Kosovo nije Srbija, poručili su nam juče nepristojno plaćeni narodni poslanici, svi osim onih  koji su tu istinu podelili sa građanima mnogo ranije, zbog čega su mnogo ranije poneli etiketu izdajnika. 

Kosovo odavno nije Srbija, priznali su nam, jer isto toliko dugo se bore za njega. I nikada neće prestati da se bore, što znači da već sada znaju da je sve što rade uzaludno.

Kosovo odavno nije mit, ili ep, kako su se juče izražavali. Kosovo je realan život. Na njihovu žalost, i pored tradicionalno dobrih namera, kockarska sreća im nedopustivo dugo okreće leđa,

Srbija ne želi u Evropu, kao što čitaoci ne žele da čitaju duge tekstove.

To su dovoljni razlozi da se još jednom sretnemo na ovom mestu i u krajnje svedenoj formi pogledamo činjenicama u oči.

Ako je pravna država ideal demokratije, a to znači osnovni uslov Evropske unije za njeno proširenje, da li predsednik Republike, gospodin Tadić, koji je onomad zaista podneo Kandidaturu, a nedavno napravio dva koraka unazad tako što je priznao pred celokupnom javnošću da ne poštuje uvek odredbe Ustava svoje zemlje, govori istinu kada kaže da Srbija postepeno

Ne znam da li su Boris Tadić i njemu potčinjeni državni i stranački hohštapleri slušali današnji „Kažiprst", ne znam takođe da li su to učinili neki blogeri sa B92 blog platforme, a ako jesu, možda su, uprkos čvrstoj odluci i slabim plućima, ipak poželeli da zapale cigaretu, jer  u studiju sa Danicom Vučenić nije bio ni Tomislav Nikolić, ni Vojislav Koštunica, ni Velimir Ilić, nego žena pred kojom bi svi zajedno trebalo da se postide.

Za one koji nisu slušali današnju emisiju,

U Zagrebu je juče održana Parada ponosa zbog koje cela zemlja može biti ponosna. Sve je proteklo bez incidenata, u mirnoj i tolerantnoj atmosferi, uprkos činjenici da je jedna minorna desničarska stranka u vreme trajanja parade održala svoj protestni skup. Hrvatska je pokazala da se i na Balkanu mogu poštovati ljudska prava, da se može ići u korak sa civilizovanim svetom.

Sasvim suprotno, Srbija je prošle jeseni, uoči beogradske Parade  ponosa, koja je kasnije odložena, u svet poslala poruku da nije bezbedna zemlja, da je nasilje na njenim ulicama pod zaštitom

Imao sam nameru da pišem tekst o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, o njenom sveštenstvu i monaštvu, o njihovim međusobnim podelama i sukobima, o zloupotrebi mantije, o korupciji i kriminalu, o njenom uticaju na sekularnu vlast, i obrnuto, ali sam pet dana nakon novog Vidovdana, shvatio da moj život mnogo više zavisi od jedne druge serbske kompanije, po nečemu slične prethodno pomenutoj instituciji.  

Pošto sam obavio razgovor sa službenikom SBB-a, i potom u nedužnu telefonsku slušalicu ispalio rafal malokalibarskih patriotskih psovki, prekrstio sam se levom rukom i

Da li će slepi i slabovidi mališani u Srbiji početi da pohađaju redovne, a ne, kao do sada, specijalizovane škole, što bi, pored finansijskih ušteda, konačno značilo realizovanje ideje inkluzivnog školstva, zavisiće isključivo od nadležnih državnih institucija, pre svih Ministarstva prosvete.

Nakon jednog slučajnog susreta koje je preraslo u prijateljstvo između Aleksandre Vukovojac, profesorke razredne nastave iz Zrenjanina, i Slavoljuba Epifanića, njenog slepog sugrađanina, informatičara i edukatora, stekli su se praktični uslovi da deca sa oštećenim vidom idu

Druže predsedniče,

First of all, nadam se da mi nećete zameriti jednu tako normalnu stvar kao što je poštovanje nekih pravila, makar ona bila pravopisna, i da ćete pravilno razumeti jezik i stil mog nepresušnog optimizma, usko povezanog sa   prvorazrednom idolopokloničkom namerom da dan vašeg rođenja, 15. januar, javno predložim za Dan optimizma u Srbiji.

Druže predsedniče,

U znak sećanja na hladnu sarajevsku zimu i dan kada ste u toplim jaslama prvi put optimistično i prkosno zaplakali,

Ne pratim više šta sve lupeta građanin Boris Tadić na funkciji predsednika Republike, ali sam upravo na nekom od televizijskih kanala čuo njegovu izjavu u kojoj kuvajtskim privrednicima poručuje da im on garantuje pravnu zaštitu i najbolje uslove poslovanja u zemljji u kojoj je još uvek predsednik.

Od kada to predsednik može da garantuje pravnu zaštitu bilo kome?

I kako tog istog predsednika nije sramota da se baš danas, kada se obeležava 12 godina od ubistva Slavka Ćuruvije, za koje još ne postoji sudska presuda, poziva na pravni sistem Srbije?

Može

Ako se ne varam, danas bi, da je sve bilo onako kako smo očekivali, Srbija proslavljala jednu važnu godišnjicu. Ali, pošto je kolektivno očekivanje vrlo brzo iznevereno, a snovi o pristojnom životu u građanskom društvu sasvim se raspršili, taj događaj se u ovdašnjoj javnosti tek sporadično spominje. Osnivanje Demokratske opozicije Srbije (DOS) u kancelarijama Srpskog pokreta obnove pre tačno deset godina  više ne spominju ni oni koji su u njemu učestvovali. Nažalost, neki od njih su članstvo u tom političkom udruženju platili najvišom cenom, a neki drugi su ga

Strah je najgori neprijatelj, zato o optimizmu u Srbiji treba pisati po budžacima.