И једући гомиле јаја за доручак био је ружан: звали су га „грузијски Сократ" и био је ћелав као јаје и имао је педесетограмска дебела висећа уста, застрашујућу диоптрију, лоше зубе и влажне плаве очи којима је трептао ређе него једном у шест секунди и којима је било својствено да радознало зуре. Округли чеони регион био је продужетак

Dugo, o, tako vrlo dugo pokušavah da ustvrdim sve što jesam/sam i čemu, sa takvim jesmstvom/smstvom idem, kuda? A sada bih, o tako mnogo želela da se ispišem iz svih tih svojih temelja i otpočnem mirnu plutnju kroz bespolni etar nismstva.

Nisam is the new jesam, to bih ovde želela da prodam. To bi bio apsolutni gubitak identiteta u zamenu za ultimativnu nezavisnost od sebe samoga, svoje kulture i svega ostalog čemu se pripada ili u šta se nasilno bivalo umočen i to bi bilo kozmo super: nezavisnost od imena, od pola, od radije sutlijaš nego puding, čak i od može i cimet,

Imam taj jedan mišić koji hoću da napravim da izgleda dobro. Svako želi da ima mišiće, da bude jak i gibak i da može da okreće volan. Kada bi me neko pitao šta je to suprotno od masno, ja bih rekla kiselo. Mišići su kiseli i beskompromisni, maratonci iz Kenije liče na trčeću pršutu.

Narod Banovog brda odlazi leti u Košutnjak da popravi svoja preduzetnička tela beskrajnim tabanjem po trim stazi, u krug. Sa trim staze u Košutnjaku se svakog dana u  kosmos šalje ogromna količina energije od koje je do sada mogla da se napravi, u najmanju ruku piramida, umesto da se

Volela bih da mi se ne dopadaju jedne najke. Ali, baš mi se sviđaju. Baš su neobične. Kao, karirane su, skroz kul. Malo su kao retro, duboke su, a gornji deo iznad članka može da se podigne skroz, a može i da se izvrne, a postava je  isto super, neki sitni cvetovi, kao od posteljine, ludački. To je moja savršena patika. Smatram je jedinstvenom i smelom. Sve boje na njima plus najk znak su takve da se u teoriji ne bi slagale. Transformabilne su, savršene, shvatam ih lično, uzimam za ozbiljno i liče na individualnost.

Najk je korporativni gigant. Neka deca iz Azije šiju

"Il faut cultiver notre jardin."
                              Volter

Dvorište je danima unazad bilo predmet moje lenje muke. Veliko je; severozapadni deo strm, sa trulim drvcetima šljive koja nikad nije rađala, samo štrcka neku smolu, i sa nekoliko pozaklanih vrba koje su iz revolta naizrasle još sto puta iz tih negdašnjih svojih glavnih vratova. Na sredini je glavno poprište dvorišta - tu je najravnije i tu se sve glavno uvek i dešava. Tu se, zbog minulih radova i nemara nakupilo nekakvog šljunka koji su kiše razudile tako da je

Desio mi se košmar! Doktorka mi sluša grudi, ispadaju mi sise iz ležišta i vuku kao da je gravitacija magnetizam ja mirno sedim na bolničkoj klavirskoj stoličici i po uputstvu ne dišem duboko i brzo nego polako i poplitko, tek pomalo prckajući svoj puni kapacitet. Ona kaže: "Srce ti kuca kao sat". Kao sat! Kao s a t ! Sranje.

Nosim kući ispod svog levog krila svoje kuce što srca kao sat i preklopila sam jednu stranu džemperića na kopčanje preko druge, ostavila i ruke preko njega tako izukrštane, kao što rade žene kad se probude ili kad pričaju s nekim na vratima ili