B92 Blog

Uvodna napomena: Posle nekoliko meseci on-and-off pokušaja da tekst o RPG-u svedem na razumnu veličinu, konačno sam digao ruke od takve zamisli. Tekst će biti u nekoliko nastavaka, a ovde ću izneti samo neke osnove o RPG fenomenu i njegovom razvoju. Čisto kao nota ironije, ono o čemu sam stvarno hteo da pričam kada je ova tematika u pitanju u opšte nije ni stalo u prvi komad teksta. Al’ mora se negde početi, majku mu staru. Takođe, u napred se izvinjavam zbog kriminalno loše upotrebe fotoaparata.

Diplomirao sam pre, sada već dve nedelje. Stereotip modernog društva, obzirom da ne planiram odmah na postdiplomu, nalaže da se moj život u nekom narednom periodu treba odvijati kroz nekoliko faza. Prvo nastupa ekstatični napad sreće zbog završene strahote od fakulteta, zatim suočavanje sa nečim čemu je predloženo ime "quarter age crysis" - kao kriza srednjih godina samo na pola puta do toga, a prouzrokovano iznenadnim nestankom opipljivog cilja ispred sebe i strahom te anksioznošću zbog nejasne uloge u društvu a bogami i zbunjenosti glede percepcije sebe kao deteta, mladića, odrasle osobe ili nečeg četvrtog. Sledi suočavanje sa konceptom da mogu da radim šta god želim (jako traumatično za one od nas koji su po automatizmu išli osnovna škola-gimnazija-fakultet putanjom bez da im je ikada palo na pamet da to ne mora tako), a otprilike 15 sekundi kasnije i sa idejom da postoji vrlo realna opasnost da umrem gladan negde ispod mosta ako to moje šta god želim ne bude dovoljn

Vraćam se sa posla danas, prvo malo problejavši po gradu sa ortakom. Prosto pucam od zadovoljstva jer sam konačno kupio sebi Razer Lachesis miš, do te mere da mi raspoloženje nije mogla pokvariti ni skupina nacionalno osvešćenih DSS-ovaca pored kojih sam morao da prolazim na Trgu dok je neki lik na bini nešto nekoherentno repovao o izborima. Ma ni prepun podzemni prolaz kod Zelenjaka, sa odokativno 33% kapaciteta popunjenog ljudima u crvenim Kosovo je Srbija majicama i zakačenim bedževima neidentifikovane sadržine, u najboljem radikalskom maniru, nije imao snažnijeg uticaja na generalnu razdraganost mene i mog kompanjona. Nije da nismo prokomentarisali nešto, naravno.

Pre nego li ćemo ući u moje mesto prebivanja, mudro zaključimo da nam treba malo grickalica i neki sok. Svratimo u prodavnicu i premišljajući se između čipsa sa piletinom i čipsa sa slaninom, ja na rafovima sa dnevnim novinama i mesečnim časopisima vidim TO. Da, baš TO, primerak fantomskog stripa o kojem su mi pričali a ja im nisam verovao. Heroji Dugonoćja.

J. R. "Bob" Dobbs

Naravno, ovo važi samo ako ste pripadnik Crkve SubGenija (Church of the SubGenius). Kako bi u isto vreme bili pravoslavni i SubGenijalni, pitate se? Pa, teško.

No, da ipak krenemo od početka. Verujem da apsolutno ništa ovde spomenuto za većinu čitaoca nema nikakvog smisla, pa ću pokušati da pojasnim. Crkva SubGenija zaista postoji još od 1979. i osnovao ju je prečasni Ivan Stang u Sjedinjenim Državama. Sve je počelo od jednog pamfleta a završilo kao prilično snažna podkulturna (a i kontrakulturna) sila. Do duše, prečasni Stang poriče da je on tvorac crkve i ističe da je crkvu pokrenuo J.R. "Bob" Dobbs još 1953. godine. Ja mu verujem na reč.

Već više od dve nedelje pokušavam da napišem jedan tekst o RPG hobiju za blog i ne ide mi. Svaki put previše stvari želim da kažem od jednom i sat vremena kasnije kantiram celu papazjaniju jer ne liči ni na šta. Ne pomaže ni to što se više ne sećam kako izgleda neradni vikend. Malo frustriran takvim stanjem stvari, nižući reči za neki potpuno deseti tekst za koji već polako počinjem da se brinem da će ortak jednom samo da me sačeka iza ćoška sa satarom jer obećah da ću ga završiti takođe pre dve nedelje... U sred svega toga naleteh na kratak prolog za jedan strip. Sigurno ima dve godine kako sam ga napisao, sećam se da sam samo ideju u par minuta izbacio na papir (odnosno, tekst fajl) da ne bih posle izgubio nit. U tom trenutku je preči bio jedan drugi strip, koji na kraju nikad nije ni urađen ali se jeste pretvorio u nešto deseto (sa čime je povezan već pomenuti tekst koji kasni... da, stvari postaju kao španska serija sa komadima kucanog papira u glavnim ulogama). Da skratim priču, prisetio sam se te stare ideje za priču i zaključio da ću taj prolog okačiti na blog kao podsticaj samom sebi da završim započeto.

Mislio sam da će neko pre mene o ovome prozboriti par reči, ali izgleda da to nije slučaj. Daklem, u najkraćim crtama, izgleda da je nepristrasan i objektivan žiri jednoglasno odlučio kojih 204 građana Srbije treba predpremijerno da dobije nove pasoše. Kompletan listing sve sa pojedinačnim obrazloženjem se može naći na sajtu Večernjih novosti, a ja ću samo napraviti kratak izvod meni najzanimljivijih pobednika. Iako su imena izlistana na sajtu Večernjih novosti, nekako mi se čini da to možda baš i nije fer te ovde stavljam samo redne brojeve i obrazloženja.

Bio je poslednji od "Velike Trojice" velikana naučne fantastike, klub koji je prvi napustio Robert A. Heinlein 1988. godine a nešto kasnije i Isaac Asimov 1992. godine. Iza sebe je ostavio neke od najpoznatijih SF naslova kao što je Rama serijal, Space Odyssey serijal, Childhood's End i mnogi drugi.

Moj odnos sa pop kulturom zapadnog sveta bi se najbolje mogao opisati kao love-hate relationship. U isto vreme je obožavam i mrzim, a prilično sam siguran da to isto i ona misli o meni. Među svim tim šupljim holivudskim pričama i industrijski štancovanim pop zvezdama, uvek ima ponešto za šta bi stvarno mogli reći da nosi legitimno kulturno obeležje perioda u kojem živimo. Na svakih deset bezličnih, štancovanih Shakira i Christina Aguilera ima jedna Gwen Stefani koja mi deluje autentično, na svakih deset industrijski sastavljanih Linkin Parkova i Nickelbackova ima jedan Audio Slave koji je stvaran spoj ideja izvesnih muzičara pa, tako, na svakih bezobrazno mnogo promotivnih skandala smišljenih samo da bi se limelight ponovo centrirao na jučerašnje zvezde naiđe tu i tamo poneki "skandal" koji je uistinu zanimljiv, humorističan i jednostavno sjajan fazon. Ovo je jedan od takvih.