zakon prema toj temi odnosi.

Uzmimo primer knjige. Ja je kupim, pročitam i pozajmim drugu da p

Za par dana će biti pun mesec otkako sam počeo da otplaćujem dug otadžbini. Mislim da je to fer. Za vreme restrikcija devedesetih, tokom čekanja u redovima za ulje, hleb i mleko, u procesu gušenja suzavcem ispred skupštine, pa i dok je nas izmedju pet i deset spavalo tri meseca svake noći u podrumu tokom bombardovanja prosto sam imao snažan utisak da nije u redu što je meni toliko dobro naizgled za džaba. Kada su tukli pripadnike gej parade sećam se da sam pitao starije i mudrije da li je normalno da ljudi sve to dobiju a da ne plate ni cvonjka. Onaj jedan put kada je ekspresna DHL pošiljka sa amazon.com stigla u Beograd za jedan dan a onda 38 dana stajala na carini u Beogradu bez ikakvog jasnog razloga i na kraju mi bila naplaćena i ležarina koja je komotno iznosila duplo više od vrednosti inače ne jeftinog paketa pomislio sam - bože moj, pa zar i to može za džabe? Sada konačno otplaćujem taj dug i mogu vam reći da se osećam odlično. A evo ga i odgovarajući soundtrack.

Pre svega, hteo bih da kazem da je moja iskrena i snažna želja da budem primljen u Ombudstrongmanov kabinet. Mislim da bih mogao mnogo doprineti na takvoj poziciji i da moji specifični talenti savršeno odgovaraju takvom okruženju. No, da ne bi ispalo kako se bespredmetno hvalim, umesto rezimea nudim ovaj kratki video klip koji će jasno ilustrovati zašto sam ja savršen čovek, odnosno princeza, za taj posao.

Ovaj, sada već antologijski govor, održao sam na (pijanom) zasedanju ljubitelja džin-tonika sa pridruženim krilom pivopija, održanom kao skup podrške anti-alkoholičarima Srbije. Ako budem odabran, planiram taj specifičan talenat da iskoristim i za podršku prava seksualnih manjina.

Konačno se i to desilo – izašao je trejler za Watchmen film. Ok, nije toliko sveža vest ali sam ga tek sada primetio u odjecima ComiCon-a. Opsesivno ga gledajući maltene frejm po frejm, sigurno već dvadesetak puta do trenutka kucanja ovog teksta, shvatio sam da moram sebi priznati da su bilo kakvi pokušaji kucanja teksta o The Dark Knight filmu, što mi je bila ideja proteklih par dana, osuđeni na propast. Najveći među najvećima nam polako dolazi u filmovanoj formi i ja sam bespomoćan ispred bujice kompulzije koja me nagoni na svađanje sa samim sobom tim povodom.

Za neupućene, a nadam se da je takvih mnogo, rasonalizam mu valjda dođe skraćeno ime za rasni nacionalizam. Nisam ubeđen da je to baš stvarna reč, al’ nema veze. Mene je uvek sitnagma “forum rasnih nacionalista” asocirala na nešto u fazonu “odgajivačnica rasnih terijera“ al’ to je možda samo moj doživljaj. U svakom slučaju, dotična nalepnica me je podsetila da baš dugo vremena nisam bacio oko na pomenuti sajt, što je u jednom periodu meni i nekim mojim prijateljima bio omiljeni ekstremni sport. U zavisnosti od praga tolerancije ka glupostima, čovek može da izdrži tamo i do sat vremena u jednom sedenju i neizostavno da vrišti od smeha čitajući duboko intelektualni sadržaj sajta.

Naravno, nema ničega smešnog u činjenici da takve ideje do dan danas opstaju. To je tužna činjenica našeg društva. Ali bih ipak sugerisao da je mentalitet ljudi koji prate takve idiotarije neverovatno smehotresan. Ne verujte meni, evo kako oni sebe predstavljaju:

Mad magazin je daleke 1965. godine objavio jedan od njihovih, do dana današnjeg najpopularnijih tekstova u kojem su predložili rešenje za problem univerzitetskog sporta. Naime, na univerzitetima je veliki problem prevelik nivo profesionalizma i nedovoljno zabave u nečemu što bi primarno trebalo da bude rekreativna aktivnost. Ponajviše, problem je nemogućnost velikog broja studenata da učestvuju u sportu zbog ograničenog broja mesta u ograničenom broju ekipa. Kao odgovor na te probleme ponuđen je potpuno novi sport. Čitajući bazične propozicije tog sporta, došao sam do zaključka da to nije samo rešenje za problem univerzitetskih sportskih aktivnosti već bi mogao biti i svojevrstan spas za većinu problema od kojih trenutno naša (odnosno vaša, ja se izopštavam) država pati. Problem huligana bi bio drastično umanjen, problem ljudi koji zure u ekran satima i satima svaki dan iz ko zna kog razloga prateći ćulaše fuzbala sa oba razreda osnovne škole, problem desničarske

Ja imam problem sa EXIT-om. Odnosno, da parafraziram scenu iz Četri Sobe, nemam problem nego probleme. Množina. Care to hear?

Well first I was fucked by a coven of witches. Ne ne, čekaj, to je i dalje Četri Sobe. Moj prvi i osnovni problem sa EXIT-om je što je u pitanju festival. Ne volim masovne festivale. Gomile i gomile ljudi koji prave gužvu i štroku.  Takođe i gomile i gomile bendova od kojih po pravilu ni pola, a verovatno ni četvrtinu nemam ni minimum želje da čujem ili vidim. A tu nastupa i drugi problem EXIT-a: festival nema nikakav fokus. Apsolutno nikakav. Bine nemaju tri blage jedna sa drugom, ponekad ni bendovi na istoj bini nemaju tri blage jedan sa drugim. Svestan sam da sam verovatno u izvesnoj meri antisocijalan, ali ima nešto oko ideje da ću postojati na istom mestu u isto vreme sa, recimo, fanovima HIM-a što u meni izaziva želju da se ubijem grickalicom za nokte. Manje važni problemi su vezani za cenu, činjenicu da je u drugom gradu, cimanje oko smeštaja ili nedajbože kampovanje u sred sve te štroke.

Iz svih tih razloga, do sada sam uspešno odolevao odlasku na EXIT. Ove godine idem prvi put pa sam sa time u vezi odlučio da napravim cost-benefit analizu ovogodišnjeg programa. Slede pros & cons iz moje perspektive, koji će verovatno biti od koristi samo meni.